ЦИТАТИ ИЗ ФИЛМА БОЈ НА КОСОВУ
|
|
|
|
ИМЕ ГЛУМЦА |
УЛОГА |
|
Милош Жутић |
кнез Лазар Хребељановић |
|
Горица Поповић |
кнегиња Милица |
|
Жарко Лаушевић |
Милош Обилић |
|
Љубомир Тадић |
Мурат Први |
|
Бранислав Лечић |
Бајазит Јилдирим |
|
Катарина Гојковић |
Косовка девојка |
|
Тихомир Арсић |
Лазар Мусић |
|
Марко Баћовић |
Јакуб Челебија |
|
Иван Бекјарев |
Парамунац |
|
Бранко Цвејић |
Тамнавац |
|
Светозар Цветковић |
Милан Топлица |
|
Богдан Диклић |
Левчанин |
|
Милена Дравић |
Велислава |
|
Милан Гутовић |
Иван Косанчић |
|
Душан Јањићевић |
Миралем |
|
Ратислав Јовић |
слуга Милутин |
|
Неда Арнерић |
продавачица рибе |
|
Петар Краљ |
Војиша |
|
Милутин Караџић |
стражар |
|
Предраг Лаковић |
Теофан |
|
Тони Лауренчић |
Стеван Мусић |
|
Ифран Менсур |
Макарије |
|
Радослав Миленковић |
Богоје (Мустафа) |
|
Немања Станишић |
деспот Стефан Лазаревић |
|
Војислав Брајовић |
Вук Бранковић |
|
Танасије Узуновић |
владика Герасим |
|
Јосиф Татић |
турски војник |
|
Велимир Живојиновић |
потурица Хамза |
|
Миодраг Радовановић |
Спиридон |
|
Бој на Косову је домаћи филм из 1989. године, који се бави Косовском битком из 1389. године. Режирао га је Здравко Шотра. Филм је снимљен 1989. године поводом 600 година од Косовског боја и први пут приказан на Телевизији Београд 28. јуна 1989. године.
РАДЊА ФИЛМА
Српски кнез Лазар Хребељановић 1389. године одбија да се покори турском султану Мурату, који са великом војском надире према Србији, да би преко ње наставио да осваја Европу. Иако свестан да је слабији, без довољно опремљене војске, кнез Лазар одлучује да му се супротстави.
Српски великаши су нејединствени. Већина је за борбу макар и по цену пораза, али се неки колебају. Све што је за оружје способно упућује се на Косово Поље. Битка на Косову, на Видовдан 1389. године завршена је без победника - обе су војске искрвариле и посустале. Гину и Лазар и Мурат... Мурата убија Милош Обилић, а Лазар бива заробљен од Турака и посечен. Али ипак, бој на Косову 1389. је добијен - не за српску државу која је ускоро пала у турске руке - већ за Европу, коју је телима својих јунака спасила од првог и најјачег налета турске најезде.
Вековима касније управо Косовски бој 1389. године је дао снагу васкрслим јунацима у српским устанцима 1804. и 1815. године, који су тако започели националну и социјанлу револуцију ослобађања Србије од Османлијске царевине. Коначно ослобођење од Турака уследило је 1912. године у Првом Балканском рату, када је ослобођена Јужна Србија.
ЦИТАТИ
Филм "Бој на Косову" је поред историјског приказа значајан и по томе што је аутор филма убацио и цитате српских великана у овај филм. Преносимо само неке од њих.
- Еј Црноришче, да ли се на ову страну иде према Косову?
- Јесте на ту, али и на ону тамо, и на ону онамо и на ону страну са које си дошао. Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова.
* * *
- Србија се за време Цара Душана огледала у водама три мора, да се после Душанове смрти са три мора на три Мораве врате. Од три мора оста нам Помороваље, а Мурат хоће и Поморавље да помори.
- Најбоље би било кнеже Лазаре када би се писмо могло поцепати и заборавити.
- Не би то било најбоље Спиридоне. То писмо није наша једина невоља. Најбоље би било да смо сложни. Онда се не би ми плашили Мурата него би се Мурат плашио нас. Да смо сложни, Мурату тешко да би пало на памет да тражи да му се како овде пише покоримо, да тражи да признамо његову врховну власт, да му дајемо војску да плаћамо харач. Овако нешто се од једне државе не тражи. И на овако нешто једна држава не пристаје.
