УСТАШЕ
Усташе су биле клеро-фашистичка и терористичка организација основана почетком 1929. године у циљу стварања Независне Државе Хрватске оружаним средствима и њеног отцепљења од Краљевине Југославије. Идеологија усташа је била мешавина фашизма, нацизма, хрватског ултранационализма и католичког верског фундаментализма.
У априлу 1941. године усташе су постављене на власт марионетске Независне Државе Хрватске, од стране Сила Осовине, односно нацистичке Немачке.
Када су усташе дошле на власт НДХ, њихово војно крило је постало Усташка војница. Након што су немачке снаге напустиле Југославију 1945. године, усташе су поражене, а њихове преостале снаге су уништили југословенски партизани. Један део је ипак избегао у Италију и Аустрију, а после су се расули по свету.
Усташе и домобрани су имали водећу улогу у геноциду над више од 1.500.000 Срба, Јевреја, Рoма који је извршен током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској.
Све чињенице указују на то да је Усташки покрет имао велику помоћ Ватикана од самог оснивања, јер је Римска курија у православним Србима и југославенској монархији видела непријатеље, па су хрватске усташе послужиле за извршење монструозних планова папске државе. У прилог томе говори чињеница да је преко 1.300 римокатоличких свећеника директно учествовало у убиствима Срба и осталих неподобних народа током 1941-1945 на тлу НДХ.
НАЗИВ
Реч усташа је изведена од глагола устати. Усташа раније није имала фашистичку конотацију и користила се као синоним за реч устаник. Реч усташ(а) потиче од речи устаник и првобитно се везивала за Србе у Херцеговини који су подигли Херцеговачки устанак против Турака Османлија у 18. и 19. веку. О том називу сведочи и Богишићев Нацрт закона за херцеговачке усташе као и назив књиге Петра Карађорђевића: Дневни записи једног усташа о босанско-херцеговачком устанку 1875—1876. године. Израз се употребљавао и у другим српским крајевима. Реч усташа је у том значењу користио још Вук Караџић у својим делима за српске устанике.
Усташтво вуче своје корене из хрватског национализма деветнаестога века, онаквог како га је дефинисао и разрадио Анте Старчевић и његова Странка права. За ову странку британски историчар A.P.J.Тејлор каже :
- "Хрватским Сабором је доминирала Странка права, која је наставила да захтева „државна права“ Хрватске и која је још увек живела у свету снова средњовековног права чега су се Мађари били давно ослободили. Странка права је била клерикална, конзервативна и прохабсбуршка; њен једини уступак национализму је било непријатељство према Србима, ... Када су неки чланови Странке права оклевали да прихвате сукоб са Србима као једину политичку активност, већина партијског чланства ће се потврдити као партија Чисте странке права - што ће значити очишћене од било каквих трагова реалности."
Други британски историчар В. Шафран пише
- "Али друга визија хрватског идентитета која је уско везана за Католичку цркву и Ватикан и коју је увео бивши семинарист Анте Старчевић је постала идеолошки претходник усташама. Старчевић и његови следбеници су наглашавали висока достигнућа западне, католичке, хрватске културе док је српска култура приказана као оријентална и заостала."
Југословенски историчар Виктор Новак у својој књизи Magnum Crimen даје детаљан приказ идеолошке и верске везе Ватикана и Римокатоличке цркве и хрватских усташа. Павелићеве политичке активности, усташки тероризам и фашизам, као усташка идеологија су добиле отворену подршку римокатоличког клера у Краљевини Југославији. Павелићев национализам идентификује римокатолицизам и хрватство, што римокатолички клер активно подржава и интерпретира. Успостављањем Независне Државе Хрватске клерикализам у Хрватској је, према аутору, ступио у својеврстан брак са усташким покретом, и тако створио клерофашизам.
НДХ је, од стране тадашњег вођства Римокатоличке цркве у Хрватској, проглашена за Civitas Dei ("Божију државу"). Новак показује кроз стотине страница сачуваних докумената да је у складу са овим ставом Римокатоличка црква у Хрватској не само отворено подржавала усташки режим и његове методе решавања 'српског питања', већ и активно учествовала у њиховом спровођењу.
