Документарни филм "Зло прољеће 1992" је прича о ужасима и бестијалном иживљавању над Србима (војницима и цивилима) у хрватском концентрационом логору "Лора" у Сплиту током деведесетих година 20. вијека. ТВ Никшић је 2023. године објавила овај капитални видео снимак, гдје се поред преживјелих свједока и очевидаца појављују и рођаци убијених.

Југославенска Народна Армија је била једина оружана сила на тлу СФРЈ, односно територији "од Вардара до Триглава" у другој половини 20. стољећа. ЈНА је настала на тековинама Титових партизана који су у Другом свјетском рату побједили окупаторе и њихове помагаче.

Ипак, Брозов режим никада није спровео процес денацификације и дефашистизације хрватског, словеначког и муслиманског становништва, тако да су потомци усташких крволока васпитавани у србомржњи и антијугославенским осјећањима. У лажне идеале братства и јединства вјеровали су само наивни Срби, опијени добрим животним стандардом.

Током 1990-1991 не само у Југославији, већ и читавој источној Европи долази до економских потреса и криза, које су условиле политичке турбуленције и преврирања. Заправо, НАТО пакт је успио да однесе превагу у Хладном рату против Варшавског савеза, јер је СССР водио контраверзни совјетски лидер Михаил Горбачов. Уједињењем Њемачке, сепаратистичке снаге су у Југославији добили велики елан и видјели су шансу да им се оствари Тисућљетни сан.

Берлин и Беч су покренули силовиту кампању у Европи за растурање СФРЈ, јер су у Југославији гледали просрбски бастион, а Србе као непријатеље јер су им нанијели пораз у два рата. Разбијање Југославије су умногоме помогли Ватикан, Лондон, Брисел и Вашингтон.

Средином 1991. у Загребу и Љубљани илегално се проглашава самосталност. У Словенији долази до Двонедељног рата, када су паравојне снаге напале касарне, карауле и људство ЈНА. То се одмах прелило и на Хрватску, с тим да су ескадрони смрти под командом Фрање Туђмана започели ентичка чишћења на Билогори, Кордуну, Банији... као и у Лици, Далмацији и Славонији.

Јединице ЈНА су почетком 1992. напустиле Сплит и јадранску обалу, па су припадници Војне полиције Ребублике Хрватске преузимале њихове објекте.

Сличан "рецепт" је примјењен и у Босни и Херцеговини, јер је тамо главну ријеч водила Странка Деморкатске Акције и њена тројка: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић. Тензије су прокључале у прољеће 1992. године. Хрвати су у БиХ формирали своју парадржаву "Херцег-Босну". И муслимани и Хрвати су имали концентрационе логоре у којима су утамничили србске цивиле и војнике (ЈНА, ВРС, СВК...), заправо тада 1992-1993 су били савезници против Срба.

Негдје око 14. априла 1992. једна група од 15-оро црногорских резервиста ЈНА је у зони око Чапљине заробљена те спроведена кратко у Метковић, а онда у Сплит. Тамо су пролазили застрашујуће психо-физичке тортуре од хрватских војника, али и грађана Сплита којима је дозвољено да се "забављају", тако што ће мучити заробљенике, супротно Женевским конвенцијама о рату.

Из те никшићко-шавничке скупине резервиста ЈНА дванаест је убијено у "Лори", један се води као нестао, један је преминуо брзо послије размјене заробљеника, док је само Веселин Бојовић са Жабљака успио да преживи 10. круг Дантеовог пакла у сплитској "Лори". Хрватски монструми су над логорашима испробавали најмање 150 метода мучења, док су лешеве неријетко носили у Херцеговину, те их покопавали на неприступачним теренима.

Званично је кроз пакао "Лоре" прошло 1.005 људи, иако се основано сумња да је та бројка и дупло већа. Међународни Црвени крст јесте долазио у "Лору", али им није никада дозвољено да уђу у злогласни Блок Ц, који је стално се осјећао на крв која је обојавала патос, зидове и плафон.

Управник "Лоре" је био Томислав Дуић из Вуковара, док су сем њега заробљеници препознавали и још неке: Тања Бјелобрајдић, Тончи Вркић, Анте Гудић, Звонко Гиљановић, Емилио Бунгур и многи други. Логорашима је понекад указивана љекарска њега у болници "Фируле", гдје су их и тамо дочекивале нова понижења и мрцварења.

Лора је по закључку социолога понијела неславну титулу најгорег казамата на тлу бивше Југославије током 1990-их година, гдје се свакодневно испитивала људска издржљивост.

У овом документарцу пред камере су стали:

• Славица Зиројевић, супруга убијеног Боривоја
• Радмила Симовић, супруга убијеног Ратка
• Слободан Петковић, брат убијеног Радивоја
• Момчило Јаковљевић, отац убијеног Драгана
• Божидар Јанковић, отац убијеног Неђељка
• Стојанка Поповић, сестра убијеног Миљана Шушића
• Веселин Бојовић, са Жабљака, бивши логораш "Лоре"
• Дамјан Трипковић из Пребиловаца, бивши логораш "Лоре"
• Вукан Ковач из Дубровника
• Добривоје Бојовић из Требиња
• Саво Штрбац, директор ДИЦ Веритас
• Радан Николић, предсједник УБР-1990 Црне Горе
• Тончи Мајић, директор Далматинског комитета за људска права
• Жељко Васиљевић, аутор књиге "После Јасеновца - Лора".

Хрватски правосудни систем је за ратна злодјела у сплитској "Лори" до сада осудила само четири мучитеља, до 2023. године. Оптужнице и суђења за остале монструме из "Лоре" чекају. Врши се политички притисак на тужиоце и судије, јер би пресуде у овим тешким кривичним дјелима против "јунака" умногоме промјенило мозаик ткз. Домовинског рата. Такође, Хашки трибунал је одбио да се бави овим случајевима.

Једино ко је о ужасима сплитске "Лоре" проговорио јавно јесте војни полицајац Марио Баришић. Он је обавјештавао своје претпостављене, али и цијели државни и војни врх у Загребу. Ништа није учињено да се то зло заустави, а Баришић је добијао пријетње смрћу.

У Хрватској је тема сплитске "Лоре" деценијама и даље табу. Забрањено је причати о томе, а свако ко то потенцира бива прогањан.