У 101. емисији је гостовао Младен Јововић, бивши становник Сарајева и логораш четири муслиманска казамата током деведесетих година 20. вијека.

Младен Јововић је Србин који је рођен 1966. године у центру Сарајева, али је одрастао на периферији града на Миљацки. Ту се школовао и након одслужења редовног војног рока у ЈНА добија посао као пружни радник у Југославенским Жељезницама.
Током дјетињства и младости Јововић се дружио са људима свих народности које су живјели у Сарајеву. Како каже, није имао проблема све до средине 1991. када је усљед илегалне сецесије и рата у Словенији и Хрватској дошло полако и до поларизације по националном и вјерском кључу у Босни и Херцеговини.

Хрвати и муслимани су одмах имали савез уперен против Срба и осталог дијела Југославије, желећи њен нестанак.

Иако, су оружана дејства у Сарајеву почела у априлу 1992. Младен Јововић је ухапшен јуна мјесеца као цивил, скупа са својим комшијама и рођацима. Није био припадник ниједне оружане формације. Прве тамничке дане је имао у школи "Девети мај" у Пазарићу, касније бива пребачен у бившу касарну ЈНА у Крупи, да би најпосље био спроведену злогласни логор "Силос" у Тарчину (општна Хаџићи) крајем 1992. године. У логору "Силос" је било преко 600 Срба, киднапованих у западним дијеловима сарајевске регије.

Како сам Младен Јововић наводи у Силоском логору услови су били застрашујући, прво због ледених зима, гдје се температура споља спуштала и до -20'С, а љетње врућине су биле несносне. Љекарска њега готово да није постојала, сем што је нека жена глумила медицинску сестру. Она је сваком затворенику за све бољке давала увјек исти љек.

Брутална пребијања и премлаћивања Срба логораша у "Силосу" су била дио тужне свакодневнице. Такође у "Силосу" било је и жена које су имале сексуална иживљавања од стране стражара, а њихови језиви крици и запомагања су се могла чути и ван жичане ограде. Овдје је битно рећи да су жене и дјевојке силоване у присуству својих ближњих или укућана.

Туширање тј. купање у "Силосу" је била ријетка појава свега једном мјесечно. Такође није постојала промјена одјеће. Пакети од фамилије нису стизали, јер су бивали заплијењени од стражара. Свака ћелија је имала једну канту у којој се вршила нужда. Храна је била једна векна хљеба на цијелу ћелију, односно двадесетак логораша. Са спољашњим свијетом није било комуникације, чак ни са члановима породица. 

Четврти казамат у коме је своје тамничке имао јесте бивши хотел "Мразиште" на Игман планини. Тај логор је био под командом муслиманске паравојне јединице "Зукина група", стастављена углавном од Санџаклија, а заповједништво је имао Зулфо Алић познатији као Зулуфкар. Преко старог познаника Јововић је успио да се врати у "Силос" гдје је постојала шанса да преживи. У "Мразишту" су стржари се увјек морбидно иживљавали након пораза на бојном пољу.

Сви ови казамати су били под контролом муслиманске 9. брдске бригаде Првог корпуса ткз. Армије БиХ.

Србски логораши су често бивали одвођени на тешке физичке послове, укључујући и копање ровова или тунела, гдје је смртност била велика. 

Представницима Међународног Црвеног Крста се није смјело рећи у каквим условима "живе". Једноставно постојао је страх да не буду поново батинани или пак убијени. Ипак, МЦК је пописао имена и то је била некаква нада која је временом умањивана јер је стално било некаквих лажних "размјена".

Иако је Дејтонски мировни уговор потписан у САД 21. новембра 1995. чиме су окончана сва оружана дејства у Босни и Херцеговини, логор "Силос" није био распуштен, већ је радио још два и по мјесеца пуном паром. На Богојављање 1996. године Младен Јововић је угледао слободу, злата вриједну.

У емисији Разбуђивање, Младен је описао и емотивне сусрете са сестрама и мајком које нису вјеровале да је изашао жив. Брзо по изласку, бива "пресељен" у Братунац, јер је Слободан Милошевић потписао нестанак Србског Сарајева, односно да Вогошћа, Илијаш, Илиџа, Ново Сарајево и Хаџићи прелазе под контролу режима Алије Изетбеговића. Ово је познато као "Сарајевска голгота" или "Зимски егзодус".

Исте године у септембру, одлази у САД, али се враћа 2000. након четрири године. Касније долази у Београд гдје је засновао породицу.

Оно што је посве бизарно у случају Младена Јововића што није у могућности да оствари своја права на име логорашких дана у Сарајеву. 

Сматра да дјеца морају знати шта се десило и да треба прочитати књигу "Сарајевски аушвиц", аутора Ђорђа Шувајла, који му је био спатник у ћелији, провевши 1.335 дана у "Силосу".