Анте Старчевић, од слуге до "господара"
С друге стране, Старчевићев расизам ће даље разрадити хрватски усташа Иво Пилар (под псеудонимом L. von Südland) у његовој књизи Die südslawische Frage und der Weltkrieg. Павелићев ће режим превести ову књигу са немачког на хрватски 1943. године, a што ће бити основа идеологије Павелићевих усташа и његове Независне Државе Хрватске.
Усташе ће своју идеологију надградити расизмом по угледу на немачке нацисте тврдећи да су Хрвати готског, а не словенског порекла.
ЗАЧЕТАК ПОКРЕТА
Хрватска и српска интелегенција углавном су се залагале за народно јединство. Хрватска интелигенција није имала много додира са сељаштвом. У Хрватској је опште право гласа први пут уведено 1920. године. Према Ћоровићу, хрватске масе су чим им се указала прилика одмах кренуле за најрадикалнијим сугестијама, па су прихватили Стјепана Радића.
Пре уједињења полазна тачка свих важних чинилаца и са српске и са хрватске стране била је да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, али троимени. Било је то стајалиште и Југословенског одбора и Народног већа и Хрватског сабора, када је 29. октобра 1918. одлучио о уједињењу. Међутим Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, одмах је тражио републиканско уређење државе супротно од свих ранијих договора српских и хрватских политичара.
Дана 1. децембра 1918. године регент Александар је прогласио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Незадовољни франковачки елементи организовали су протест у Загребу. Њима су се придружили домобрани двеју пуковнија 5. децембра 1918. године, тражећи хрватску републику. На Тргу бана Јелачића пресрели су их и разбили одреди далматинских морнара и хрватски соколи.
На изборима 1920. године Хрватска сељачка странка постиже изврсне резултате, међутим, њени посланици напуштају Уставотворну скупштину након што одбијају поздравити српског регента Александра као владара нове државе. Стјепан Радић и његова партија нису хтели да поштују одредбе Крфског споразума, који је закључио Југословенски одбор са Трумбићем, па су говорили да је стварање СХС неважеће.
Дана 28. јуна 1921. године тесном већином донесен је на Уставотворној скупштини централистички Видовдански устав. Радићева странка је бојкотовала Уставотворну скупштину и 1. априла 1921. су незаконито усвојили непризнати устав „неутралне Сељачке Републике Хрватске“.
Након тога, 1923. године хрватски вођа Стјепан Радић креће по Паризу, Лондону и Москви, тражећи помоћ у решавању „хрватског питања“. Настојећи да придобије страну помоћ, Стјепан Радић је 1924. посетио Москву и учланио странку у Сељачку интернационалу. Крајем исте године влада Краљевине на ХРСС примењује Обзнану, забрањује њено деловање и хапси Радића. У затвору, Радић прихвата монархију и одриче се републиканизма, те странка мења име, избацујући придев „републиканска“. Пуштен је 1925. године, након чега се вратио у скупштину. На седници скупштине 20. јуна 1928. године, Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, пиштољем је убио двојицу хрватских посланика и ранио три друга од којих је један био Стјепан Радић, који ће умрети два месеца касније . Након убистава, хрватска опозиција се комплетно повукла из скупштине.
Дана 1. септембра 1928. сазвана је конференција Хрватске странке права, на којој је донесена одлука о самосталности и независности Хрватске. Дана 2. септембра у Загребу је одржан сабор Хрватске правашке омладине (ХПО). Њихова сарадња са Антом Павелићем је уродила 1. октобра оснивањем организације Хрватски домобран, чији је задатак био прикупљање омладине у ванстраначку организацију која ће постати језгро хрватског сецесионизма. Дана 6. јануара 1929. краљ Александар Карађорђевић заводи диктатуру којом се онемогућује сваки легални политички рад.
НАСТАНАК
Краљ Александар није успео да уједини његову вишенационалну краљевину двадесетих година 20. века. Краљ је одустао од демократије и увео краљевску диктатуру (6. јануара 1929.) мењајући истовремено име Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевина Југославија, чиме је желео да нагласи јединство народа. Као одговор на краљев поступак, Анте Павелић је основао тајну организацију "Усташе" која је заговарала хрватску независност и служила се тероризмом у постизању свога циља. Основно учење усташа је било да нема ни слоге ни помирења између Хрвата и Срба.