- Погледај како се Србија поцепала, погледај шта раде српски великаши. Пре би због власти пристали да се потурче него да ударе с тобом по Турцима. Шта да сабереш када се све расипа. Свако жели да буде неки краљ. Да на празну главу стави неку круну. Нек је мала ко напрстак, ал нек је круна. Нека нема ни ни весло, ни шило ни иглу, ал нек је краљевина. Свако село је постлао престоница, свака чатмара двор.
- Да. Онај ко долази са толиком силом с којом долази Мурат не долази да се погађа и преговара. Њему је на уму више од онога што тражи. А када би се Мурат и нагодио са мном и када би покушао да онолику војску без боја и плена врати у Анадолију та би га војска прегазила и растргла .
- А мени изгледа не преостаје ништа друго него да покупим још ово мало снаге.
- Ја прикупљам војску Спиридоне, а ти скупљај све митрополите и владике. Све синђеле и протосинђеле, архијере, архимадрите, монахе, јеромонахе, свештенике, ђаконе, ђаке, испоснике из свих цркава, скитова, испосница, широм Србије да нам војску причесте уочи битке.
- Биће то наше велико страдање Лазаре.
- Знам. Страдаћемо овако или онако, али можемо да бирамо. Или да нестано пузећи као турске слуге и потурице или изгинемо како приличи људима. Трећега нема.
- Са Косова се нећете вратити живи.
- Боље да нас унуци мртве памте, него да нас синови живе забораве.
- Од свих облака који се над Србијом надносе, овај није ни први, ни последњи ни најцрњи.
* * *
- Дошао сам да те упозорим да овога пута мораш да подржаваш Лазара. Сви што имаш и свим знаш.
- А зашто мислиш да морам да подржавам?
- Зато што је Србија у опасности већој него икад, а са њом и цео хришћански свет. Не само правосалвни. Лазар је једини човек данас који би могао да спаси и Србију и хришћанство.
- Да Крушевац не постане нови Цариград. Зар мислиш не постоји ни једна друга глава осим Лазарева и ни један други пут и начин да се Србија одржи него пут који води Лазар.
- Лазар једини у овој гомили све немоћнијих властодржаца има неку идеју некувизију, пут.
- А зар ти мислиш да ја визију немам ?
- Ти? Какву ти визију имаш?
- А какву то визију кажи има Лазар?
- Визију Србије и српског јединства
- Чега?
- Лазар је био довољно паметан да схвати да ће тешко ујединисти Србе ако покуша да савлада и потчини све српске властодршце. Иако себе прогласи царем на та су га многи, колико знам наговарали.
- Ја сигурно нисам!
* * *
- Кажи ми Лазаре ко је за бојиште изабрао Косово? Ти или Мурат.
- Ни Мурат ни ја Косово се само изабрало,
- Види ли се Косовоодавде ?
- Не види се, али се зна где је.
- Где?
- Видиш ли оно велико сијање на небу.
- Видим.
- Косово је тачно испод тог сијања.
- Онај мрак!
* * *
- Па, можеш ли ти по овим купусарама да предскажеш шта ће да буде на Косову?
- Ма, види се и без књига шта ће бити, ајде.
- Шта се то види?
- Кад сви од Србије понешто одузму, краљ краљевину, војвода војводину, кнез кнежевину, деспот деспотовину, па кад се сабере све оно што се одузме може ли остати ковачница ковачу, крава сељаку, чамац риболовцу?
* * *
- Знаш ти какав је пастир српски народ? Ако на испашу истера седам оваца, од тих седам изгубиће осам.
- Шта ти знаш о српском народу и српским пастирима?
- Знам, знам, само да се Србији с њеним пастирима не пише добро. На славни врх Србије сад може и гавран да заседне и са тог врха заједно с пацовом целом Србијом у округ да влада.
- Е мој Богоје, читајући ненаписане књиге заборавио си оне написане. А у тим си књигама могао да прочиташ да је пастир био и два пут крштени велики жупан Српски Стеван Немања и његов син Стефан Првовенчани, краљ. И Свети Сава равноапостол и Стефан Урош Други и краљ Милутин и Стефан Душан Силни, српски цар. Могао си да видиш и да прочиташ да ти пастири нису губили овце. Да српски народ са њима није био стадо оваца што блејећи иде на клање. Да су пред њима узмицали и лавови. Па би на основу онога што је било могао да видиш и оно што ће бити. А биће… Биће да ће се и данас на Косову наћи пастир пред чијом ће руком устукнути онај ко до сад није ни пред ким устукнуо. А Мурат и његов син, пород кујин и аспирин, штене лавово и василиско, да ће неко сунце макар и кроз много стотина година, гонећи с врхова те гавране и пацове изгрејати и обасјати Србију. Ако га уклешемо данас.
