СОЦИЈАЛИСТИЧКА ФЕДЕРАТИВНА РЕПУБЛИКА ЈУГОСЛАВИЈА
Социјалистичка Федеративна Република Југославија (скраћено СФРЈ) је друга јужнословенска држава која је постојала од краја Другог светског рата, све док се није распала током грађанског рата почетком 1990-их година. Она је била социјалистичка држава која је обухватала територије данашњих независних држава Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Вардарске Македоније, Словеније и Црне Горе, које су тада биле федералне чланице.
Формирана је 29. новембра 1943. године као наследница Краљевине Југославије под именом Демократска Федеративна Југославија на Другом заседају АВНОЈ-а у Јајцу.
Две године касније 29. новембра 1945. године мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. године трећи пут променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија.
Главни град СФРЈ био је Београд. СФРЈ се граничила са Италијом и Аустријом на северозападу, Мађарском и Румунијом на северу, Бугарском на истоку и Грчком и Албанијом на југу. Западни део државе је излазио на Јадранско море.
За разлику од осталих европских социјалистичких земаља СФРЈ никада није била чланица Варшавског пакта и одржавала је блиске везе са западним владама. СФРЈ је била оснивач и један од најважнијих чланова Покрета несврстаних, као и Организације Уједињених Нација.
СФРЈ је била земља "самоуправног социјализма", са једнопартијским делегатским системом представљања, планском привредом и специфичним системом тзв. Радничког самоуправљања.
Друга Југославија је званично нестала 15. јануара 1992. године када су две њене бивше републике: СР Словенија и СР Хрватска добиле међународно признање.
НАЗИВИ ДРЖАВЕ
Социјалистичка Федеративна Република Југославија је неколико пута кроз своју историју мењала назив:
- Од II засједања АВНОЈ-а (29. новембар 1943.) новостворена држава зове се Демократска Федеративна Југославија (ДФЈ)
- Декларацијом Уставотворне скупштине од 29. новембра 1945. држава се зове Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ)
- Уставом од 7. априла 1963. држава се зове Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ)
ИСТОРИЈА
Краљевина Југославија је била држава на Балкану која је постојала од 1. децембра 1918. до Другог светског рата. Која је позната као „Прва“ или „Версајска“ Југославија. На челу те краљевине се налазила србска династија Карађорђевић. Војни пуч 27. марта 1941. је извела завереничка група страних обавештајних служби (британске и совјетске) за неколицином официра Војске Краљевине Југославије, збацивши с власти трочлано краљевско намесништво и Владу која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.
6. априла 1941. је уследио напад Немачке и Италије са савезницима: Бугарском, Албанијом, Румунијом и Мађарском, на Краљевину Југославију. Тешко је бомбардован Београд и други србски градови. У исто време отпочео је и немачки напад на Грчку под кодним називом "Операција Марита". Напад је завршен 17. априла 1941. капитулацијом, окупацијом и поделом Југославије. Краљевска породица и поједини представници Владе отишли су у егзил у Велику Британију где су постали таоци Винстона Черчила.
За време Другог светског рата у Југославији јавила су се два антифашистичка покрета. Први је био четнички, који је организовао генерал Југославенске Војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, а други је био партизански, који су организовали комунисти предовођени Јосипом Брозом Титом. Комунисти су пред крај рата изборили победу потпомогнути савезницима СССР, Британијом и САД.
Одмах након Другог светског рата уследила је Тршћанска криза, јер су се СФРЈ и Италија сукобиле око Трста, Истре и Северног дела Далмације. Та криза је трајала 10-ак година, а коначна граница је повучена 1974. године. Трст је припао Италији, а Истра и Далмација Југославији.
Одлукама Другог заседања АВНОЈ-а од 29. новембра 1943. године, постављени су принципи за оснивање федеративне државе југословенских народа после Другог светског рата, под вођством Комунистичке партије Југославије. Предвиђено је да Југославија буде федерација 6 република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Србија, СР Црна Гора и СР Македонија. Ова држава би правно заменила Краљевину Југославију, уз нека територијална проширења (Истра, Приморска).
Заседање АВНОЈ-а у Јајцу 1943.
Словеначка делегација, на чијем је челу био др. Јосип Видмар, предложила је да се Титу додели звање „Маршал Југославије“. Председништво АВНОЈ-а је на својој првој седници 30. новембра 1943. године једногласно прихватило овај предлог (одлука бр. 7).