Рад "Усташе" био је тајан, а рад "Хрватског домобрана" јаван. Од тада се почиње употребљавати назив домобранско-усташки покрет. Дана 10. јануара педесет правашких омладинаца је положило прву усташку заклетву и основан је први усташки рој. Међу окупљенима су били: Густав Перчец, Миле Будак, Бранимир Јелић, Младен Лорковић, Стипе Јавор, Иван Перчевић и други. 17. јануара из домовине беже Бранимир Јелић, Густав Перчец и Анте Павелић. Њима се у избеглиштву поступно придружују Аугуст Кошутић и Јурај Крњевић те десетак хрватских интелектуалаца и радника. Након одласка у емиграцију Павелић ступа у ближи контакт с Хрватским комитетом који тридесетих година сарађује с Усташким покретом.
Дана 20. априла 1929. године представници УХРО Павелић и Перчец посећују Софију где с представницима ВМРО (терористичке организације Вардарске Македоније) потписују Софијску декларацију, којом наглашавају да ће координирати „своју легалну дјелатност за извојштење човјечјих и народних права, политичке слободе те подпуне независности и Хрватске и Вардарске Македоније“. Због ове декларације Павелића и Перчеца Суд за заштиту државе у Београду осудио је 17. јула 1929. на смрт. Наступа оснивање усташког логора у Бовењу, близу Бреше у северној Италији. 1929. Рачуна се да је било око 500 усташа, и да им је у Италији главни логор био у Липарију.
Усташе почињу у јануару 1932. издавати први број месечника „Усташа“ на простору данашње Хрватске. Средином 1932. објављен је програм усташке организације и разни прописи у вези с интерним организовањем.
Први атенат усташа је извршен дана 22. марта 1929. када су усташе Мијо Бабић и Матија Солдина убили у Загребу главног уредника „Новости“ и председника „Југословенске штампе“ Тонија Шлегела . По директиви Павелића, а уз пристанак и подршку мађардске владе, Перчец је још 1931. на имању Јанка Пуста код Нађ Кањиже основао усташки логор. Јанка Пуста је постала један од главних усташких центара за обучавање диверзанстких група и атентатора , одакле су биле вршене диверзантске акције у Краљевини Југославији: подметање паклене машине на железничкој станици у Осјеку, у вагону воза Осјек-Винковци, на прузи Загреб-Београд, у Загребу пред православном црквом и у дворишту касарне 32. пешадијског пука . Већа усташка акција је била изведена почетком септембра 1932 у Лици; ту су акцију усташе назвале касније „Велебитски устанак“. Десеторица усташа су се пребацила из Италије преко Задра на Велебит са циљем да се удруже са тамошњим усташким организаторима (Рукавини, Артуковићу и Дошену) Усташе су напале полицијски станицу у селу Брушани и већину њих је похватала и похапсила полиција а остали су побегли у иностранство
Терористичка обука усташа се је одвијала по усташким логорима у неким европским земљама, од којих су најважнији: Јанка Пуста у Мађарској (лето 1931), Бовењо у Италији (почетак 1931) и Липари у Италији (1934). Такође се оснивају и логори у Данској, Аустрији и Немачкој. У Југославији су се налазиле терористичке групе у Копривници (која је имала везу с Јанка Пустом) и подручју Далмације (где је било девет усташких скупина), а преко Задра, Ријеке и Јанка Пусте пребацују се људи и оружје.
Комунистичка партија Југославије такође прогласом »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну«, али истовремено и напада усташки покрет да злоупотребљава сељаке и да се не бори „да се земља одузме од велепосједника, цркава, манастира и државе и да се раздијели бесплатно и са инвентаром сиромашним сељацима“ и да би Павелић и његови сарадници само да „измијене форму и мјесто диктатуре српске буржоазије, они би хтјели диктатуру хрватске буржоазијепо узору талијанског фашизма“.
