У 94. емисији Разбуђивање гостовао је Драган Дувњак који је већи дио свог живота и почетне ратне године провео у Купресу и селу Малован у југо-западним дијеловима БиХ.
Драган је рођен 1971. у Бечу, јер су његови родитељи крајем шездесетих година 20. вијека отишли пут Аустрије, "трбухом за крухом". Међутим, већ када је напунио двије године његови родитељи су њега вратили у Малован, пошто су процијенили да је боље да га васпитају баба и ђед, него њемачка бебиситерка.
Рано дјетињство је Драган Дувњак провео на сеоском имању и ишао у школу, док је кришом ишао на вјеронауку у православну цркву. У Југославији је тада 1977. још владао тврди комунистички режим који је сваки призвук националног и духовног момета повезивао са "четништвом", односно говорио како то руши темеље братства и јединства народа СФРЈ. Да је то само пуки сан, показао је и МАСПОК, односно ткз. Хрватско прољеће и упади хрватских терориста на Радушу неколико година раније, са циљем ширења побуне и извођења диверзија.
Од бабе и ђеда је чуо приче из Другог свјетског рата, страдању својих рођака, јер су усташки крволоци имали геноцидни план да све Србе и Православље дословно елиминишу све од Драве до Јадрана Ипак, у Маловану је постојао жилав отпор, тако да нису смјели долазити ту често. Међутим, у љето 1945. доста Маловчана и његових Дувњака је отишло "преко океана" и населило се у Чикаго (САД).
На самом крају осамдесетих година 20. стољећа осјетило се већ да неки други вјетрови пушу на Купресу и да се оживљавају авјети НДХ. Хрвате су подржали муслимани, баш као и у Првом и у Другом свјетском рату.
Након одслужења редовног војног рока у Пули у Ратној Морнарици ЈНА, Драган Дувњак одлази у јесен 1990. године у Беч код својих родитеља. Тамо се скрасио и почео да ради.
Крајем јуна 1991. на улицама Беча је видио тенкове како иду према југославенској граници. Није много размишљао, само је родитељима казао да иде назад у завичај, јер је сматрао да му је дужност да заштити нејач свог народа. Стицајем околности, Дувњак се нашао у аутобусу који је ишао из Беча за Загреб, препун хрватских емиграната који су похрлили у домовину, желећи да се "туку са Србима". Сем њих било је и нешто страних плаћеника. У Окучанима му је "муповац" махао пушком (АК-47) испред главе, питајући га гдје иде.
Успјева да се посље много сати путовања докопа Босне, а онда и своје куће у Купресу. Атмосфера је већ бивала напета, која је подјелила Хрвате и Србе. Многи дојучерашњи пријатељи нису му се јављали. У шали је питао ђеда да му да неки рецепт како да преживи, јер је он успио то у Другом свјетском рату, а он му рече:
- "Не бојим се Хрвата, њих знам... него ових шарених Срба! (мислио је на комунистичку дјецу и друге превртљивце)".
Све до почетка прољећа 1992. у Купресу је стање било колико-толико одрживо, јер су Срби свакако имали већину од 60% становника. Да би 3. априла силна војска око 7.000 Хрвата: регуларне снаге ХВ, паравојне формације ХОС и ХВО су кренуле у фронтални напад на купрешки крај. С тим да се на сам градић устремило преко 2.000 бојовника наоружани до зуба у пратњи тенкова. Усљедила је застрашујућа окупација од четири дана, гдје су Хрвати починили страшна злодјела над србским становништвом.
Драганов најбољи друг је убијен од хрватског бојовника, док су његове комшије, односно другари (Хрвати) из школе то мирно гледали. Мноштво Купрешака је тада било мучено, злостављано и ликвидирано. Док их је преко 60 одведено у хрватске логоре, прво у Дувно, а касније у злогласну сплитску Лору. Само се једна особа вратила жива, остали се воде као убијени или нестали.
Доласком тенковских јединица ЈНА 7. априла под командом легендарног пуковника (касније генерала) Славка Лисице из Книнског корпуса, хрватске снаге бивају потучене и натјеране у бјег према Ливну. Педесетак купрешких Срба је заробљено, који су касније размјењени по систему "сви за све". Драган Дувњак је поносан што заробљене Хрвате нико од Срба није малтретирао, иако су могли да им врате "мило за драго".
Иако није учествовао у борбама за Купрес новембра 1994. сумња да је и ту "пала издаја", односно како каже да је Купрес био адут за поткусуривање србских заблуда.