29. новембра 1945. у Београду одржано Прво заседање Уставотворне скупштине, на којем је прихваћена „Декларација о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије“ (ФНРЈ). Овом одлуком Југославија је престала да буде монархија и постала федерална република. Први председник послератне Југославије је био Иван Рибар, а премијер тј. председник Владе је био Јосип Броз Тито.
Југословенска Влада је у савезу са СССР под Јосифом Стаљином у зачетку Хладног рата оборили два америчка авиона у југословенском ваздушном простору 9. и 19. августа 1946. Ово су била прва ваздушна обарања западних авиона и изазвала дубоко неповјерење у Тита од САД, па чак и позива на војну интервенцију против Југославије.
Први званични састанак новооснованог Информбироа се одржао у Београду у децембру 1947. За ову сврху саграђен је данашњи хотел Славија у центру града. Југославија је 1948. избачена из Информбироа због непристајања да прихвати совјетско вођство у социјалистичким државама. Ово искључење је, због тежњи према територији Југославије, навело Албанију да се сврста уз СССР. Још тада 1948. на Голом Отоку је саграђен логор, где су довођени симпазирери СССР-а у Југославији.
Јадрански Гулаг - Голи оток
Најзначајнији је био преокрет у политици Југославије која се у тренутку све већег притиска Стаљина окреће западним силама за помоћ у наоружању. Тако је генерал Коча Поповић, који је тада био министар иностраних послова, склопио уговор о војној помоћи са Владом САД, Британијом и Француском 14. новембра 1951. у Лондону.
На Шестом конгресу КПЈ одржаном од 2. до 7. новембра 1952. дошло је до реформских промена у партији. Донет је нови Статут по ком је партији промењен је назив у Савез комуниста Југославије. 1953. године, Тито је постао председник. Најзначајнија промена у границама СФРЈ се десила 1954, када је суседна Слободна Територија Трста укинута Осимским споразумом. Југословенска Зона Б, која је покривала површину од 515,5км², је постала део СФРЈ. Зону Б је већ претходно окупирала ЈНА.
Након Стаљинове смрти 5. марта 1953. долази период који је праћен отопљавањем односа између Источног блока и Југославије. Информбиро није више имао своју ранију функцију и постојао је само фиктивно. Први корак ка помирењу је направљен од стране Никите С. Хрушчова, првим секретаром ЦК КПСС, који је заједно са Николајем Булгањином, председником Владе Совјетског Савеза и Анастасом Микојаном, првим замеником долетео у Београд 26. маја 1955. До састанка између совјетске и југословенске делегације је дошло на Топчидеру, у Дому Гарде.
Кинеско-совјетски раскол, је навело Албанију да се 1961. сврста уз Народну Републику Кину. Албанију је водио деценијски диктатор Енвер Хоџа.
Исте године Југославија је постала оснивач Покрета несврстаних и уз земље попут Индонезије, је била једна од чланица које су се залагале за политику несупротстављања према САД. Југославија није као остале државе источне и средње Европе изабрала курс зависности од Совјетског Савеза и није била члан Варшавског пакта нити НАТО-а, што ју је чинило специфичном у односу на друге државе. Управо због тог баланса између истока и запада, уживала је високи углед у свету.
Устав Југославије од 1963. године је познат под називом „повеља самоуправљања“ зато што је самоуправни модел примењен у свим сферама и на свим нивоима друштвеног живота. Промењено је име државе у Социјалистичка Федеративна Република Југославија и она је дефинисана као „савезна држава добровољно уједињених и равноправних народа и социјалистичка демократска заједница заснована на власти радног народа и самоуправљања“. Територија Југославије „јединствена је и сачињавају је територије социјалистичких република”.
Уставом од 1963. Аутономна косовско-метохијска област проглашена је Аутономном покрајином Косово и Метохија. У развоју југословенског федерализма аутономне јединице, које су биле у саставу СР Србије, суштински гледано имале су исти положај, али је међу њима постојала одређена разлика (назив, различит број представника у Већу народа, АП Војводина је имала Врховни суд). Уставом 1963. уместо дотадашња два већа Савезну скупштину је сачињавало пет већа. Поред Савезног већа уведена су и четири самоуправна већа: Привредно, Просветно-културно, Социјално-здравствено и Организационо-политичко.