Комунистичка партија се обраћа цијелом хрватском народу са позивом да свим снагама помогне борбу усташа и да се у томе не ослања само на усташке терористичке акције, него да се ослања на најшире масе хрватског народа против великосрпских господских угњетача... Комунисти у крајевима гдје је букнуо усташки покрет дужни су да се повежу са усташама, да им помогну, да у ту акцију увлаче широке слојеве народа... да организују акције солидарности са усташким покретом... Комунисти треба да воде акцију код жељезницара, да организују акцију против превожења војске и муниције против усташа, да агитују међу војницима против гушења усташког устанка, а за помоћ њиховој борби.
Атентат на краља Александра
Дана 17. децембра 1933. године Петар Ореб и Иван Херенчић, припадници усташког покрета, покушавају да убију краља Александра приликом његове посете Загребу, што је успешно спречила југословенска полиција, ухапсивши атентаторе.
Марсејски атентат на краља Александра 1934-те
Након тога, крајем августа 1934. године, на позив Анта Павелића, вођа ВМРО-а Ванчо Михајлов је допутовао у Рим како би се договорили детаље око извршења атентата на краља Александра. Одлучено је да се атентат изврши у Француској јер се већ знао програм Александрове предстојеће посете. Вођа хрватских усташа Павелић издаје деклерацију којом осуђује краља Александра на смрт , а по усташким логорима почињу интезивне припреме за атентат. Највеће припреме вршене су у логору Јанка Пуста и Нађ Кањижа, где усташе за извршење атентата обучава професионални атентатор ВМРО-а, Владимир Гергијев Керин, звани Владо Черноземски. Након обуке између 15 најуспешнијих терориста, избрана су тројица атентатора: Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил. Четвртог атентатора Черноземског, Павелић је одабрао на предлог Михајлова.
Краљ, Поспишил и Рајић су добили лажне мађарске пасоше. Њих тројица су, по налогу Анте Павелића, дошли у Цирих где су их чекали Еуген Кватерник и Черноземски, који су дошли из Италије. Група коју предводи Кватерник прешла је у Француску, где су се пријавили под чехословачким документима. 8. октобра су сви пошли за Марсељ, где им је Кватерник дао план града и показао место одакле би пуцали на краља. 9. октобра 1934. усташе са ВМРО убијају краља Александра у Марсељу, приликом његове званичне посете Француској. Атентатор, Владо Черноземски, припадник Унутрашње македонске револуционарне организације, усмртио је краља Александра са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро. Атентат је успео првенствено због недовољне оружане заштите краља и неодговорности француске полиције. Верује се да је Павелићу успело подмитити неке од високих чиновника Surete General. Полицијски префект Марсеља је након атентата поднео оставку. Југославија је покренуla поступак пред Лигом народа поводом атентата износећи доказе о италијанској и мађарској завери против њеног суверенитета. О италијанској одговорности се није расправљало у Лиги народа, а Италија је одбиla да изручи Кватерника и Павелића Југославији или Француској: Главни терет одговорности је поднелa Мађарска.
После атентата у Марсељу је онемогућен рад усташа у потпуности, а већи део усташа у Италији, Немачкој и Мађарској је био похватан и похапшен. У Италији су усташе биле интерниране на Липаре где су многи од њих умрли. Јанка Пусту је била запосела мађарска полиција и извршила претрес и хапшења. Из Немачке су усташе побегле у Швајцарску, Белгију, Француску и Енглеску .
Само две недеље након проглашења НДХ, 25. априла 1941. Павелић је забранио употребу ћирилице и издао наредбу о ношењу плаве траке са словом П ("Р") за православне. Јевреји су носили жуту траку. Србима и Јеврејима забрањено је да се возе трамвајима.
-
2. јуна 1941. затворене су све православне школе.
-
4. јуна 1941. у Загребу је одржана конференција усташких и немачких представника са темом исељења Словенаца из Рајха у Хрватску и Србију, и Срба из Хрватске у Србију. Требало је преселити 180.000 Словенаца и 205.000 Срба. Прогнаници су смели понети по 50 kg пртљага и 500 динара готовог новца. Протокол је извршен тако што је 7.174 Словенца и 11.235 Срба пребачено у Србију под наведеним условима. Још око 200.000 Срба пребегло је илегално у Србију.
