Херцеговина

Херцеговина је историјско-географска област која обухвата југ Босне и Херцеговине. Херцеговина као стара српска средњовјековна земља била је много већа и обухватала је дијелове данашње сјеверозападне Црне Горе, дијелове Полимља и горњег Подриња, као и Боку Которску. Ова регија је име добила по титули херцег (нем. Herzog - војвода), владара овог подручја из 15. века Стефана Вукчића Косаче. Кроз историју се називала и Хумска земља, Хум или Захумље.

Историјски и културно она обухвата или је обухватала, нека подручја источно и сјевероисточно (Стара Херцеговина у Црној Гори, Подрињу и Полимљу). По друштвено-историјским критеријумима, Херцеговина се на неким од ових територија преклапа са Босном. Херцеговина заузима око 20% територије Босне и Херцеговине, гдје живи око 10% становништва земље.

ГЕОГРАФИЈА

Херцеговина је брдско-планинско подручје које чини дио Динарских планина. Типични су предјели карста у којима се повремено појављују плодне равнице - поља. Највиши херцеговачки врх је Волујак на 2.336 метара код Гацка. Остали значајни врхови су Чврсница 2.226м код Посушја и Прењ 2.226м код Мостара. Значајна планина је и Вран - природна граница између Херцеговине и Босне.

Једина већа ријека је Неретва, која извире код Гацка и у великом луку дугом 218 км пролази кроз централне дијелово регије. Јужни дио Херцеговине припада сливу ријеке Требишњица, дуге 96,5 км, која извире близу црногорске границе, а понире код Хутова. Херцеговина нема великих природних језера, али има три велика вјештачка: Јабланичко и Рамско на Неретви и Билећко на Требишњици.

Данас је територија Херцеговине подељена на више делова, иако је и те како живо сјећање херцеговачког народа о јединству тих територија. Херцеговина се дијели на Источну и Западну Херцеговину, као део Босне и Херцеговине и Стару Херцеговину у Црној Гори.

Изразита је географска граница између Босне и Херцеговине чини планински низ Вран-Радуша-Враница-Битовња-Бјелашница-Трескавица-Зеленгора-Маглић. Источна Херцеговина већином припада Републици Српској, а њен остатак Федерацији БиХ, с тим да се Западна Херцеговина подудара са Западнохерцеговачким кантоном, а њен централни дио (чапљинска, столачка, мостарска, јабланичка и коњичка регија) се подудара са Херцеговачко-неретванским кантоном. У географском смислу, од наведених општина сјеверни дио општине Прозор припада Босни, док Херцеговини припадају и јужни дијелови општина Дувно и Фоча, чији се већи дијелови такође налазе у Босни, а исто тако Херцеговини, у цјелини, географски припада и подручје бивше општине Улог, иначе у саставу општине Калиновик. Сматра се да је прелаз из Босне у Херцеговину на превоју Иван седло. Некада се у географском смислу под Херцеговином подразумевају сливови ријека Неретве и Требишњице.

Историјска Стара Херцеговина је саставни део Црне Горе, тј. њен северни, планински дио (Пива, Никшић, Шавник, Жабљак,(Засада (Бобово) ) и део црногорског приморја (Херцег Нови). У Стару Херцеговину спадају и области око Фоче, Горажда и Пријепоља.

Нека мјеста која су у историји припадала Херцеговини, данас се најчешће сврставају у Босну (Фоча, Ливно), мада око овога не постоји општа сагласност.

КЛИМА

Клима је углавном медитеранска, иако са нешто више падавина у односу на просјек за овај тип климе. Зиме су доста благе и за разлику од сусједне Босне, снијега у долинама Херцеговине има веома ријетко. Љета су сува и врела, посебно у јулу и августу.

ИСТОРИЈА

Херцеговина је своје име добила по великом српском војводи Стефану Вукчићу Косачи, који је владао тим подручјем средином 15. века. Он се 1448. крунисао титулом херцега од Светога Саве у манастиру Милешева. Позната је још и као Војводство Светог Саве, зато што је овај српски просветитељ био владар у Хумској земљи, а потом и организатор Српске православне Епископије Захумско-Херцеговачке. Територија којом је владао простирала се од Лима до Цетине и од Раме до Которског залива.

У својој повељи Сплићанима, издатој управо у вријеме владавине Хумском земљом принца Растка Немањића, око 1190—1192. године, Стефан Немања, „сабиратељ свих Српских Земаља“, међу којима су биле и Травунија и Хум, или Захолмије (Захумље) - данашња Херцеговина, каже: - „Ја велики жупан Немања дозвољавам Сплићанима да слободно излазе у моју земљу и сина ми Растка у Хумску земљу и сина ми Вукана у Зету, да слободно тргују, да им се никаква неправда не догоди.”