Брионски пленум је назив за Четврту пленарну седницу Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ), одржану 1. јула 1966. године у хотелу „Истра“ на острву Брионима. На овој седници са свих државних и партијских функција смењен је Александар Лека Ранковић, дотадашњи потпредседник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и секретар Централног комитета Савеза комуниста Југославије - један од тројице најважнијих људи у земљи.
Едвард Кардељ је преузео улогу „другог човека“ Југославије и најближег сарадника Јосипа Броза Тита. Фактички је отворен процес мењања односа између савезне државе и република који је довео до темељног преображаја федерације. Југославија је изграђивана као „федерација равнотеже“. Монолитни друштвени и политички живот уступао је место „самоуправном федерализму“.
Велике студентске демонстрације у Југославије биле су део таласа демонстрација који је 1968. захватио велики број европских земаља. Најпопуларнија парола је била „Доле црвена буржоазија“, „Извозимо људе као смрзнуту говедину!“. Седмога дана демонстрација Тито је преломио и у касним вечерњим часовима се обратио студентима посредством телевизије. У свом доста нервозном и импровизованом говору он је рекао „да је било неких неправилности“ и да „нико није незаменљив, па ни ја!?“.
Хрватско прољеће 1971.
На врхунцу сукоба заговорника и противника демократских реформи из 1971. године, на темељу процене да су реформе угрозиле идеолошки и политички монопол Партије, као и под притиском из иностранства (совјетске демонстрације војне силе на границама према Мађарској и Бугарској), стало се на страну партијских конзервативаца и подупро сламање проусташког покрета у СР Хрватској ("Хрватско прољеће"). Након обрачуна с хрватским руководством, уследила је смена либералних политичара у Србији, Словенији и Македонији.
Усвојен нови савезни Устав 1974. године који је дао више аутономије републикама и покрајинама, тако у основи испунивши захтеве Хрватског прољећа. Републике су добиле више права, смањене су овласти савезне државе. Једна од одредби Устава истицала је територијални интегритет Југославије . Овим Уставом је трасиран пут за каснији растур СФРЈ. 1974. године 16. маја Тито је проглашен за доживотног председника и доживотног председника Савеза комуниста Југославије.
После Титове смрти (4. маја 1980), тензије између народа Југославије су порасле. Од 1980. до 1991. године, власт Југославије је била колективна, сваке године је вођа био из различитог председништва једне од шест република некадашње Југославије.
Године 1981. на АП Косову и Метохији долази до низа масовних протеста и таласа насиља, почев од марта на којима су косметски Албанци захтевали да Косово постане седма република, а мало касније и да се припоји Албанији.
25. септембра 1986. је у београдским новинама Вечерње Новости објављен недовршени документ Меморандум САНУ, који је сепаратистима у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини дао алиби за "угроженост" и адуте за почетак акције независности од СФРЈ.
Током 1987-1989 у СР Србији је дошло до антибирократске револуције, популарно названа "Јогурт револуција". 8. август 1989. у Београду Скупштина СФРЈ усвојила амандмане на Устав из 1974. који су омогућили увођење вишепартијског система у СФРЈ наредне године.
Тако су априла и маја 1990. одржани први послератни вишестраначки избори у СР Словенији и СР Хрватској где су победиле сепаратистичке снаге што је био увод у крвави растур СФРЈ, следеће лето.
Деветомартовске демонстрације у Београду
Током 1991. и 1992. дошло је до разбијања СФРЈ који је изведен методом оружане сецесије уз подршку и помоћ страних држава. У случају Југославије није поштовано начело територијалне целовитости и њених међународно признатих граница. Супротно међународном праву, републичке границе, које никада нису правно утврђене и обележене, постале су границе суверених држава. Право народа на самоопредељење везано је за федералне јединице и оне су постале његови носиоци.
У јуну 1991. Словенија и Хрватска су одлучиле да прекину све везе са осталим републикама и постану независне државе, услед чега је избио рат. Срби из Хрватске нису хтели да напусте СФРЈ, па је хрватска полиција и паравојска напала србске области са намером да и њих отцепи од СФРЈ.
Њих су пратиле СР Македонија у септембру 1991. и СР Босна и Херцеговина у марту 1992. Републике Србија и Црна Гора су биле против независности ових република. Рат је вођен најпре у Словенији 15 дана, затим и у Хрватској (1991-1995) и после у Босни и Херцеговини. Рат у Босни и Херцеговини је завршен Дејтонским миром (21. новембар 1995).
