Дневник ратног хирурга - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Документарни филм


Дневник ратног хирурга



 

 

Дневник ратног хирурга Миодрага Лазића, Книн 1991. - Српско Сарајево 1995.

Дневник ужаса - јер га доноси ратни хирург са прве линије фронта једног рата у коме у најстрашнијим мукама умире, или остаје обогаљено, физички или духовно, најчешће и физички и психички истовремено, безброј младих људи, жена, дјеце, стараца. С друге стране, свједочанство Миодрага Лазића (рођен 1955.) о надљудској борби здравствених радника у ратној болници "Жица", у Блажују, за живот рањеника споменичког је карактера - што је и својеручан омаж здравственим радницима уопште, онима који у сваком рату остају у сјени; мало или нимало се зна о паклу кроз који ови јунаци пролазе.

Из дневника...

"Четири ратне зиме. Ратни дневник писан у часовима када су се ствари дешавале. Болница. Рат. Људи. Догађаји. Доживљаји. Личности. Све је описано. Дневник прати мој пут од Книна, преко Баније, Кордуна, коридора, до сарајевског ратишта. Надам се да ће ово једног дана бити роман који ће причати о епопеји и страдању српског народа. Када бих писао роман, почео бих овако: Лето 1991. године. Врели август, град Ниш. Рат се распламсава на територијама српских крајина. Книн, бастион српског отпора, пред најездом усташких хорди, пијемонт Српске Крајине. Ниш и Книн, два града на супротним крајевима бивше Југославије, везују моју судбину већ пуне четири године. Одговарајући на позив - вапај српског народа у Крајини, са медицинским радницима, нарочито хирурзима, напуштам Ниш, породицу, пријатеље. Одлазим у Книн, у вртлог једног од најстрашнијих ратова на тлу Европе...


Тог 4. августа 1991. почиње мојих 1200 ратних дана. Поштено говорећи, тада сам мислио да идем накратко, месец или два. Мој син Пеђа тог лета је имао пет година, а кћерка Нина три. Данас су четири године старији. Моја деца, иако мала, схватају зашто отац није дуго са њима. Ипак сам издржао.

Колико је само литара српске крви истекло преко мојих руку, низ моје ногавице, натопило моје кломпе, чарапе. А баш та крв је најсветија српска река, од које настадоше све друге. Понекад, кад заспим, сањам ту крваву реку, запенушану и црвену, из које се појављују главе познатих, изгубљене руке и ноге, тела непрепознатљива. Испочетка, крик ужаса и патње, врисак јада и бола. Онда урлик победе и речи: "Не дајте се, браћо, не дајте српску земљу"! На мојим рукама су умирали српски борци, деца, старци и старице. Сада, сећања навиру јака као истина..."




Да се не заборави и не понови!


















Skip Navigation Links