У 51. емисији Разбуђивање гостовао је Борислав Кондић, припадник Црновршке бригаде Романијског корпуса ВРС.
Борислав Кондић је Србин који је 1961. године рођен у Сарајеву, као млађи син својих родитеља који су дошли из сјеверо-западне Босне... он је одрастао у Вогошћи која је имала фабрику аутомобила ТАС у којој су се склапали њемачки модели Фолксвагена, а ту је било упослено мноштво радника у машинској индустрији. Када је и Борислав стасао, он се ту запослио.
Средином осамдесетих година 20. вијека Борислав се оженио са дјевојком муслиманске националности. Он није био задојен мржњом, нити је васпитаван да људе дијели по националној припадности.
Почетком деведесетих година Борислав Кондић је осјетио да ратне трубе појачавају своје звукове и да се припрема нови оружани сукоб. Муслимански екстремисти су провоцирали Србе и нападали гдје год да су били у већини, јер су се осјећали моћно. И сам Боро је осјетио на личном примјеру да му поједине комшије псују мајку "ћетнићку". Покушавао је у Вогошћи да отвори свој фитнес центар и боди-билдинг клуб, али су то ометали страначки кадрови СДА лидера Алије Изетбеговића.
Када је видео да муслимански фанатици крећу да нападају Србе и физички и пуцају из ватреног оружја, он се пријавио у војни одсјек... касније је добио и позив за мобилизацију, која је у почетку ишла врло слабо и траљаво. Међутим, када су комшије видјеле да нема више избора, али да је и Боро ту са својим пријатељима, кумовима и родбином, пришли су им.
У емисији Разбуђивање Кондић је описао ужарену ситуацију пред сами рат у Босни, сарајевске барикаде, Ћелино убиство старог свата на Башчаршији, Јукину групу која хапси Сарајлије и баца у логоре...итд. Добро се сјећа своје прве борбе која је била баш на брду Жуч изнад Вогошће у љето 1992. године, ту је била граница муслиманског и србског дијела Сарајева. Била је то крвава међа у Сарајеву јер су се често водиле битке на том мјесту.
Све четири године жестоки окршаји нису јењавали, преко 35 офанзива је Вогошћанска бригада издржала током оружаног сукоба. У почетку Романијски корпус није био баш кадровски оформљен, али се касније и то надомјестило. Похвалио је свог претпостављеног Драгана Јосиповића. Команда Вогошћанске бригаде му је указала част средином рата јер је постао заповједник батаљона војне полиције. Са својим саборцима је увјек ишао први и ничега се није либио. Себе је већ завјетовао Богу и отаџбини.
У емисији Разбуђивање Кондић је описао сумњиву погибију Боре Радића у јулу 1992. године... затим Мирослава Тодоровића званог "Тошо", чувени рукометаш прије рата у клубу "Босна", а који је био несрећно заљубљен. Управо је Тошина погибија 1993. године Кондићу јако тешко пала и како сам рече то му је био најтежи моменат у рату. Такође, Кондић је споменио и добровољца који је дошао из Баната, иначе сироче рођено у Београду Мићо Влаховић кога памте Сарајлије због своје мирноће и храбрости. Погинуо је крајем 1994. године на првој линији.
Осим тога, Кондић је био у септембру 1995. године лично свједок смртног рањавања Раденка Галинца, који му је био саборац и пријатељ... Раденков брат близанац је умро од мишије грознице, а сам Раденко је настрадао од НАТО бомби. Љекари у болници "Жица" у Блажују ипак нису успјели да спасу Галинца и он се преселио у Царство Небеско.... ту тужну вијест је Кондићу саопштио Миодраг Лазић, хирург добровољац из Ниша.
У трећем дијелу емисије Борислав Кондић се осврнио и на другу страну, тачније пријератног криминалца Јусуфа Празине који је догурао до генерала у муслиманској ткз. Армији БиХ... Јука је имао тридесетак својих затвора у којима су утамничени Срби. Ту је Кондић навео примјер Славише Ћоровића, врхунског спортисте и југославенског репрезентативца у каратеу осамдесетих година... Ћора је завршио у Јукином казамату на превару свог бившег колеге Драгана Викића, команданта специјалних јединица муслиманске Полиције.
Кондић је одлучио да напише и књигу о сарајевским ратним дешавањима, како би покољења имала увида у то шта се дешавало... а промоције се очекују наредне године.