Србија и Црна Гора су 27. априла 1992. формирале Савезну Републику Југославију, која је 2003. реформисана и преименована у Државну заједницу Србија и Црна Гора.
ГЕОГРАФИЈА
СФРЈ се у свом највећем делу налазила на западном и централном Балкану. Једним делом, географски и климатски се сврстава и у медитеранске земље. Укупна дужина граница са околним земљама износи 2.114км. Дужине граница са суседним земљама су износиле: Румунија 476км, Бугарска 466км, Грчка 228км, Албанија 438км, Мађарска 582км, Аустрија 330км и Италија 232км.
Бока Которска, невеста Јадрана
Север и североисточни део Југославије је био релативно раван (Војводина и Славоније), а остали делови државе су били углавном брдовити. Највиша планина у СФРЈ је била планина Триглав са својим највишим врхом од 2.852м (Словенија). Поред ње Југославија је имала и друге високе планине: Дурмитор, Копаоник, Динара, Романија, Пљешевица, Велебит, Грмеч, Шар-планина и др. Цела источна јадранска обала (осим Албаније) је била југословенска са великим бројем острва. Најпознатија су била: Крк, Мљет, Брач, Хвар...
Поред тога СФРЈ је имала велики број река, од којих су најпознатије: Сава, Драва, Дунав, Дрина, Морава, Вардар... која су правила у три слива: Јадрански, Егејски и Црноморски. На Јадранском мору постојао је и велики залив Бока Которска (Црна Гора).
Због изузетних природних лепота у СФРЈ је неколико њих проглашено за националне паркове: Плитвичка језера, Ђердап, Сутјеска, Козара, Уна, Галичица, Триглав, Тара, Фрушка гора, Копаоник, Бриони, Крка, Северни Велебит, Дурмитор, Ловћен, Скадарско језеро, Проклетије и др.
КЛИМА
Клима у Југославији је зависила од поднебља.
На приморију (Далмација, Истра, јужни делови Херцеговине и Црне Горе) је владала медитеранска са дугим и сушним летима, а кишним и прохладним зимама.
У планинским крајевима (Словенија, Лика, Босанска Крајина, Банија, Кордун, Босна, Шумадија, Црна Гора, Косово и Метохија, Тимочка Крајина, Власинска Крајина, Подриње, Драгачевски крај) контитнентална са кратким и свежим летима, а другим и хладним зимама.
Зимске ОИ у Сарајеву 1985.
У равници (Славонија и Војводина) умерено-континентална, са средње топлим летим, и умерено хладним зимама.
АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА
СФРЈ је била подељена на шест социјалистичких република и на две социјалистичке аутономне покрајине које су биле део СР Србије. Главни град је био Београд. СФРЈ су сачињавале следеће републике и покрајине:
- СР Словенија, главни град Љубљана
- СР Хрватска, , главни град Загреб
- СР Босна и Херцеговина, , главни град Сарајево
- СР Србија, главни град Београд
- АП Војводина, главни град Нови Сад
- АП Косово и Метохија, , главни град Приштина
- СР Црна Гора, главни град Титоград
- СР Македонија, главни град Скопље
Пре 1955. године постојало је чак 338 срезова (укључени и градови), након тога Републичким је прописима њихов број смањен на 107 срезова. Срезове су убрзо 1974. замениле заједнице општина односно међуопштинске регионалне заједнице.
ДРУШТВО И КУЛТУРА
Култура овог периода дала је нека од најеминентнијих имена југославенске уметности и науке, као што су:
- писци: Иво Андрић, Меша Селимовић, Бранко Ћопић, Десанка Максимовић, Мира Алечковић, Васко Попа, Љубивоје Ршумовић
- сликари: Ђорђе Андрејевић Кун, Петар Лубарда, Оља Ивањицки
- музичари: Властимир Павловић Царевац, Љубица Марић, Лола Новаковић, Миња Субота, Силвана Арменулић
- естрадни певачи(це): Здравко Чолић, Лепа Брена, Весна Змијанац, Харис Џиновић, Шабан Шаулић, Оливер Драгојевић,
- поп-рок групе: Бијело Дугме, Црвена Јабука, Бајага и Инструктори, Рибља Чорба, Мерлин, Леб и Сол, Прљаво Казалиште, Тути фрути бенд, Пилоти, Плави оркестар...
- научници: Александар Белић, Миомир Вукобратовић и Павле Савић
Нобеловац Иво Андрић
Филм
СФРЈ је развијала кинематографију почевши од 1950-их. Најзначајнији филмски студији били су Јадран филм у Загребу и Авала филм у Београду.