-
25. јуна укинут је патријаршијски прирез од 10%, који су плаћали православни.
-
18. јула забрањен је назив „српска православна вјера“ а уведен „грко-источна вјера“.
-
20. септембра конфискована је имовина Карловачке митрополије.
-
Миле Будак, Павелићев министар и доглавник, изјављује у јулу 1941. у Госпићу: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате."
-
Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује: „Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима ."
-
Мирко Пук, усташки министар правосуђа и богоштовља у Крижевцима 6. јула 1941. поручује Србима: „Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истјерати силом."
-
Усташки стожерник Виктор Гутић ће у мају 1941. у свом говор у Санском Мосту рећи: »Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа, наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, а и код нас— ускоро — друмови ће пожељет Србаља, ал' Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљивање. Не будите слаби ни спрам једнога. Држите увијек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашег поглавника и мој вам неће узмањкати.« )
КОНЦЕТРАЦИОНИ ЛОГОРИ
Наведене изјаве и прописи усташких властодржаца ревносно су спровођене у живот. По угледу на нацистичка искуства, одмах по проглашењу НДХ формирана је Усташка надзорна служба (УНС), од марта 1943. позната као РАВСИГУР (Главно равнатељство за јавни ред и сигурност), под чијом управом је био читав низ концентрационих логора:
-
Логор Даница је први усташки логор, формиран већ 29. априла 1941. године, кроз који је прошло преко 5.000 логораша.
-
Логор Керестинец. Радио само у 1941. У њему су били углавном политички затвореници. Готово сви су побијени.
-
Логор на острву Паг. За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.
-
Логор Крушћица. Формиран крајем августа, ликвидиран крајем септембра 1941. Од око 3.000 логораша већина су били Јевреји. Преживели мушкарци послани у Јасеновац, а деца и жене у Лобоград.
-
Логор Лепоглава. Основан још у Аустроугарској у 19. веку. У њему је побијено око 1.300 логораша.
-
Логор Ђаково. У њему је ликвидирано више хиљада, углавном Јевреја, и то жена и деце.
-
Логор Тења код Осијека. Формиран у јуну, ликвидиран у августу 1942. године. Око 3.000 логораша, заточених у том периоду, ликвидирано у Јасеновцу, Горњој Ријеци и Аушвицу.
-
Логор у Сиску (3. август 1942. – јануар 1945). Одавде су заточеници одвођени у логоре Јасеновац и Стара Градишка, или на рад у Немачку. Дечји логор у Новом Сиску, у основној школи, ликвидиран је у јануару 1943. За четири месеца постојања кроз њега је прошло 6.693 детета, од којих је умрло 1.637. Готово сва деца су испод Козаре.
-
Логор Јастребарско радио је два месеца. Око 1.300 логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског. За непуних месец и по дана умрло је 768 деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен по комаду).
-
Логор Цапраг код Сиска. Служио је као сабирни логор, углавном за свештенике СПЦ, а касније за све Србе, који су депортовани у Србију. Након престанка депортација, логор је ликвидиран.
-
Логори Лобоград и Горња Ријека у Хрватском загорју. Служили су углавном као транзитни за Аушвиц, Јасеновац и Стару Градишку.
-
Логор Госпић. Формиран у јуну 1941. Дневни капацитет логора био је до 3.000 логораша. С обзиром на велики прилив нових логораша, свакодневно је на стратиште Јадовно на Велебиту одвођено 200–400 логораша и убијано.
-
Логор Јасеновац. Формиран у августу 1941. Ликвидиран крајем априла 1945. По свирепости, садизму, бестијалности највишег степена нема му равна у историји. Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава 500.000–600.000. Најчешће се помиње бројка око 700.000. О зверствима усташа постоји изузетно обимна документација. Највећи број жртава логора су били Срби, а међу жртвама су били и Јевреји и Роми.
-
Логор Стара Градишка — „Јасеновачки логор V". Број побијених логораша никада није утврђен. О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Кула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.
Усташе су смишљале веома окрутне начине убијања, тако да су се користили ножеви, маљеви, а чак је смишљено и ново оружје звано Србосјек за брзо клање Срба.
