У 88. емисији Разбуђивање гостовао је Бојан Вегара пријератни становник сарајевске општине Хаџићи.
Бојан Вегара је рођен 1980. године у Сарајеву, одрастао је у насељу Пазарић, општина Хаџићи, у кући свог ђеда Драге. Он је осма генерација своје лозе која живи(ла) на том простору Сарајевског поља и планина. На то имање дошли су из Улога, након пропасти устанка Пере Тунгуза, јер нису хтјели да прихвате ислам.
Још као мали дјечак Вегара је сазнао шта је по националности, јер је живио у муслиманском окружењу (у Пазарићу је било само три србске куће и 150 муслиманских), па комшијска дјеца нису хтјела да се играју са њим и његовим млађим братом. Већ крајем јуна 1989. добија батине од комшије који је старији од њега 20 година, јер "није хтио да му донесе лопту", а прави разлог је био тај што су муслимани након приказа филма "Бој на Косову" и обиљежавања Шестогодшињице Косовске битке отворено показивали мржњу према Србима.
Његови родитељи су радили у Сарајеву и имали добра примања, они нису ни слутили шта се заправо спрема, јер нису жељели рат.
Ипак, 1992. године у прољеће баба их је све одвела у цркву о Васкрсу након поста да се причесте те Богу помоле да преживе зло које је неумитно долазило.
У близини имања Вегара била је велика касарна Југославенске Народне Армије, она је на почетку рата уливала некакву сигурност. Међутим, када је касарна у мају 1992. године пала у руке муслиманских паравојних снага тј. предата, ни Вегаре више нису биле сигурне у својој кући. Отац и ђед су држали цијелу ноћ страже, јер су се бојали покоља.
Муслимански паравојници су у Општини Хаџићи масовно "претресали" куће Срба, заправо пљачкали, силовали и киднаповали... Његов ђед Драго је утамничен у државном концентрационом логору "Силос" у насељу Тарчин. Тамо је тучен и измораван глађу и жеђу, спавао на бетону... Слободу је угледао тек крајем децембра 1992. када је изашао са свега 35 килограма. Опоравак је био тежак и дуг. Рат је већ увелико трајао, а лијекова нема.
Бојан Вегара је са мајком и братом отишао код очеве сестре, тетке Мире, која је живила у згради, у центру Хаџића. Ту почиње пакао од дјетињства, јер слобода кретања је била ограничена на стан: ходник, купатило, соба... Струје је врло ријетко било. Техничка вода је стизала у цистернама, а за пијаћу воду је морао ићи на врело са мајком рано изјутра да их не виде муслимански снајперисти.
Најтежа ствар коју је имао у рату јесте убиство комшијског дјечака Гвоздена, кога је разнијела граната са муслиманских положаја у његовом стану. То му је јако тешко пало, јер је његов леш видио када су га износили. И сам Вегара је био небројено пута у врло опасним ситуацијама, јер је смрт вребала иза сваког ћошка, а како сам вели највише му је сметала тишина, када се ништа не дешава. Зиме су биле хладне, спуштало се испод 15'С испод нуле, а љети је било и несносних врућина.
Његов отац је констатно био на положају, као борац Игманске бригаде ВРС, иако је имао добре пословне понуде у Србији, није хтио да остави своју породицу и завичај.
Крајем 1993. године у Хаџиће долази једна америчка новинарка која је снимила на стотине слика и направила преко 10 видео прилога о србским малишанима у ратом захваћеном Сарајеву. Вратила се у САД посље неколико недјеља. Стигло је писмо од ње у коме се каже да ниједна америчка ТВ станица или медијска кућа није хтјела да прикаже њене слике и прилоге. Тражили су јој да све то "премонтира" и да наведе да се ради о муслиманској дјеци, што је она одбила. На крају писма закључује: "Ви сте дјеца коју не воли свијет". Тако је и данас.
Три и по године су му прошле у највећој биједи и неимаштини. Рижу тј. пиринач је омрзнуо и двије деценије након рата то није могао да окуси. Међународни Црвени крст је дијелио храну тј. конзерве старе по 40-50 година.
О Аранђеловдану 1995. године мајка му саопштава да је рат завршен, јер је у Охају потписан Дејтонски мировни уговор, по коме су оружани сукоби у Босни и Херцеговини окончани. Иако се он у том моменту радовао, мајка је плакала. Цијена босанско-херцеговачог "мира" била је да Сарајево припадне муслиманској страни. Тада је доживио шок! Није могао да вјерује да након 35 жестоких офанзива муслиманске ткз. Армије БиХ на Сарајево, мора да напусти родни дом. Иако је муслиманска страна имала и више људства и повољнији геостратешки положај и артиљерију, србски борци нису узмакли ни метра.
Један потпис предсједника Србије, тада лидера србске делегације, Слободана Милошевића у Дејтону је вјековна огњишта сарајевских Срба претворио у успомену. Још једна велика издаја Срба са западне стране Дрине. Усљедила је зима пуна страха и неизвјестности, гдје су пријетње муслиманске стране о освети биле свакодневне. Управо то је навело стотине хиљада Сарајлија да оду са свог кућног прага у фебруару и марту 1996. године, али и да понесу са собом мртве. Била је то најтужнија колона у историји Сарајева - колона живих и мртвих.
Вегара долази са породицом у Братунац у средње Подриње, мјесто које је такође током грађанско-вјерског рата у БиХ имало огромна страдања од хорди Насера Орића и муслиманске 28. дивизије. Опоравак није био лаган, нити је било лако заборавити своју кућу.
Прије десетак година је почео да пише на свом ФБ профилу приче о дјетињству и рату, које су уобличене у књигу у прољеће 2025. године. Наслов је више него упечатљив "Дјеца коју није волио свијет". Књига је нашла свој пут не само на Балкану, већ и широм планете.
Кренуле су промоције, већ их је било по Босни и Херцеговини и Црној Гори... на јесен долази у Републику Србију, да свједочи и разбија предрасуде и једностраном виђењу рата у БиХ.