Најславнији глумци били су: Љуба Тадић, Беким Фехмиу, Фабијан Шоваговић, Мустафа Надаревић, Борис Дворник, Раде Шербеџија, Славко Штимац, Милена Дравић, Мира Фурлан, Ена Беговић, Мија Алексић, Миодраг Петровић Чкаља, Павле Вуисић, Мира Бањац, Зоран Радмиловић, Велимир Бата Живојиновић...
Затим Љубиша Самарџић, Јелена Жигон, Стево Жигон, Бранко Милићевић, Марко Николић, Воја Брајовић, Александар Берчек, Драгомир Гидра Бојанић, Милан Гутовић, Светлана Бојковић, Драган Николић, Јосиф Татић, Иван Бекјарев, Данило Бата Стојковић, Мића Томић, Неда Арнерић, Љуба Мољац, Никола Симић, Лазар Ристовски, Мира Ступица, Ружица Сокић, Душица Жегарац и др.
Први југославенски филм 1959. номинован за Оскара за најбољи филм на страноме језику, био је "Цеста дуга годину дана", један од само шестеро филмова из СФРЈ којима је то успело (остали су "Девети круг", "Три", "Скупљачи перја", "Битка на Неретви" и "Отац на службеном путу").
Најпопуларнији жанр је неко време био партизански филм, као што су "Валтер брани Сарајево", "У гори расте зелен бор" или "Абецеда страха", међу којима су били и врло скупи филмови са међународним глумцима, као што је "Сутјеска" у којој је Ричард Бартон глумио Тита и "Битка на Неретви" у којој су глумили Орсон Велс и Јул Бринер. Међутим, такав се жанр с временом заситио те су се јављали другачији филмови о Другом светском рату, као што је контроверзна "Окупација у 26 слика". Исто тако су били 1960-1980 популарни амерички вестерн фимови са Џон Вејном.
1980-их кинематографија СФРЈ је доживела малу ренесансу популарним комедијама "Ко то тамо пева", "Маратонци трче почасни круг" и "Балкански шпијун", "Тесна Кожа", "Луде године", "Национална класа". Такође, млади редитељ Емир Кустурица почео је снимати запажене филмове, међу којима су и "Сјећаш ли се Доли Бел?" те "Отац на службеном путу", који је 1985. освојио Златну палму у Кану.
Бољи живот |
Балкански шпијун
|
Луде године
|
Врућ ветар
|
Серије
Поред филмова и југословенска кинематографија се може похвалити и изузетно гледаним домаћим серијама, међу којима се издвајају: "Врућ Ветар", "Позориште у кући", "Бољи Живот", "Грлом у Јагоде", "Куда иду дивље свиње", "Смоговци", " Ђекна", "Отписани", "Мајсторска радионица", "Камионџије"...
Док су за децу најгледанији програми били: "Метла без дршке", "Коларићу, панићу", "Коцка до коцке коцкица", "Приче из Непричаве"...
Од иностраних серија је најпопуларнија била америчка "Династија".
Споменици НОБ
Споменици посвећени Народноослободилачкој борби народа Југославије од 1941. до 1945. године постављани су широм Југославије у виду фигурално-уметничких дела, архитектонских објеката, спомен-маузолеја, скулптура, спомен-бисти, спомен-плоча, спомен-зграда, спомен-гробља и др.
Према непотпуним подацима у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији подигнуто је око 15.000 споменика посвећених Народноослободилачком рату. Многи ови споменици срушени су или оштећени током разбијања СФРЈ деведесетих година 20. века на подручју Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине.
СПОРТ
Спорт и рекреација су у СФРЈ посебно неговани. Почињало се од основне школе, учешћима на општинским и републичким, односно савезним такмичењима. У скоро свим групним и олимпијским спортовима СФРЈ је имала репрезентацију, а најуспешнија је била кошаркашка. Поред њих медаље су медаље освајали фудбалери (ногометаши), ватерполисти, одбојкаши, рукометаши, шахисти, атлетичари, стонотенисери...
Кошаркашка репрезентација је освајала златне медаље на европским и светским шампионатима: 1973, 1970, 1975, 1977, 1978, 1989, 1990 и 1991. Док је олимпијско злато освојила 1980. у Москви. Познати кошаркаши СФРЈ су били: Радивоје Кораћ, Крешимир Ћосић, Дражен Далипагић, Љубодраг Дуци Симовић, Дражен Петровић, Жарко Паспаљ, Владе Дивац, Драган Кићановић.