Каснији српски владари у српским земљама, укључујући херцеговачке и босанске, са поносом су своју власт и титуле везивали за име Светога Саве. Средњовјековна Херцеговина (тзв. Косачина Херцеговина) је заузимала територију јужне Босне и мостарске регије, те дијелове црногорског приморја с луком Херцег-Нови.

Османлије су први пут дошли у ове крајеве у 15. стољећу и почели ту регију називати уствари Вилајет Херцеговина, по њеном тадашњем владару херцегу Косачи. Турци Османлије су донијели Ислам, те почели зидати џамије и спроводити велики терор над српским односно хришћанским становништвом. Услиједило је дугогодишње потурчавање многих српских породица које су прелазиле у Ислам, мјењајући имена у Омер, Мухамед, Ибрахим, Алија, Лејла, Елвира, Азра и др. Али су задржавли презимена. Због свих тих намета и отимачине, па и убистава, Херцеговци су често дизали буне, устанке, ишли у хајдучију... Један од најзначајнијих устанака је био у Невесињу 1875-1878, који се проширио касније на цијелу БиХ. Њега су предводили Јован Гутић, Пеције Петровић, Перо Тунгуз и др.

Касније, након Берлинског конгреса 1878. Херцеговина потпада од окупацију Аустро-Угарске монархије, што је довело до повлачења Османлија из ових крајева ка истоку и југоистоку. Аустроугари су се трудили да осавременизују (саобраћајнице, банке, пошта, школе...) цијелу БиХ, па тако и Херцеговину, јер је феудализам био укинут, а капитализам ступио на снагу као друштвено-економску уређење. Међутим и Бечки двор је према српском становништву у БиХ био тоталитаристички настројен, за нијансу слабије него код Османлија.

Већ почетком 20. стољећа почела се код свих јужнославенских народа рађати мисао о ослобођењу и уједињењу. Тако је дошло и до Сарајевског атентата 1914. године, на Видовдан, када је убијен аустријски надвојвода и престолонаследник Франц Фердинанд, од припадника "Младе Босне". То је био повод за Први свјетски рат, јер је Беч прозвао Краљевину Србију за одговорност односно умјешаност у атентат. Херцеговци су дали значајан допринос у борби са аустријском војском и многи су чак учествовали у преласку српске војске преко Албаније до Крфа... а потом и пробијању Солунског фронта 1918. године. Тако је након завршетка Великог рата, Херцеговина ушла у састав Краљевине СХС, односно већи дио је припао Приморској бановини, а мањи дио Зетској бановини

Сроски гробови као подсјетник

Априла 1941. када су Силе Осовине (Њемачка, Италија, Албанија, Мађарска, Бугарска и Румунија) напале Краљевину Југославију, дошло је до комадања прве јужнославенске државе, а Херцеговина је потпала под усташку Независну Државу Хрватску. Анте Павелић, усташки поглавник, који је и сам Херцеговац, био је на челу режима који је спроводио геноцид према свему што је српско и православно. Невиђене покоље српског становништва усташе су направиле у цијелој НДХ, али највећи ужаси су забиљежени у селу Пребиловци (августа 1941.), у Мостару, код Билећког језера, у Лијевну и др. Усташе су често Србе бацале у јаме безданице.

У херцеговини су постојала два покрета отпора фашизму: четнички односно Југославенска Војска у Отаџбини, који су предводили: Петар Баћовић, Петар Самарџић, Радојица Перишић и Саво Ковач... и партизански односно Десета херцеговачка бригада ПОЈ, коју су предоводили Владо Шегрт, Коста Бјелогрлић, Младен Балорда, Васо Мискин Црни и др. У Херцеговини је често долазило до братоубилачких сукоба, гдје су текле ријеке крви. Партизански покрет је након јесени 1944. добио на јачини.

Након Другог свјетског рата Херцеговина је ушла у састав СР БиХ, а већи административни центар је одређен град Мостар. Дошло је и до великих миграција народа из Херцеговине, односно колонизације у равничарске крајеве (Славонија, Срем, Банат и Бачка), као и велике индустријске центре: Сарајево, Загреб и Београд. Херцеговачки крш је тако остао скоро празан и поред најљепших предијела у овом дијелу Европе.

У вријеме распада Југославије, септембра 1991. године, проглашена је Српска Аутономна Област Херцеговина (САО Херцеговина), гдје су ушли углавном источни дијелови Херцеговине. Ова област је постала дио Српске Републике Босне и Херцеговине 1992. године. Током Отаџбинског рата 1992-1995 у БиХ, дошло је до нових прогона и етничког чишћења српског становништва у Херцеговини, тим прије, што је и војска Републике Хрватске активно учествовала у агресији на БиХ и помагала своје сународнике. Тако је створена Херцег-Босна 18. новембра 1991. Хрватске и муслиманске паравојне јединице су формиране још у јесен 1991. а у прољеће 1992 су отпочели силовити напади на касарне ЈНА и српско становништво. Оснивани су бројни концентрациони логори у које су довђени Срби, међу њима најпознати: Дретељ, Мусала, Чапљина, Челебићи... Муслимани и Хрвати су спровели геноцид у Брадини, Мостару, Чапљини, Дувну, Посушју и др.

