Топлички устанак - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Документарни филм


Топлички устанак



Документарни филм "Топлички устанак" је прича о побуни и херојству Срба, односно о тиранији и злочинима Бугара у Топличком крају почетком 1917. године.

Наиме, Бугарска је учествовала са Немачком и Аустроугарском у Тројној инвазији октобра 1915. године. Том приликом су Бугари запосели тимочки, јужноморавски и вардарски део Србије и извршили геноцид над србским становништвом. У немогућности више трпљења зулума од бугарских окупационих власти, у селу Обилић, општина Бојник, Коста Војиновић Косовац и Коста Миловановић Пећанац са осталим четничким комадантима подижу устанак и формирају ослобођену територију од Рашке до Ниша где су спадали: Пуста Река, Прокупље, Крушумлија, Јабланица, Блаце, Копаоник, Бојник и др.

У овом документарцу се појединачно наводе злочини против човечности које су Бугари вршили према Србима.

Наводи се једно од првих саопштења бугарског окружног начелника у Врању који казује следеће:
- "Реч Србин треба потпуно да се изгуби и нико не сме да је изусти".

Са продавница и механа уклањају се табле на србском језику и писму док се књиге спаљују на ломачама. Отимају се драгоцености, пустоше музеји, односе се чак и надгробни споменици. Одузимало се име, вера и историја.

Богослужења су уведена на бугарском језику док су србски свештеници одвођени у бугарске логоре, одакле се мало ко вратио. Међу првима убијен је нишки владика СПЦ Доситеј Васић. Бугарски владика Неосит одлучивао је о прогону србских свештеника. Само у нишкој епископији у Великом рату убијено је 158 свештеника на језиве начине.

Главни страх Бугари су осећали од србских жена, јер су сматрали да су Србкиње центар националне свести у Срба.

Бугарски ратни премијер Радославов обећавао је да у Србији, после Великог рата неће више бити Срба. Вилијем Брајтон, амерички новинар је описивао Сурдулицу као касапницу, јер није могао да утврди колико је хиљада Срба овде побијено током Првог светског рата јер правила и критеријуми за убијање цивила нису постојали, убијало се одока. Прво су убијали стрељањем, а касније тихе ликвидације - клањем и разбијањем главе о камен, моткама и тољагама.

О лудилу бугарског шовинизма у Првом светском рату говори чињеница коју описује окружни начелник пдоносећи извештај свом ресорном министру да су се четири бугарска војника убила због гледања страшних сцена убистава Срба. Бугарски војници су такође отимали сав род што родило на земљи србских домаћина.

Сви они који су стасали за пушку, одметали су се у шуме и планине, враћајући се најстаријем србском морању - хајдучији. Нису имали оружје, али су почели правити заседе и отимати од Бугара. Тако су створене комитске чете крајем 1916. године у рејону Копаоника.

На сцену ступа Коста Војиновић, чувени трговац сада комистки вођа, који даје наду Топличанима да није све готово и да ће Србија васкрснути. Августа 1916. године ствара се Ибарско-Копаонички четнички одред са 80 бораца, где Коста Војиновић држи главну реч. У исто време, Петар Бојовић предлаже Врховној комадни србске војске да се убаци проверен и способан официр у домовину, са циљем припремања устанка у окупираној домовини. Избор је пао на Косту Миловановића Пећанца, старог и опробаног четника. Њега је француски авион 27.09.1916. пребацио иза непријатељских линија у Топлицу, где су га прихватили устаници, односно то је постало његово језгро будуће устаничке војске.

Пећанцу се придружује стари четничких комадант још из Балканских ратова - Димитрије Димитријевић звани Поп Мита Комита. Поред тога придружује им се чета Милинка Влаховића, који су после капитулације Краљевине Црне Горе кренули пут Румуније, али су остали јер су видели да се у Топлици спрема устанак.

Најзад 8. новембра 1916. долази до сусрета Косте Пећанца и Косте Косовца у селу Доње Станце, где је одлучено да се сачека мало са устанком, а за вођу устанка изабран је Коста Пећанац. Шушкало се да се спрема устанак. Пошто није било комуникације са Врховном командом србске војске, обојица Коста су говорили крајем 1916. да је устанак близу, а устаничке чете се умножавају, јер многи су долазили у шуме и без оружја. Крајем децембра 1916. аустроугарска команда у окупираној Србији шаље на Копаоник своје јединице јер су начуле да се тамо врзма Коста Војиновић. Како Косту нису могли наћи за одмазду су стрељали 30 србских домаћина и спалили 57 кућа.

Мало после тога, бугарска Влада наређује мобилизацију србских младића у своју војску, са планом да их шаље на Солунски фронт, али под бугарском заставом.

Зулум се више није могао трпети. Док је Коста Пећанац и даље позивао на смиривање и чекање, то је Коста Косовац све више говорио људима: "НЕМА ЖИВОТА БЕЗ СЛОБОДЕ". Народ у Топлици више није могао да издржи, кренуле су борбене чарке са Аустроугарима и Бугарима. За четничке вође стављена је дилема: или са народом или се однародити.

24. фебруара 1917. Поп Димитијевић и Милинко Влаховић су имали жесток окршај са Бугарима код Бојника, где су два војника заробили, а двадесет убили. Команда више није била потребна. Коста Пећанац проглашава устанак, након што је сазнао исход битке код Бојника. Али бугарске окупационе власти видевши шта се спрема код Копаоника и Јабланице повлаче одлуку о мобилизацији младића. Разлог народног гнева је нестао али је устанак већ био проглашен.

