Слободанка Младић је Србкиња, рођена 1952. године у босанској вароши Високо. Њена породица је православна и отац јој је славио све веће празнике: Божић, Васкрс, славу. Она никада није била члан Савеза Комуниста.
Дошла је као дјевојка седамдесетих година 20. вијека у сарајевско насеље Храсница. Ту се удала и родила два сина, запослила се у фабрику "ФАМОС", као и већина њених комшија. Њен муж је добио стан солидарности у једном од два храсничка небодера. Са својим комшијама је имала сасвим коректан однос, а многе од њих је познавала из школе, трговине, са пијаце, игралишта...
Храсница је мјесто гдје су муслимани на попису становништва 1991. имали релативну већину 50%, Срби 30% и Хрвати 15%...
У прољеће 1992. године цијелим Сарајевом почињу да крстаре наоружане банде, односно муслиманске паравојне формације ткз. Зелене Беретке и ткз. Патриотска Лига. Њихов циљ је био да Србе застраше и њихову имовину опљачкају, заправо да изврше етничко чишћење не само у граду на Миљацки, већ и у цијелој БиХ. Ово је уствари била замисао највишег руководства Странке Демократске Акције: Алије Изетбеговића, Ејупа Ганића и Хариса Силајџића... све према начелима Исламске декларације.
Када су почеле да се дешавају ружне ствари по Сарајеву, Слободанка је одлучила да остане у свом стану мислећи да није ником ништа крива и да њену породицу неће нико дирати. Размишљала је да боље да остане на своме него да иде у избјеглиштво, јер њени рођаци нису били добродошли гдје су отишли. Хтјела је да подијели добро и зло са сусједима.
Дана 18. маја 1992. почиње њена трагедија. У стан долазе припадници војне полиције Првог корпуса ткз. Армије Босне и Херцеговине. Стан јој је опљачкан, а она је са млађим сином одведена у Храснички логор. Утамничена је у гараже небодера. Разлог незаконитог хапшења који јој је наведен јесте да је путем радио-станице одавала положаје непријатељу, касније да је била снајпериста.
Сваки од 366 дана колико је била у заробљеништву био јој је горак и претужан. Добила је надимак "Жута", јер јој је име сметало због Слободана Милошевића (предсједника СР Србије), а презиме због Ратка Младића (начелника Генералштаба ВРС).
Њезин мучитељ је био Заим Лаличић је муслиман, који се у Сарајево доселио из СР Србије. У Храсници је прије рата радио као конобар и познавала га је из виђења. Он је често долазио у њену ћелију и тукао је. Најстрашније јој је било силовање од Лаличића. Он је то радио више пута, без срама и страха. Њезин син Младен је тада имао 15 година могао да чује вриштање и запомагање своје мајке док је над њом вршена тортура.
Слободу су угледали 19. маја 1993. када су размјењени. Није жељела да се врати у Храсницу у свој дом јер би јој то било враћање у пакао који је прошла. Отишла је у Босански Нови, док је породица старијег сина који је погинуо на ратишту 1994. године настанила се у Добој. Млађи син Младен је 2011. извршио самоубиство у 34. години. Иза њега је остало троје дјеце које она подиже.
Слободанка Младић се учланила у Удружење жена жртава рата Републике Србске. Они су јој помогли да након деценије ћутања јавно проговори о злу које јој је нанесено. Како сама наводи, имала је осјећање стида да о томе прича пред својом мушком дјецом мислећи да је она нешто крива.
Заим Лаличић је у Храсничком логору био стражар. Осуђен је 2014. године од Државног суда БиХ у првостепеној пресуди на 10 година затвора, док је у другостепеној пресуди 2015. потврђена му кривица али је казна смањена на шест година робије.
И други свједоци на суђењу су Заима Лаличића описивали као поремећеног садисту који је био врло суров и његова иживљавања су била крајње бизарна.