Срби у Херцеговини су имали своје значајне војне успјехе којима су одбранили јужне дијелове Републике Српске, као што су Митровданска офанзива 1992. У борбама за слободу значајан удио је дала чувена Бобанска чета, херцеговачког корпуса ВРС и њен комадант Раде Радовић.

Након рата и Дејтонског споразума 1995. године, западни дијелови Херцеговине су сврстани у Херцеговачко-неретвански и Западнохерцеговачки кантон. Док су источни дијелови Херцеговине ушли у Републику Српску.

АДМИНИСТРАТИВНА ПОДИЈЕЛА

Градови и општине које обухвата Херцеговина су:

    Источна Херцеговина: Билећа, Гацко, Љубиње, Невесиње, Равно, Фоча и Требиње.
    Северна Херцеговина: Коњиц, Јабланица и Прозор.
    Средишња Херцеговина: Мостар, са околином.
    Западна Херцеговина: Груде, Љубушки, Посушје, Широки Бријег и Читлук
    Јужна Херцеговина: Чапљина, Неум, Столац, Берковићи.

Херцеговина данас обухвата око 20% територије БиХ и око 10% становништва данашње Босне и Херцеговине.

ЗНАМЕНИТИ ХЕРЦЕГОВЦИ

Сава Владиславић Рагузински

Јован Дучић

Богдан Жерајић

Бајо Пивљанин, харамбаша

Легендарни комадант Бобанске чете

Херцег Стефан Вукчић Косача, оснивач војводства Светог Саве, односно Херцеговине (1404—1466)

Теодор Љубавић, монах и први херцеговачки штампар (штампарија радила од 1519. до 1523)
Грдан Никшић, војвода и устанички првак Херцеговине (15??-1612)
Свети Василије Тврдошки и Острошки, митрополит (1610—1671)
Бајо Пивљанин, хајдучки харамбаша (16??-1685)
Сава Владиславић Рагузински, дипломата и књижевник (1660—1738)
Нектарије Зотовић, митрополит (1694—1712)
Арсеније Гаговић, архимандрит пивски (17??-1817)
Тешан Подруговић, казивач народних пјесама (1782—1820)
Стојан Чупић, српски јунак из Пиве (17??-1815)
Прокопије Чокорило, монах-љетописац (1802—1866)
Јоаникије Памучина, архимандрит мостарски (1810—1870)
Богдан Зимоњић, војвода херцеговачки (1813—1909)
Стојан Ковачевић, хајдучки харамбаша (1821—1911)
Продан Рупар, вођа устаника - "Невесињска пушка"
Лука Вукаловић, војвода и вођа Херцеговачког устанка (1823—1873)
Серафим Перовић, митрополит (1827—1903)
Нићифор Дучић, архимандрит и књижевник (1832—1900)
Леонтије Радуловић, митрополит (1835—1888)
Мићо Љубибратић, војвода и устанички првак (1839—1889)
Стеван Зимоњић, сакупљач народних умотворина (1843—1937)
Лука Ћеловић, добротвор и привредник (1854—1929)
Лука Грђић Бјелокосић, научник – етнолог (1857—1918)
Петар Зимоњић, митрополит и свештеномученик (1866—1941)
Алекса Шантић, пјесник (1868—1924)
Ристо Јеремић, научник и љекар (1869—1952)
Томо Братић, етнограф и сакупљач народног блага (1871—1929)
Јован Дучић, пјесник и дипломата (1871—1943)
Светозар Ћоровић, књижевник (1871—1919)
Васиљ Грђић, публициста и јавни радник (1875—1934)
Јевто Дедијер, научник и професор универзитета (1879—1918)
Нектарије Круљ, митрополит (1879—1966)
Владимир Ћоровић, историчар (1885—1941)
Богдан Жерајић, револуционар (1886—1910)
Васиљ Поповић, историчар (1887—1941)
Перо Слијепчевић, научник и књижевник (1888—1964)
Владимир Гаћиновић, публициста и јавни радник (1890—1917)
Душан Баранин, књижевник (1902—1972)
Благоје Паровић, учесник Шпанског грађанског рата (1903—1937)
Ђоко Слијепчевић, црквени историчар (1908—1993)
Радован Самарџић, историчар (1922—1994)
Јован Деретић, историчар књижевности (1934—2002)
Обрен Ђурић Козић, етнолог
Андрија Лубурић, етнолог
Петар Шобајић, етнолог
Новак Мандић Студо, историчар и књижевник
Наташа Нинковић (1972), глумица
Небојша Глоговац (1969), глумац
Раде Радовић (1961-1998), комадант Бобанске чете ВРС

Tags:

HERCEGOVINA

BOSNA HERCEGOVINA

Оцените нам овај чланак:

Посећено је: 5,651 пута
Број гласова: 125