Фудбалска репрезентација у сениорској конуренцији није освајала медаље, док је млада селекција СФРЈ у Чилеу 1987. године освојила злато. Ипак фудбал је био најпопуларнији спорт, а најпознатији фудбалери из тог времена су: Рајко Митић, Стјепан Бобек, Драгослав Шекуларац, Милутин Шошкић, Владимир Беара, Златко Вујовић, Драган Џајић, Драган Стојовић Пикси, Владимир Петровић Пижон, Душан Савић, Вујадин Бошков, Асим Ферхатовић, Никола Никић и др.
Ватерполисти 1968.
|
Рукометашице 1984.
|
Фудбалери 1987. |
Кошаркаши 1990. |
Ватерполо репрезентација је такође била успешна. Освојили су злато на европским и светским шампионатима: 1986, 1987, 1989, 1991. А олимпијско злато је освојено 1968, 1984 и 1988. Познати ватерполисти из тог времена су: Александар Шоштар, Владимир Вујасиновић, Ђорђе Перишић, Владимир Ивковић и др.
Рукометна репрезентација се окитила златним медаљама на ОИ 1972 и 1984. и на светском првенству 1986. Најпознатији рукометаши тог времена су: Бранислав Покрајац, Мирослав Каралић, Веселин Вујовић, Миле Исаковић, Јовица Цветковић и др. Женска рукомента репрезентација СФРЈ је освојила златну медаљу 1973. године у Београду, али и на ОИ у Лос Анђелесу је освојено злато. Тада је играла најпознатија рукометашица свих времена Светлана Цеца Китић.
Од спортиста који су се издвајали у појединачним спортовима то су: Јасна Шекарић (стрељаштво), Драгутин Топић (атлетика), Бора Костић (шах), Моника Селеш (тенис), Маријан Бенеш (бокс), Момир Петковић (рвање), Ђурђица Бједов (пливање), Бојан Крижај (скијање)...
У клупским такмичењима односно савезним и републичким лигама постојао је велики ривалитет. Привреда СФРЈ је тада била прилично успешна па је могла да испрати тај финансијски део. Мада су поједини клубови држани у савезним лигама по политичкој линији. Најпознатији клубови и спортска друштва из тог времена су: Црвена Звезда и Партизан из Београда, Динамо и Цибона из Загреба, Хајдук и Југопластика из Сплита, Сарајево, Жељезничар и Босна из Сарајева, Борац из Бања Луке, Раднички из Ниша, Вардар из Скопља, Војводина из Новог Сада, Будућност из Титограда, Олимпија из Љубљане, Вележ из Мостара, Слобода из Тузле и др.
Европски прваци у клупској кошарци су били: КК Цибона (1985, 1986), КК Југопластика (1989, 1990, 1991), КК Босна (1979.), док је ФК Црвена звезда једино постала европски шампион (1991).
ПРАЗНИЦИ
У Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији постојала је уобичајена подјела на државне празнике, републичке празнике као и остале празнике тзв. значајније датуме, као и религијске празнике свих конфесија у СФРЈ. Државни (савезни) и нерадни празници су били:
- 1. јануар - Нова година,
- 1. мај - Празник рада,
- 4. јули - Дан борца (устанка)
- 29. новембар - Дан Републике.
ПРИВРЕДА И ЕКОНОМИЈА
Упркос заједничком почетку, привреда социјалистичке Југославије је била много другачија од привреда СССР и других источноевропских социјалистичких држава, посебно након југословенско-совјетског разлаза 1948. Предузећа нису била државно, већ друштвено власништво и њима су управљали радници путем самоуправљања. Током Другог светског рата инфраструктура Југославије је била уништена. Чак су и најразвијенији делови државе били увелико рурални, а оно мало индустрије у држави је били углавном оштећено или уништено.
Са изузетком рецесије половином 1960-их, привреда државе је знатно напредовала. Незапосленост је била ниска, а образовни ниво радничке класе је полако растао. Због неутралности Југославије и водеће улоге у Покрету несврстаних, југословенска предузећа су извозила арапска, западна и на источна тржишта. Југословенске компаније су вршиле грађевинске радове у бројним великим инфраструктурним и индустријским пројектима у Африци, Европи и Азији.