Цивилне жртве ван логора
Осим логора смрти, усташе су вршиле масовне покоље на лицу места, по селима, одводећи похватане Србе до јама, бунара, бездана или река, клали их, убијали маљевима, стрељали или живе бацали у масовне гробнице.
Хрватске усташе секу главу Бранку Јунгићу
Један од највећих усташких злочина је Гаравички геноцид над Србима и Јеврејима бихаћког среза. У јулу 1941. године усташе су побиле 12.000 Срба из града Бихаћа и околине. Срби су бацани у јаме на Гаравицама, у оближње реке или су клани по својим кућама и њивама.
Према досадашњим истраживањима , страдања Срба у директном покољу (убијени „на прагу") су следећа:
Табела 2: Срби побијени „на прагу“ (у свом насељу или околини):
|
Територија |
Број локалитета |
Број убијених у геноциду |
|
Херцеговина |
6 |
6.916 |
|
Источна Босна |
15 |
50.000 |
|
Среднња Босна |
9 |
11.734 |
|
Босанска Крајина |
28 |
77.200 |
|
Лика, Кордун, Банија |
18 |
55.547 |
|
Славонија |
18 |
33.089 |
|
Срем |
5 |
11.899 |
|
Укупно |
96 |
246.025 |
Иако окупатори, Италијани су се згражавали над усташким злочинима у Другом светском рату, остављајући о томе немали број докумената. Међу најпотреснија италијанска сведочанства о геноциду над Србима спада писмо генерала Алесандра Лузане Мусолинију:
- "Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.
Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 km северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама.
Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!
На вечну срамоту наше, римске цркве - и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије.
Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!"
— Александар Лузано
БРОЈ ЖРТАВА
Херман Нојбахер каже следеће:
- "Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба - укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000".
Према подацима више аутора (Страхиње Курдулије, Б. Кочовића) није претерана тврдња да је подручје авнојске Хрватске (дакле без дела НДХ које је покривало БиХ) остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и „на прагу“, и око 200.000 пребеглих у Србију). Посебно је страдала Српска православна црква. Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију, где су убрзо умрла, један држан у затвору заједно са патријархом, а затим послат у логор у Немачку, један у логор у Италију, а двојица протерана у Србију. Само су десеторица остала на својим местима. Једна четвртина свештеника је побијена (око 700), око 300 је помрло, око 400 је било у логорима, једна трећина протерана у Србију, док је само једна четвртина остала на својим местима. Половина манастира и цркава је мање или више оштећена, једна четвртина срушена, а готово све опљачкано. Ратна штета СПЦ износи око 7 милијарди предратних златних динара.
О зверствима усташа у српском колективном сећању усађена је неизбрисива информација и успомена. Усташки злочини, које свет није до тада видео, дубоко су урезани и данас у свест Срба у Хрватској, док се са тачним бројем жртава и даље спекулише.
ЕМИГРАЦИЈА
На крају Другог светског рата (мај 1945. године) многе усташе су побегле у Италију и Аустрију. Заједно са повлачењем Лерове армијске групе, повлачиле су се и усташе, служећи се Немцима као заштитницом при одступању пред југославенским партизанима. Већа група усташа и домобрана, чији тачан број није никад утврђен, предала се британској војсци код Блајбурга у Аустрији. Британци су разоружали ову групу и предали је пратизанима.
Нагађања о судбини разоружаних усташа и домобрана иду од усташких и проусташких писаца који пишу о масакру великих размера, до оцене британског историчара С. Букера да се масакр није уопште десио. У тој бежанији од лица правде усташки кољачи су имали помоћ од католичке цркве, а главни организатор те операције "Пацовски канали" је био Крунослав Драгановић зв. Златни поп. Усташе и нацисти који су бежали у Америку тамо су радо примани, јер су са собом доносили опљачкано злато од жртава.
Павелић се кратко задржао у Салцбургу, одакле се тајно пребацио у Фиренцу, а одатле у Рим где је добио заштиту од Ватикана. Неко време је живео у дворцу Гандолфо, одакле је, уз помоћ Ватикана, отишао у Монтевидео а одатле у Аргентину. Девет бивших министара је такође живело у Риму, у манастиру Сан Ђироламо, захваљујући заштити коју им је пружио Ватикан.