* * *
- Нисам знао да ти је тај видар толико важан. Нешто не разумем Вуче. Ако новац кујеш, како кажеш, за потребе битке, зашто забрањујеш да се пушта у оптицај? Зашто га, кад ти је најпотребнији, стављаш под кључ? И зашто нико не сме да га види? Чак и по цену живота. И шта ти је то данас важније од Косова? Шта ти значи тај твој сребрни динар? Треба ли то да буде сунце које Лазару залази а Вуку изгрева?
* * *
- Прво Левчанине о глави можда и може да се преговара, али о образу, ко има образа, не може. А друго, знам ја зашто ти нећеш у битку. Ти мислиш далеко је Левач од Косова, а Косово ће ти сутра стићи у Левач!
- И јачи од тебе су признали турску власт.
- Који јачи?
- Краљ Марко, деспот Константин Дејановић.
- Кажеш јачи. А шта су они урадили са том јачином? Јел су они вратили Алтомановићеве земље? Или ја? Ко је од поражене и раскомадане Србије створио кнежевину која би, ако Бог да,уз Божију помоћ и нашу слогу и снагу једном опет могла постати царство? Док су сви расипали, ко је сабирао? Марко? Константин? Или Лазар?
- Марко и Константин су избегли проливање крви. Сачували су земљу, сачували народ.
- Сачували су они, Тамнавче, своје круне. Боље да кажем да мисле да су сачували.
- Док твоји сељаци Лазаре, заједно са тобом буду остављали кости по Косову, њихови ће мирно да жању пшеницу.
- Жању да могу да Турцима плате харач. Мирно жању да би могли мирно да гладују. Од таквог се мира морамо бранити. И још нешто, немојте ви да ми причате о сељацима. Није вама ни до сељака ни до Србије. Вама је свеједно да ли ће вам Левач, Браничево, Тамнава или Мачва осванути сутра у Угарској ил’ у Турској. Вама је важно да вам је круна на глави, злато у кеси, а сукно у сандуцима… Шта је истина не доказује се овде него на Косову! Јесте ли ви дошли да се борите или да причате?
- Ми смо овде и дошли да разговарамо, вреди ли или не вреди да се боримо.
- Није питање хоћемо ли или нећемо да се боримо него хоћемо ли или нећемо да постојимо. А долазити Мурату под чадар и успут му се клањати његовима коњушарима, берберима, куварима, коњским реповима, а самом Мурату љубити скут и чизму. Да ли и то за тебе значи постојати?
- Кнеже, превелика је турска сила
- Превелик је, Тамнавче, бојим се твој страх. Или се све ово градило и стварало зато да га наш страх разграђује и растура? Ако на турску силу и ордију данас не полетимо као соколови, сутра ће нам кнежевску трпезу прелетати кокошке кокодачући.
- За њих то није битка ко остале битке.
- А зар за нас јесте?
- За њих је то, кнеже Лазаре, свети рат.
- А зар за нас није? … Хришћанских се мачева, ако сте паметни, чувајте више од турских јатагана. Дакле, господо, извештаје са Косова смо чули. Турци су такви какви су, и то су што су. Сад је најпрече да видимо какви смо ми.
- А ако је тачно што каже Косанчић, да је Турака два пута више но Срба?
- Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сили која ми прети, него по томе колику светињу браним.
* * *
- Вечерас је трпеза монашка, а не кнежевска. Вечерас нема вепровине, нема зечетине, нема срнетине и нема дивокозине. Не зато што немамо добрих ловаца и кувара, него зато што морамо да останемо и гладни и трезни. Ово је више причешће него вечера. Јешћемо оно што је јео Христос, јер ћемо сутра бити Христови ратници. Господо да се помолимо. Нек немамо ништа до једно зрно соли, ал нек све буде њиме осољено. И кад нам све однесу воде и ватре то једно зрно нека нам буде све. Амин! Прву ћу чашу подићи мојим војницима, а прву здравицу првоме међу њима. Да још једног Обилића имам у војсци мирније бих уочи Косова спавао.