Жељезара Сисак
|
Агрокомерц Кладуша
|
Комбинат Борово
|
Чињеница да је грађанима СФРЈ било допуштено да слободно емигрирају од 1960-их је омогућило многима да нађу посао у западној Европи, углавном у Немачкој. Ово је допринело да незапосленост буде под контролом и такође је деловало као извор капитала и страних валута.
Током 1970-их привреда је реорганизована према теорији Едварда Кардеља о удруженом раду, у којој је право на доношење одлука и расподели профита у друштвеним предузећима засновано на уложеном раду. Најмање основне организације удруженог рада су приближно одговарале малим предузећима или одељењима у великим компанијама. Оне су биле организоване у предузећа која су се организовала у композитне организације удруженог рада, које су могле бити велике компаније или чак целокупна грана индустрије на одређеној територији. Највише извршних одлука је остављено предузећима, тако да су оне могло наставити да се такмиче иако су биле део исте композитне организације. Именовање директора и стратешка политика композитне организације су у пракси, у завиности од своје величине и важности, често биле предмет политичких и личних уплива.
У циљу да се свим запосленима да исти удео у доношењу улога, основне организације удруженог рада су такође уведене у јавне сервисе, као што су здравство и образовање. Основне организације су обично биле састављене од не више од неколико десетина људи и имала су своје радничке савете, чији је пристанак био потребан за стратешке одлуке и именовање директора предузећа или јавних установа.
Државници СФРЈ су са представницима Европске економске заједнице потписали два трговинска споразума: Споразум о сарадњи и Протокол о трговини као и два финансијска протокола, а организовано је и девет састанка савета за сарадњу СФРЈ и ЕЕЗ на министарском нивоу.
Валута СФРЈ је био југословенски динар.
ОРУЖАНЕ СНАГЕ
Према доктрини Општенародне одбране (ОНО) и Друштвене самозаштите (ДСЗ) и Уставу СФРЈ оружане снаге СФРЈ биле су сачињене од:
- Југословенске народне армије,
- Територијалне одбране,
- Цивилне заштите и
- Позадинског обезбеђења ОС.
Социјалистичка Југославија је задржала јаку војну силу. Југославија је незванично била сматрана до 1960. године силом „другог реда“ у Европи, што је значило да је по војној сили била само иза традиционалне Велике тројке (СССР, Француска и Велике Британије).
Југословенска народна армија је била главна организација војних снага. Састојала се из копнене војске, морнарице и ваздухопловства. Она је своје порекло углавном вукла од Титових партизана из Другог светског рата.
Свака од шест република је имала своју територијалну одбрану, које су успостављене у оквиру доктрине „општенародног отпора“, као одговор на брутално окончање Прашког пролећа у Чехословачкој од стране Варшавског пакта.
Тајне службе
СФРЈ је имала две тајне службе, једну полицијску: Оделење за заштиту народа (ОЗН-а), која је касније преименована у Управа државе безбедности (УДБ-а); а друга војна Контраобавештајна служба (КОС). Ове службе су сматране за једне од најмоћнијих у свету, одмах иза КГБ, ЦИА, МИ6, МОСАД.
Њихова улога је била у држању гвоздене песнице. Имали су неограничена права над цивилним становништвом. Па се тако дешавало да су чак и невини људи били оптуживани, хапшени или чак убијани. Првобитна замисао је да се ове службе користе за обрачун са усташком и четничком емиграцијом, али је временом то злоупотребљено за обрачун са политичким противницима режима, или пак личне размирице.
ПОЛИТИКА
Дефинишући документ државе је био Устав Социјалистичке Федеативне Републике Југославији који је мењан 1963. и 1974. Комунистичка партија Југославије је победила на првим изборима и задржала је своју власт скоро до краја постојања државе.
Касније јој је промењено име у Савез комуниста Југославије, а биле је састављена од индивидуалних партија из сваке конститутивне републике.
Водећи људи Југославије до 1980. године
Ранковић, Броз, Ђилас и Кардељ
Главни политички вођа државе је био Јосип Броз Тито, али је било и других важних политичара, посебно након Титове смрти. Југославија је била део "Групе 9", Покрета несврстаних, Организације за европску безбедност и сарадњу, Организације Уједињених нација и других интернационалних организација.
Када су федеративне републике одржале вишестраначке изборе почетком 1990. године, комунистичке партије нису углавном успевале да победе на изборима, једино у Србији и Црној Гори.
