У емисији "Црно на бијело" БН Телевизије направљен је извештај о агресији хрватских паравојних формација у Босни и Херцеговини, као и регуларне Војске Републике Хрватске на Требиње и југоситочне делове Херцеговине у пролеће и лето 1992. године.
Наиме, још у октобру 1991. године босанско-херцеговачки Хрвати отпочели су илегално наоружавање преко странке ХДЗ, тако су створене паравојне формације:
- Хрватско Вијеће Одбране (ХВО), основане 8. априла 1992.
- Хрватске Одбрамбене Снаге (ХОС), основане 3. децембра 1991.
Пажња светске јавности била је усмерена на Дубровачко ратиште, где је основана Дубровачка република крајем новембра 1991. са жељом да се одвоји од СР Хрватске. Хрватске (пара)војне снаге су имале за циљ да спрече излазак Срба на Јадранско море.
Јединице ЈНА су протерале хрватске паравојне формације у Поповом Пољу, а хрватска на граници са БиХ гомила своје формације, поготово након потписивања Венс-Овеновог мировног плана који је донео примирије у Крајини.
Ова операција напада на Требиње у мају 1992. године имала је свој шифоравни назив "Тигар", а њом је командовао Јанко Бобетко, генерал Војске Републике Хрватске. У овој злочиначкој акцији учествовале су следеће војне формације:
- Прва гардијска бригада тзв. "Тигрови" из Загреба
- Друга гардијска бригада тзв. "Громови" из Сплита
- Четврта гардијска бригада тзв. "Пауци" из Сплита
- Пета гардијска бригада тзв. "Соколови" из Винковаца (један део)
- 163. Дубровачка резервна бригада (један део)
- 116. бригада хрватске војске из Опузена (један део)
- 57. бригада хрватске војске из Сисак (један део)
Поред Јанка Бобетка у агресији на Требиње командовали су официри Војске Републике Хрватске: Јозо Миличевић, Дане Комљеновић звани Гавран, Ратко Драговић звани Клек, Мирко Шаре и Андрија Матијаш звани Паук.
Напад на Требиње у мају 1992. године кренуо је из 3 правца, пошто се ЈНА почела повлачити у Србију и Црну Гору, у складу са проглашењем СР Југославије. Бобанска висораван остала је практично небрањена, а хрватске снаге су то искористиле и заузеле неколико српских села.
У жестоким окршајима за одбрану Требиња, погинуло је 300 бораца Војске Републике Српске, из Требињске бригаде, док је њих 40 заробљено и одведено у хрватске концентрационе логоре (Сплитска Лора, Коњичка Мусала, Шибенске Кулине, Логор у Плочама, Логор у Метковићу и др.).
Најмање 50 српских села је етнички очишћено и спаљено у овој злочиначкој акцији "Тигар" у рејону Попова Поља, Бобанске висоравни, Требињске шуме... Уништаване су и православне цркве старе неколико векова. Ни православна гробља нису поштеђена. Док српски борци нису дирали католичке цркве.
Неколико српских стараца који су остали на Бобану, ухваћени су и мучени. Њихова судбина ни данас није позната.
После босанско-херцеговачког рата, само су хрватска села добила воду, струју и телефон у новооснованој општини Равно, где се само 10 Срба вратило, а некад их је било 800. Данас Хрвати често показују усташку идеологију исписујући увредљиве графите Србима.
Занимљиво је да су Хрвати још у току босанско-херцеговачког рата подизали споменике својим погинулим борцима, а крајем 1990-их су их уклањали, јер су желели тако да сакрију учешће регуларних војних снага Републике Хрватске на територији Босне и Херцеговине, односно агресији.