27. фебруара 1917. устаници ослобађају Куршумлију. Сиже и Коста Војиновић Косовац који је завео ред и успоставио народну власт. Дошао је и Коста Пећанац. Настају сукоби два имењака. Пећанац је хтео да се Куршумија напусти и војници врате у планине, док је Војиновић хтео да се настави са борбама и ослобађа Ниш, Прокупље, Крушевац и др. Милинко Влаховић 1. марта 1917. ослобађа Лебане, а дан касније 400 Прокупчана ослобађа свој градић и заробљава 800 Бугара. Више није било назад. Долази Коста Косовац који говори народу да наставља борбу.

3. мара 1917. србски четници долазе до пред сами Ниш и Алексинац. Паника је завладала у Нишу међу Бугарима, који сада преклињу своје савезнике да им пошаљу помоћ. Немачка своје две јединице повлачи из Вардарске Србије и шаље их на Ниш. Коста Пећанац ипак мења одлуку о устанку и 5. марта 1917. наређује да се ослободи Брус и Блаце.

Аустроугари довлаче специјалне скијашке јединице из Босне, а Бугари повлаче део својих снага са Солунског фронта и Добруџе... њихове снаге су бројале око 55.000 војника са 130 митраљеза и топова. С друге стране Топлички устаници су били препуштени сами себи у недостатку хране, лекарске неге и материјала, иза зида ћутања Врховне команде србске војске.

10. марта 1917. устанички вођа Милан Дечански са својим одредом ослобађа Сврљиг. Касније се напада Сокобања, Књажевац, Зајечар, Крушевац...

Већ средином марта 1917. почеле су велике свађе и размирице међу србским четничким војводама. То је поразило устанак и устанке. Код устаника се почело јављати замор и равнодушност, тако да су многи почели напуштати своје јединице и враћати се кућама.

Од 19. марта 1917. једино се Коста Војиновић борио са својим одредима, био је неухватљив за окупаторе. Они су око Копаоника направили обруч са 6.000 војника са циљем да га убију.

Дана 25. марта 1917. окупаторске власти су прогласиле да је устанак угушен. Наступиле су бестијалне освете према србским цивилима. Бугари и Аустроугари као да су се такмичили у одмаздама. Србске војводе су се повукле у планине и наставиле герилске борбе. Бугарске власти су расписале награду: 1.000 круна за ухваћеног четника, а 40.000 круна за живог или мртвог Косту Војиновића. Нико од Срба није издао своје заштитнике. Коста Војновић је на крају марта 1917. сачувао своје јединице које су бројале преко 2.500 бораца.

Око Ђурђевдана 1917. године код Видојевачког крша окупљено је 37 четовођа са 1.243 устаника којима је био план да иду у Бугарску и да тамо врате Бугарима "мило за драго". Недостајо је само Коста Војновић, који није био обавештен о томе. Аустроугарски посланик у парламенту известио је о поновом подизању устанку. Та група четника прешла је у Бугарску где су враћали дугове Бугарима... Ишли су дубоко у бугарску територију према Ћустендилу, где је била бугарска Врховна команда. Ово се сматра за највећу герилску акцију у Великом рату. Непријатељ је био забезекнут и збланут, почела је паника.

У летко 1917. војводе: Коста Војиновић, Јован Радовић, Милинко Влаховић не чекају непријатеља, већ настављају борбе упркос размирицама и свађама међу четовођама. Коста Војиновић постаје непријатељ бр. 1 за окупаторе. Имао је 300 бораца са којима је харао Топличким крајем и задавао велике муке окупаторима. Чак је код Каљаје извојевао прву четничку победу након сламања устанка. Дана 19. јула 1917. почиње удружена аустроугарска и бугарска хајка на Косту Војиновића, која је безуспеха трајала осам дана. У лов је кренуло 7.500 окупатора, али ни то није било довољно. Бугари су у помоћ позвали своје комитске чете, доказане кољаче.

Три устаничка повереника су успела да се докопају Солуна и предају извештај Косте Војиновића србској Врховној команди. Међу Србима у Топлици пао је морал. Почело се чак предавати окупаторима, око 150 њих се предало, а Бугари сада ликују. Коста Војиновић није се предавао, већ је и даље борио и на преговорима завитлавао окупаторе. Аустроугари повећавају новчану награду, али и даље нема хватања Косте. Пар блиских Војновићевих сарадника се предало Аустроугарима што је довело до слабљења герилске борбе. 

На Митровдан 1917. године Коста Пећанац доноси чудну одлуку где обавештава своје четовође да је склопио мир са Бугарима и да се они предају, за спас Србије. Милинко Влаховић и Јован Радовић су се притајали, док Коста Војиновић наставља по старом. Али сада му његови бивши четници намештају заседу где му је пуно сабораца и вереница погинули, а и он сам је рањен.

Бугари повећавају награду на 90.000 лева за Косту Војиновића, који се сада рањен морао скривати. Налази скровиште у воденици код Гргура. Дана 23. децембра 1917. Бугари добијају информације о тачној локацији рањеног Косте Војиновића и одмах шаљу велику јединицу да га убије или зароби. Борба је неравноправна али жестока. Коста Војиновић (26) не жели да се преда већ извршава самоубиство задњим метком у цеви. Вест је муњевито обишла Европу. Да би повећали страх код Срба у Топлици, мртвог су га носили по селима и показивали уплашеном народу.

 

 

Сценарио и текст: Благоје Илић.
Режисер: Миомир Мики Стаменковић.




Да се не заборави и не понови!


















Skip Navigation Links