Остале усташе које су избегле у Аустрију преселиле су се у Сједињене Државе, Канаду, Аустралију, Парагвај и Аргентину и основале политичку организацију „Хрватски народни одбор“. Усташе у емиграцији поделиле су се у две струје: једна која је одбијала сарадњу са било којом другом хрватском политичком групом и друга која је била спремна на сарадњу са Мачеком и његовом Хрватском сељачком странком. .
Један од послератних напора усташа је била "Операција Гвардијан" (1947-1948) коју је водио бивши официр усташке обавештајне службе Божидар Кавран из Аустрије, а чији је циљ био организовање отпора југословенским властима у земљи. Између 22. јула 1947. и 3. јула 1948, југословенска ОЗНА је намамила 18 усташких група (98 појединаца укупно) у земљу и похапсила их чим би ушли у земљу, не остављајући никакве сумње усташама у иностранству да нешто није у реду. Међу ухваћеним и ухапшеним усташама били су и Љубо Милош, Анте Врбан и Божидар Кавран.
Неуспех усташке борбе да се успостави хрватска држава су поделиле преживеле усташе. Анте Павелић је 1956. основао Хрватски ослободилачки покрет у који су приступили неки од бивших вођа НДХ. Вјекослав Лубурић је основао Хрватски народни одпор. Преживеле усташе су након Другог светског рата у емиграцији наставиле да се боре против СФР Југославије терористичким средствима. Миљенко Хркач је 1968. подметнуо бомбу у београдском биоскопу 20. октобар. Године 1971. хрватске усташе Миро Барешић и Анђелко Браковић су убили Владимира Роловића југословенског амбасадора у Стокхолму. Једна група усташа је ушла на територију СФРЈ, покушавши да дигне устанак, али су акцију осујетиле југословенске службе безбедности.
Једна од најспектакулранијих терористичких акција усташке емиграције је била отмица америчког путничког авиона 10. септембра 1976. на линији Чикаго - Њујорк. Ову терористичку акцију, која се завршила смрћу једног полицијског официра који је покушао да демонтира подметнуту бомбу и хапшењем целе терористичке групе, је извео усташки терориста Звонко Бушић заједно са четири друга лица. Бушић је био вођа огранка Лубурићевог Хрватског народног одпора у Америци. Због њихових терроистичких активноти на тлу Западне Немачке, Западна Немачка је забранила Отпор на својој територији почетком 1980-их.
НОВИЈЕ ДОБА
Чак и у емиграцији усташе нису мировале, нити су се мириле са постојањем комунистичке Југославије. Већ пред крај 1980-их када је у Југославији почела велика економска криза, која је довела и до политичке кризе, дошло је до све чешћих појављивања усташа и њихових потомака јавно на сцени. Тако је Фрањо Туђман, бивши официр ЈНА, одлазио у иностанство и ту успоставио сарадњу са усташком емиграцијом, која му је касније помогла да финансира своју странку ХДЗ и освоји власт на изборима у Хрватској априла и маја 1990.
Поносни на недела својих предака: Усташе из Посавине
Дана 13. маја 1990. у Блајбургу јавно на сцени се појављују присталице хрватско-усташког покрета, а међу њима и Динко Шакић, командант усташког логора Јасеновац. Од тог момента чак и у Хрватској и добром делу Босне и Херцеговине се на јавним местима могу чути усташке песме, поздрави и видети слике усташких злочинаца.
Отпочињањем ратних сукоба у лето 1991. велики број потомака усташа из Другог светског рата долази у Хрватску и БиХ, да се бори за нову НДХ. Од њих су стварање јединице ХОС-а, ХВО као и низ приватних војски. Сви они су имали на себи црне униформе и усташка обележија из времена НДХ.
Чак и после рата, након "Олује 95" у Хрватској и западном делу Херцеговине, јавно се носе усташка обележија и певају усташке песме. Хрватска власт толерише подизање споменика усташама, иако у Уставу Хрватске јасно пише да се негују антифашистичке тековине.
Tags:
Посећено је:
19,290 пута
Број гласова:
321