Сарајево је до почетка деведесетих година 20. вијека био мултикултуран град и престоница СР Босне и Херцеговине, једне од република југославенске федерације. За Сарајево је важила девиза "Југославија у малом", заправо мјешавина свих народа и народности.

Највише рукводство милитантне Странке Демократске Акције је средином 1991. године донијело одлуку о издвајању БиХ из СФРЈ и да независна држава буде етнички и вјерски чиста. У томе су имали савезнике Хрвате, јер су заједно мрзели Србе и сваки вид заједништва. Отпочело је илегално наоружавање и стварање паравојних формација "Зелене Беретке" и "Патриотска Лига". Циљ је био да се обрачуна са Југославенском Народном Армијом и елиминишу Срби, а њихова имовина конфискује и уништи.

Још од априла 1992. године почело је са хапшењем и пребијањем Срба, нападима на официре ЈНА... наредних мјесеци муслимански оружани одреди су формирали и коцнентрационе логоре у свим дијеловима Сарајева који су били под њиховом контролом. У казаматима за мучење и убијање највећим дијелом су били Срби цивили, нешто и војници ЈНА, касније ВРС.

Један од таквих мучилишта био је Храснички логор, о чему су свједочили преживјели свједоци и жртве након рата или пошто су размјеном угледали слободу. Логор Храсница спада у један од најсуровијих казамата у цијелом сарајевском пољу. Кроз њега је прошло стотине невиних људи, чија је једина кривица била то што су србске нације и православне вјероисповјести.

Логораши који су утамничени довођени су под лажним оптужбама да одају положаје преко радио станице, да су припадници непријатељске војске, да су чланови СДС, да су вршили силовање муслиманских жена и сл. У Храсничком логору је било и малољетних лица и дјеце од 7-8 година живота. Они су гледали силовање својих мајки или сестара, рођака.

Сам Храснички логор је имао неколико дијелова: ОШ "Алекса Шантић", два храсничка небодера (гараже и подруми), хала Спортског центра.