- Заветујем се пред овим хлебом и вином, пред овом живом сликом Исуса Христа, на Косову ћу сутра убити Мурата!
- Он је луд!
- Знаш ли ти Обилићу шта говориш?
- Ми идемо у битку са страхом да ћемо погинути, али са надом да ћемо преживети. А ако би онај ко иде у турски табор да убије Мурата гајио такву наду био би луд. А ако је не би гајио био би луд што иде. Али код Обилића се такво питање не поставља. Обилић нити се нада нити се не нада, Обилић зна. Обилић зна да ће и он и Мурат сутра бити живи као што су и вечерас. А ко је луд да поверује неком ко тако олако полаже тако тешке завете? Ако неко јесте, ја нисам!
- Вуче Бранковићу, сутра ће се свачији траг, и твој и мој показати на Косову к’о у снегу. Ко је ко видеће се на Видовдан. А теби кнеже Лазаре и ономе ко ме је облагао код тебе, и вама господо српски витезови, желим да кажем још једну реч. И ти кнеже Стефане Лазаре, и ти господине Вуче Бранковићу, и ви браћо Стеване и Лазаре Мусићу, и Топлица Милане и Косанчић Иване, и ти Тамнавче и ти Левчанине. И сви ви други српски витезови, и ја заједно с вама и међ вама, какви будемо сутра бићемо довека.
* * *
- Питам се колико им можемо веровати, зар ће се Срби борити против Срба? Како туђину може да буде брат неко ко је тужин рођеном брату? Једном речју, ако су издали своје зар неће и нас?
- Најлакше је, али није и најпаметније краљу кога победиш отсећи главу јер та глава још може да ти послужи.
- Како?
- Ономе ко је на главу ставио круну више је стало до круне, него до главе. Па ће за своју круну дати и главу. И главу, и народ и земљу и веру, а круну неће дати ни за образ. Па да би на глави сачували ту своју краљевску или кнежевску круну они срчаније но наше аге и бегови у својим хришћанским земљама бране права наше исламске земље и вере.
* * *
- Доведи га. Кажи ми момче, зар си толико луд да поверујеш да ће ово што си учинио са мном одлучити битку?
- Ако не одлучи ову данас, одлучиће неку сутрашњу.
- О каквим ти сутрашњим биткама говориш? И овом дану нећеш видети крај.
- Пусти га нека говори.
- Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе.
- Србија није шака пиринча да је позоба свака врана коју донесе ветар.
- Пусти сад Обилићу и врану и пиринач. Шта је то кажи ми тако скупо, скупље од главе? Зашта ти данас дајеш своју главу?
- Ја сам своју главу, честити царе, дао за своју реч!
- Ооооо Боже, што не могу да се насмејем? То, што ти главом плаћаш твоју реч, не значи да је твоја реч скупа, већ да је твоја глава јефтина.
- Да није те речи, на чему би смо стајали?
- Слушај, момче, неће проћи ни пола сата, а од црва ни тебе ни мене неће делити ни та твоја реч ни сва моја војска!
* * *
- Богоје!
- Нисам ја више Богоје него Мустафа. И више нисам хришћанин него муслиман. И нисам ни видар, ни целевник ни медикус, него хећим. И више не идем у цркву него у џамију.
- За име Бога Богоје!
- Ништа се немој чудити. Мене је у другу веру отерао Бранковић.
- Они су гонили Тебе да ухвате мене. А мене су рушили да би срушили Лазара. А ко је онај јунак што ме ударио?
- Зову га Србин Хамза.
- А зато он значи удара и кад не треба.
- Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, он мора до рамена.
- Брзо си научио ту науку, Мустафа.
* * *
- Штедите снагу и не навлачите мржњу. Ако хоћете да раскомадате Србију ослањајте се искључиво на Србе. То ће Срби учинити боље од вас.
- Знам.
- Погледај, иза Косова се једна за другом уздижу цркве. Студеница, Жича, Лазарева Раваница, а иза тих српских цркава су немачка црква, па римска, флорентинска и венецијанска црква. Па цркве у Паризу и Руану. Докле год допире црквено звоно, дотле ћеш морати да добациш исламску стрелу. Сећаш ли се шта нам је завештао Алија?
- Рекао је, мучите ђаворе где год можете. Рекао је, боље да их тражите са сабљама у њиним домовима, но да их с кашикама чекате у својим.
* * *
- Твој пораз је у томе Бајазите што не видиш у чему је наша победа.
