Топлички устанак 1917 - www.zlocininadsrbima.com

Топлички устанак 1917


Топлички устанак је био србски устанак који је букнуо у фебруару 1917. године за време Великог рата, на територији окупиране Краљевине Србије у Топлочком крају односно: Јабланица, Копаоник, Пуста Река. Трајао је месец дана и крваво је угушен од бугарских завојевача.

Током устанка настрадало је преко 20.000 Срба, односно 2.500 војника и близу 18.000 србских цивилних жртава, што Топлички устанак сврстава у најтрагичније догађаје не само Првог светског рата већ и новије србске историје.

Непосредан повод овог устанка је насилна мобилизација србских младића коју су бугарске власти хтеле да изврше на територији Топлице, Јабланице и Пусте реке и пошаљу их на Солунски фронт да се боре портив Срба и Француза. Како су србски младићи то одбили, букнуо је устанак 21. фебруара 1917. године.

Топлички устанак је био једини устанак на подручију окупираних земаља Европе у Првом светском рату.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

 Добруџанска битка - Логор Добој - Логор Јиндриховице - Мензел Бургиба - Мачва и Подриње - Колубарска битка

Шуцкори - Ашах - Логор Арад - Сарајевски атентат - Зејтинлик - Церска битка - Аустроугарска монархија

Битка на Легету - Валадново - Мојковачка битка - Топлички устанак - Солунски фронт - Албанска голгота

Горничевска битка - Нежидер - Освајање Кајмакчалана - Болдогасоњ - Гвоздени пук - Сурдулица - Чемерно

 Велики Међер - Вражија дивизија - Улм - Броумов - Маутхаузен

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.


Ко хоће да
живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи

Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.

Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над србским цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу и др.


Вешање Срба цивила у Мачви и Подрињу
од домобрана из Вражје дивизије

Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва савезничка победа у Великом рату.

Савезници су, одмах после победе у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица. Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.


Артиљеријски пук Србске војске на фронту у Мачви

Аустро-Угарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустро-угарске снаге значајно успорене и заустављене.

Аустро-Угарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових јединица, те нови удар је направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка.

После месец дана Прва армија под командом Живојина Мишића успева да коначно порази и истера аустроугарску војску 15. децембра.

Настаје период затишија скоро годину дана, односно прегруписавање снага. Аустријски генерал Оскар фон Поћорек је смењен, а доведен је немачки генерал Аугуст фон Макензен.

Тако су октобра 1915. године удружене: бугарске, немачке и аустро-угарске снаге са преко 900.000 војника кренуле на Краљевину Србију.


Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке

Србска Врховна команда издаје наређење да се војска повуче, ка југу, према Грчкој, а са њима је кренио и добар део народа.

Овај догађај је у историји познат као Албанска Голгота, јер је Бугарска изненада ушла у Први светски рат на страни Централних сила, желећи да присвоји Вардаску Македонију.

Тако је промењен правац кретања, уместо преко Вардара, србске снаге су морале ићи преко албанских гудура до Јонског мора. Тамо су их сачекали савезнички бродови који су 250.000 Срба превезли на острва: Видо, Крф, Корзика, а неке чак и у северну Африку (француске колоније).

Србска Врховна команда издаје наређење да се војска повуче, ка југу, према Грчкој, а са њима је кренио и добар део народа. Овај догађај је у историји познат као Албанска Голгота, јер је Бугарска изненада ушла у Први светски рат на страни Централних сила, желећи да присвоји Вардаску Македонију.

Тако је промењен правац кретања, уместо преко Вардара, србске снаге су морале ићи преко албанских гудура до Јонског мора. Тамо су их сачекали савезнички бродови који су 250.000 Срба превезли на острва: Видо, Крф, Корзика, а неке чак и у Африку.

 

ПРЕ УСТАНАКА

Бугарске власти одмах по окупацији србских територија октобра 1915. почеле су спроводити пљачку и убијање свих виђенијих Срба, поготову православних свештеника (око 100 свештеника СПЦ је убијено 1915-1917), јер су се бојали устанка и борбе против окупатора. Бугари су отимали највише храну, стоку, покретну имовину и вуну.

Хапсили су ратноспособне мушарце, народне прваке и одводили су их на стрељања. До Топличког устанка убијено је преко 10.000 Срба цивила, највише у Нишу, Сурдулици, Врању... Бугарске окупационе власти су забрањивале србски језик у школама, а уведен је бугарски језик. Србска деца су морала јавно да говоре како су срећна што су "повратиле" бугарску националност. Бугарски попови су доведени у православне цркве и чак србске иконе су одношене из цркава, а  донесене су иконе бугарских светаца.


Вешање Срба у Топличком крају

Као што су аустро-угарске власти имале концентрационе логоре за Србе, тако су и Бугари одвели преко 31.000 Срба у логоре, одакле се мало ко вратио жив.