ДЕМОГРАФИЈА
СФРЈ је одвојено признавала „народе“ и „народности“; прве су чинили конститутивни јужнословенски народи, а друге остале словенске и несловенске етничке групе, укључујући Албанце и Мађаре.
Држава се састојала од шест република, са њиховим конститутивним народима:
- Словенија - Словенци
- Хрватска - Хрвати и Срби до 1990. (у којој су Мађари, Муслимани, Италијани и Јевреји били признате мањине)
- Босна и Херцеговина - Срби, Хрвати, (муслимани од 1975.)
- Црна Гора - сви њени грађани
- Македонија - Македонци
- Србија - сви њени грађани
- Косово и Метохија: Албанци, Срби,
- Војводина (лингвистичке групе): Срби, Хрвати, Мађари, Румуни, Словаци, Русини.
Такође је постојала етничко обележје декларисали се као Југословени, за људе који нису желели да изразе своју етничку припадност, јер су били из мешаних бракова или из других разлога. Њихов број на пописима је варирао, али никада није прешао 6%.
Попис становништва у СФРЈ 1981. године је изгледао овако:
| Срби |
Хрвати |
Словенци |
Албанци |
Остали |
Укупно |
| 48% |
21% |
8% |
7% |
16% |
100% |
Подаци са пописа становништва из 1991.
| Ранг |
Област |
Површина [км2] |
% |
Становништво |
% |
Насељеност |
| 1 |
Србија |
88.361 |
33,2 |
9.506.174 |
41 |
114 |
| - |
ужа Србија |
56.169 |
22,4 |
5.582.611 |
24 |
99,4 |
| - |
Војводина |
21.506 |
8,6 |
1.996.367 |
8,6 |
92,8 |
| - |
Косово и Метохија |
10.686 |
4,3 |
1.956.196 |
8,4 |
183,1 |
| 2 |
Хрватска |
56.524 |
22,5 |
4.784.265 |
20,6 |
84,6 |
| 3 |
Босна и Херцеговина |
51.129 |
20,4 |
4.377.053 |
18,8 |
85,6 |
| 4 |
Вардарска Македонија |
25.720 |
10,3 |
2.033.964 |
8,8 |
79,1 |
| 5 |
Словенија |
20.246 |
8,1 |
1.913.355 |
8,2 |
94,5 |
| 6 |
Црна Гора |
13.810 |
5,5 |
615.035 |
2,6 |
44,5 |
| |
СФР Југославија |
255.804 |
100 |
23.229.846 |
100 |
92,6 |
Језици
Званични језици су били македонски, србско-хрватски и словеначки језици. Македонски се причало у Вардарској Македонији, србскохрватски у свим осталим Социјалистичким Републикама осим СР Словенији.
Религија
Католичка црква за разлику од других комунистичких цркава (Чехословачке или Румуније) је очувала активну улогу у друштву.
Године 1965. Југославија је потписала уговор са Ватиканом којим је гарантовано ауторитет Свете столице над верским питањима као и право католичких бискупа да одржавају контакт са Светом столицом. Свештенство Србске Православне Цркве је стављено на маргину, због блиских веза са пређашњим краљевским династијама.
Македонска православна црква настала је неканонским одвајањем од СПЦ 17. јула 1967. године.
ДРЖАВНИ СИМБОЛИ
Химна СФРЈ је била "Хеј, Славени" са верзијама на србско-хрватском, словеначком и македонском језику. С тим да је једино СР Хрватска имала химну "Лијепа наша", од осталих југославенских република.
Грб бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије представља шест бакљи окружених житом које горе заједно. Заједничка ватра шест бакљи представља братство и јединство шест република бивше Југославије. Датум на грбу је 29. новембар 1943. када се у Јајцу по други пут састао АВНОЈ, када су утемељене основе будуће државе. Тај датум је постао Дан Републике после Другог светског рата.
Застава СФРЈ базирана је на тробојци (плава, бела, црвена) Краљевине Југославије и њеним пансловенским бојама, с тим што је грб Краљевине Југославије замењен петокраком звездом, као симболом комунизма и померен на центар заставе. Свака република је имала своје грбове и заставе.
СР Србија и СР Црна Гора су имали исту тробојку, једино што је СР Црна Гора имала плаву боју нешто светлију.
Tags:
SOCIJALISTICKA JUGOSLAVIJA
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
| | |
Посећено је:
19,792 пута
Број гласова:
140