У 67. емисији Разбуђивање гостовао је Александар Михаиловић, пуковник у пензији.
Александар Михаиловић је Србин који је рођен 1951. године у Прокупљу, потомак јунака из Другог пешадијског - Гвозденог пука.
Завршио је Војну академију у Београду и Сарајеву, па је промовисан 1973. у чин потпоручника ЈНА. Прво радно место му је била касарна у Марибору, на северо-истоку СР Словеније. Тамо је провео пуних 18 лета.
Према Михаиловићевом сведочењу, народ подно Триглава је волео и поштовао савезну војску, јер је сматрао да је она гарант мира и сигурности у најзападнијој југославенској републици, с обзиром на кризе 1950-их са Италијом, као и 1970-их са Аустријом.
Доктрина ЈНА је била таква да се раде планови одбране од спољашњег непријатеља, било да ће напасти са севера, запада, истока, југа... нпр. Аустрија, Италија, СССР, Бугарска, САД, Румунија, Албанија, Мађарска, итд.
Ситуација је изгледала идилично све до 1988. када су се почеле осећати тензије проузроковане медијским гласинама и новинским чланцима који су обиловали полуистинама. Циљ је био да се Словенци натерају да омрзну ЈНА и саму заједничку државу. Михаиловић је то објаснио кроз прост пример... СР Словенија је у савезну касу давала нпр. две милијарде тадашњих динара, али је прећуткивано да се њима враћало осам милијарди динара. На тај начин је намерно мењана свест да савезна држава обичне грађане пљачка.
У јесен 1990. године највише руководство СР Словеније је спровело мобилизацију војно-полицијских снага које су имале за циљ да нападну ЈНА и савезне институције у одговарајућем моменту. Такође, позната словеначка петорка: Петерле, Јанша, Кучан, Бавчар и Рупел су прихватили се улоге растурања југославенске федерације.
Оно што је занимљиво јесте Михаиловићева навођења података о слетању агената ЦИА на аеродром у Сарајеву 12. јануара 1991. где су обавили разговоре са руководством СДА односно Алијом Изетбеговићем, а пар дана касније у Загребу са Фрањом Туђманом и најпосле у Љубљани са словеначким дисидентима.
Официр ЈНА Михаиловић је тада делегацији ГИНО (Генерални инспекторар Народне одбране) из Београда презентовао извештаје и своје мишљење о стању у СР Словенији. Један од инспекора био је Милутин Кукањац, потоњи генерал-пуковник. Он их није схватио озбиљно.
Словеначки сепаратисти му нудили више него добре услове да пређе код њих. Када је то одбио више пута, почели су да га називају "агресором".
У Љубљани је 25. јуна 1991. илегално проглашена независност Словеније, супротно Уставу СФРЈ, што је резултирало несхватљиво инертном реакцијом Савезне Владе и Генералштаба из Београда. Словеначке паравојне снаге су блокирале гарнизоне и карауле, као и све савезне институције.
Ипак, и поред свега, постоји једна круцијална информација према коме је словеначко рукводство путем факс уређаја послало документ о капитулацији, а што наводи пуковник Михаиловић. Штавише, скоро две трећина паравојника је било пребегло у Аустрију трећи дан двонедељног рата. Хитном реакцијом ЦИА ситуација се мења и словеначки паравојници се враћају са циљем "завршавања посла". Нападали су цивиле, оснивали концетрационе логоре, убијали рањенике, пуцали на возила Међународног Црвеног крста...итд.
Суштински, два корпуса ЈНА - Љубљански и Мариборски су препуштени сами себи. И сам Михаиловић је заробљен у једној заседи словеначке Територијалне одбране, па је послат у три концентрациона логора, у којима је провео укупно 11 дана.
Брионском декларацијом од 7. јула 1991. коме је посредовала Европска заједница одлучено је да се ЈНА повуче из СР Словеније у року од три месеца. Тако је и Михаиловић 29. августа напустио Марибор после скоро две деценије живота.
Извлачење технике и људства из Марибора, тј. СР Словеније није била лака операција, већ јако сложена, пошто су ишли аутопутем "Братства и јединства" преко СР Хрватске, а тамо су их у Западној Славонији чекали хрватски паравојници да направе заседу и да их побију, а технику присвоје себи. Михаиловић је предузео све неопходне мере те је стао на чело колоне 135 возила у којој је било око 600 војних лица. На врло лукав начин успео да доскочи "Зенгама" да их превари и све своје војнике сачува, али и оружје.
Водио је свој ратни дневник те се очекује у неко скорије време да објави своје две књиге. Једна би имала наслов "Словенија одлази", у коме би детаљно описивао шта се све дешавало и како је разбијена Југославија, на врло подмукао начин.