Почеци отпора окупатору су били у форми личног бунта, често и разбојништва, али од јесени 1916. отпор је био скоро искључиво политички. Према проценама окупатора било је око 50.000 Срба способних да носе оружје. Прве четнике чете у Црној Гори су организовали браћа Милинко и Тошко Влаховић, Јован Радовић и Миљан Дрљевић. Прве сукобе са четницима Аустријанци су имали септембра 1916. Четници су чинили углавном случајно или намерно заостали србски војни обвезници и излечени рањеници који су избегли заробљавање.

Аустроугарске снаге су одмах извршиле одмазду; стрељано је стотине људи у општинама Борач, Драгушица, Гунцати и Бумбарево Брдо. И на територији под бугарском окупацијом такође су се појавиле одметничке групе. У копаоничком крају и окрузима Крушевац и Косовска Митровица дејствовао је одред Уроша Костића Рудинца и Косте Војновића.

 

ПРИРПЕМА УСТАНКА

О активирању људи способних и спремних за отпор у самој окупираној Србији мислила је и Србска Врховна команда... Уласком Румуније у рат; генерал Михајло Живковић, командант Србског добровољачког корпуса у Одеси, дошао је на идеју да пребаци цео корпус код Турну Северина и у датом тренутку активира у Тимочкој Крајини. Тај тренутак је требало да буде синхронизован са пробојем Солунског фронта. Даљи развој догађаја, неповољан по Румунију, онемогућио је било какво дејство по Живковићевом плану.


Браниоци отаџбине: Топлички јунаци

Србска Врховна команда је направила план о припреми побуне у Србији, али која би планула на њен знак. Овај задатак је поверен поручнику Кости Миловановићу Пећанцу који се авионом спустио код села Механе 28. септембра 1916. на Радан планини. Пећанац је наишао на проблем јер је побуњенички покрет растао и предузимао акције без његовог знања, а он је имао задатак да припреми устанак када буде јасно да се Бугари повлаче.

Коста Пећанац је, вођен можда личном амбицијом, можда уверен да ће до пробоја Солунског фронта доћи врло брзо, можда да сачува примат првог човека покрета, заједно са Костом Војновићем обнародовао позив на општи устанак.

Крајем 1916. и почетком 1917. намножио се велики број чета, афирмисао се низ четовођа, а вођене су и борбе и чарке. Постоји записник да су устаници планирали своје активности и проширење устанка на читаву окупирану теориторију Србије и Црне Горе.

 

УСТАНАК

Током Топличког устанка формирано је неколико одреда: Јабланички, Ибарско-копаонички, Централни, Пиротски, Тимочки.

На састанку у Обилићу устаничке вође донеле су и одлуку да се 11. фебруара 1917. године објави прокламација о дизању оружаног устанка против бугарско-аустоугарске окупације и окупационог система и против регрутације србског живља за бугарску војску. Против овакве одлуке билису војвода Коста Пећанац и његов ађутант Милан Дрљевић.

Устанички прваци одржали су и 10. фебруара 1917. састанак у Доњем Коњувцу, где су се договорили о даљој организацији. И ту је извршено раздвајање комитских одреда. Војводе и команданти Тошко Влаховић и Јован Радовић узели су „по 25 одабраних четника“. Тога дана уследила је наредба војводе Пећанца за Тимочки одред са конкретним устаничким задацима. Највеће и најмногољудније устаничке борбе са бугарским окупационим јединицама и Шиптарима у саставу бугарске војске вођене су у јабланичком срезу. Борбе су отпочеле презваничног објављивања оружаног устанка.

 

Успех устанка

Од 11. фебруара до 1. марта 1917. године, у јабланичком срезу вођено је преко 80 герилских борби и 35 мањих оружаних сукоба. Борбе су вођене у 71 месту и насељу. Највеће и најжешће борбе између јабланичких војних комитских јединица и бугарске окупационевојске одиграле су се код: Бојника, Кремена, у Ђацима, код Лебана, Ђелиног Дола, Секицола, Мрвеша, Ваљаличког лаза, затим у Житном Потоку, Савинцу, Плавцу, код Косанчића, Доњег Момчилова, потом на Брвенику, Гајтану, Петровацу, Секирачи, Туларком вису, Медвеђи, Медевцима, Реткоцеру, Брајини, Спонцу, Свирцу, Лисици, Кривом Долу, Врапцу, Васиљевцу, Боровцу и код Петриља.

Јабланилки устаници водили су жестоке борбе са бугарско-шиптарским јединицамана прилазима насеља старе србско-турске границе. Бугарска војска имала је највеће губитке у борбама: на Кремену, Бојнику, Лебану, код Петриља, на Свирачкој и Брабачкој коси, код Злате, на Лисици, Брвенику, Ђацима, Мрвешу и Житном Потоку.

