У 53. емисији Разбуђивање гостовао је Жељко Пантелић, бивши припадник 65. заштитног моторизованог пука Југославенске Народне Армије.
Жељко Пантелић је рођен 12. фебруара 1966. године у Шапцу (СР Србија). У школи је био одличан ђак, али је имао проблем са дисциплином.
Војно-техничку академију ЈНА је уписао почетком осамдесетих година 20. вијека у Загребу, што је била један од најбољих образовних установа тог времена на Балкану. Током похађања академије наставници су их учили и упозоравали на појаву наркотика, али не и на хомосексуалце који су се међусобно препознавали преко одређених знакова (кључеви, фризура, одјевање...).
Завршио је ВТА са добрим успјехом и служба га је распоредила 1988. године у Славонску Пожегу, гдје се налазио ауто-наставни центар (АНЦ 243.)... Ту је провео три године, све док касарна ЈНА "Никола Демоња" није предата хрватским паравојницима ткз. Збор Народне Гарде.
Иако је сам официр Пантелић упозоравао на неке чудне ствари и могуће нападе на касарну, од својих претпостављених је био вријеђан и омаловажван, нпр. потпуковник Стјепан Хусњак, командант касарне. Словеначки, албански и хрватски (под)официри и војници су средином 1991. масовно дезертирали и прелазили на страну паравојника.
Пантелићева јединица је током љета била ангажована на извлачењу војне технике из СР Словеније која је прогласила независност 25. јуна, а наредни дан је почео двонедељни рат. Пошто је ЈНА ту поражена, требало је оружје и материјално-техничка средства (МТС) пребацити у Хрватску и БиХ у складу са наређењем Генералштаба ЈНА.
Крајем фебруара Пантелић 1992. године долази у Сарајево, пошто га је ту служба распоредила у касарну "Јусуф Џонлић" на Алипашином Пољу. Дочекује га мајор Мустафа Бегановић, муслимански официр који је у Сл. Пожеги учествовао у предаји касарне ЗНГ. Са њим је имао свађу. Мало касније Пантелић је постао командир ауто-вода у 65. ЗМП.
Само дан посље његова доласка у град на Миљацки организован је неуспјешни референдум за одвајање БиХ од крње Југославије, а већ 1. марта 1992. је убијен стари сват Никола Гардовић на Башчаршији у сред бијела дана на свадби. Тензије су подигнуте на највиши ниво. Договорено је да Сарајевом патролирају национално мjешовите полицијских одреда, али то није дуго заживјело јер то није било у интересу муслиманској страни. Отпочео је напад на припаднике ЈНА и касарне.
Генерал ЈНА Милутин Кукањац је имао превише повјерења у Алију Изетбеговића, тадашњег предсједника Предсједништва БиХ који је неколико пута лагао и имао низ врло чудних одлука гдје је било јасно да је и сам Изетбеговић само фигура у рукама свјетских моћника. Код руководства ЈНА тј. команде Друге војне области је ситуација била врло конфузна гдје се није знао јасан циљ, док су муслиманске паравојне формације тачно знале шта хоће и диктирали су услове, а међународне снаге УН су им само помагали.
Босанским муслиманима није био само циљ да се ЈНА извуче из Сарајева са техником и људством, већ да их што више осакате, јер су знали да су то њихови непријатељи односно да ће се наредних недјеља гледати преко нишана.
Као учесник и очевидац злочина који су се дешавали 2. и 3. маја 1992. Жељко Пантелић је описао мноштво занимљивости па и бизарности на штету ЈНА. Прво је улога Ејупа Ганића (Алијина "десна рука") који је водио све конце, недораслост сложеној ситуацији и изазовима од стране југославенског генерала Милутина Кукањца, као и преваре дезертера и изигравање жртве генерала Јована Дивјака...итд.
ЈНА не само у Сарајеву, већ и у другим мјестима БиХ није била свјесна ситуације у којој се нашла, што је имало за посљедицу смрт или заробљавање стотине југославенских војника.
Сам Жељко Пантелић је прошао пакао у Сарајеву, јер је заробљен и стравично мучен, а једини је који је приликом размјене побјегао.