- Победа? Ово победа? Биће да си изгубио много крви па ти се мути. Погледај около, око себе по Косову. Па зар је ово твоја победа Лазаре? Јесу ли ова тела по Лабу и Ситници тела победника? Отсечене руке и сломљене ноге, јесу ли и то руке и ноге победника? А ова глава што с копља гледа на земљи сопствену трупину, да није и то глава победника?
- Јесте Бајазите. И погледај добро да је упамтиш. Не виђа се оваква глава свакога јутра.
- Ако тај живот заиста вреди колико кажеш, зашто га толико није платио и Бранковић?
- Вуков не вреди. Али вреди Обилићев. Приђи Бајазите. Погледај како је лепа глава којом се купује царство небеско.
- За ту главу којом ти купујеш небо нико ти не би дао ни главицу лука.
- Оно што је за тебе пањ, за мене је праг. А што се победе тиче, ми смо се тукли Бајазите у различитим биткама. Ти си победио у твојој, ја у мојој.Хвала ти Господе што си ми допустио да ме на овом прагу озари и огреје вече сунчаног дана.
* * *
- НаКосову је пољу изгинуло све што је сијало и све што је било верно. Само су неверни на Косову преживели. Само су неверни с Косова дому пошли. С прагова их гледамо неудате удовице. За кога да се уде удајемо, чију децу удовице да рађамо, зар да настављамо издајнички род? Ил ћемо свака за својим мртвим јунаком да запловимо у невреме са неместа? Живом јунаку вереница, мртвом невеста.
* * *
- Ја сам једини излаз за Србију. Друго, тај излаз одговара и теби.
- Мени?
- Теби. Јер ће Лазерву круну од мене сутра преузети моји синови, твоји унуци. Гргур, Ђурађ и Лазар.
- Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени око његове главе.
- Било како било, госпођа Милице Лазар је сада мртав. А вук је жив.
- И једно и друго је добро за Србију.
- Коју Србију Вуче Бранковићу? За Србију која се не брани док је секу; која жмури и ћути док је пале; коју други по својим мерама кроје; којој други кажу шта да сеје и жање; шта од кога да купује, коме да продаје; за Србију која заборавља сопствену децу, своје јунаке и своје мученике, а обува, одева , храни и слави оне који сањају да је сахране. Не једанпут Вуче Бранковићу, они које смо нахранили и напили, чије смо коње напојили жедне су нас преко воде превели. За коју ћете се Србију одличити?
- Зар ти не схваташ Милице да су Турци на Косову коначно срушили српско царство?
- Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, њене деспотовине и кнежевине.
- Ако Србија мисли да се спасава треба да заборави Косово, што пре.
- А шта ће да памти ако заборави Косово?
- Косово је место на коме се Србији отварају врата право у пакао.
- Косово је место са кога се Србија пење право у небо. Ево нам сиже Лазар. Док не пренесемо Лазарево тело у Раваницу, биће овде у Приштини у цркви Светог Спаса. Сабор који је устоличио Лазара устоличиће над мртвим Лазаром са Божијим благословом и Лазаревог сина.
- Ако на прсто доведе то дете а не мене. Мораћете рачунати не само ан ратове с Турцима него и са мном.
- Где си сад Лазаре, куда си отишао?
- У облаке је однео наше бреме.
- Куда си отишао, коме си нас оставио?
- У коју свету земљу, у чија недра? Где да те сахранимо главо Лазарева?
- Нећемо сахранити главу Лазареву, положићемо је у земљу као семе. Како да те не оплакујем, како да не ридам и како да тужна не тугујем за тобом кад ми се с тобом све на свету угасило? И како да ти се радосна не радујем кад ми се враћаш сијајући и светлећи? У бој си отишао к’о велики јунак, а враћаш нам се к’о велики мученик. Враћаш нам се већи но што си отишао. Како да те не славимо данас, кад се са кишом наших суза пењеш у облаке да примиш венце а остављаш нас у овом слепо свету са Стефаном као са очима.
- Помози Господе, да оборена у прах из праха устане. Да се расута сабере, да ослепела прогледа. Да убијена, мучена и спаљена, да заклана, згажена, обешена и распета, у знане и незнане гробоиве сахрањена из свих гробова и мука васкрсла. Цела Србија стане под један венац.
Цитати су преузети са сајта: Ивин свет
Tags:
Посећено је:
3,076 пута
Број гласова:
0