 

Ослобођена територија

Ослобођена је велика територија Јабланице и Пусте Реке. Заузето је Туларе без борбе, затим, 12. фебруара, ослобођена Медвеђа, потом Бојник , а 16. фебруара 1917. године и србско место Лебане.

Устанак у Јабланици је успео, био је ослобођен цео јабланички срез, а почео је да прераста из герилског рата у фронталну борбу, са чврстом командом, јединственим планом и руковођењем устаничким војним јединицама. У томе је највећу улогу имао командант Јабланичког комитског одреда капетан Милинко Влаховић, наравно уз помоћ војводе Димитријевића и команданта Тимочког одреда Тошка Влаховића.


Мапа ослобођене територије

Устаничке комитске чете однеле су велике победе и ослободиле територију „комитску државицу“, по правцима север-југ и исток-запад око 80 километара, а по кружном фронту дугу 240 километара. Ту слободну територију требало је да брани устаничка комитска војска од 364 коњаника и са 12.782 пушке. Устаници су били наоружани лаким наоружањем – пушкама. Имали су и осам митраљеза.

Крајем фебруара и почетком марта 1917. године устаници су контролисали територију између реке Расине, Копаоника, Јужне Мораве и Ђуниса. Ни мимо ове територије окупатор није био миран; одметничке чете су биле веома активне и успешне код Књажевца, Зајечара и Сврљига.

 

Сламање устанка

Први одговор Бугарске и Аустроугарске је било бројно јачање сопствене војске, што су извели пребацивањем трупа са Солунског, Италијанског и Источног фронта. Процењује се да су сконцентрисали око 30.000 војника.

Обрачун са устаницима је почео 12. марта у рејону Дубци-Златари где су Аустроугари опколили 13.000 људи. Борбе су трајале 20 дана. Против аустроугарских трупа, Војновић се прихватио борбе код Блаца, Јанкове клисуре и Бруса. Војновић је имао успеха и цени се да су ове битке биле и највеће устаничке победе.


Организатори: Косовац и Пећанац

Са друге стране, Пећанац је избегавао борбе и мале комитске чете пребацивао у непријатељеву позадину. Браћа Влаховићи, притиснути од надмоћније силе, повлачили су се и прелазили у герилу. Бугари су заузели Прокупље 14. марта 1917. а Аустроугари Куршумлију (16. марта). Још десет дана је трајало сламање устанка; 25. марта 1917. Бугарска је прогласила крај операција.

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Од 6.000 устаника, половина је убијена. Убијани су и старији људи, жене и деца. Према подацима самих Аустријанаца, побијено је око 20.000 људи. Коста Пећанац и Влаховић су се са 2.500 људи успели склонити.

Без обзира на све мере Бугарске и Аустроугарске, мир се није сасвим вратио ни у Топлицу, ни у друге делове Србије. Слично је било и у Црној Гори - борбе су се наставиле са пролећа 1917, а поред старих чета су настајале нове. Регион дејстава се протезао од Херцеговине до Пирота и на северу до Неготина. Окупаторске снаге су опет вршиле одмазду над цивилним становништвом, али су такође примениле и једну новину: образоване су такозване “противчете”, чији је задатак био да гони одређену чету до уништења.

У борбама најуспешнији су били Војновић, Пећанац, браћа Влаховићи и Јован Радовић. Међу њима није било довољно сарадње, а између Војновића и Пећанца су трајала међусобна оптуживања.


Споменик јунацима

Акције комитских чета су трајале целу 1917, без обзира на жртве. Окупационе снаге су успеле да нанесу осетне губитке и да ликвидирају неке вође, а тријумфовале су када је децембра 1917. код села Гргура убијен Коста Војновић.

Оружани облик отпора је трајао све до пробоја Солунског фронта септембра 1918. године.

Окупационе снаге у Србији (у првом реду Бугарска) током целе 1917. су, уз све већ коришћене мере, примењивале одмазде за комитске акције, а настављено је и са хапшењем цивилног становништва. Све је то доводило до смањења бројног стања становништва и његове привредне снаге.

Према подацима Црвеног крста Аустроугарске, крајем 1917. у Немачкој је било 34.000 Срба ратних заробљеника, у Аустроугарској 93.500, а у Бугарској 35.000. Према истом извору, број интернираних цивила у Немачкој је био око 2.000, у Аустроугарској око 77.000, а у Бугарској око 100.000...

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О Топличком устанку написано је неколико књига (Миливоје Перовић, Благоје Илић, Божица Младеновић и др.) и снимљено пар документарних филмова.

Једном је историчар Милован Писари гостовао у емисији Разбуђивање 2019. године и открио низ чињеница које су биле деценијама непознате јавности у Србији везано за злочине Бугара током Првог светског рата, као и оснивању концентрационих логора за мучење и убијање Срба.



Оцените нам овај чланак:
Посећено је: 6333  пута
Број гласова: 60























Skip Navigation Links