Српска Православна Црква

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Српска православна црква је помесна аутокефална црква. Налази се на 6. месту у диптиху православних цркава. Има ранг патријаршије. Први српски архиепископ је био Растко Немањић - Свети Сава.

ИСТОРИЈА

Срби су примили хришћанство у 7. веку, али тада још нису имали сопствену црквену организацију, потпадали су под јурисдикцију Охридске архиепископије. Свети Сава (Растко Немањић) је 1219. године рукоположен од стране цариградског патријарха Манојла I за „архиепископа српских и приморских земаља“, а српска црква добија аутокефалност и достојанство Архиепископија. Од тада се српски архиепископ бирао и посвећивао у српској земљи.

Оснивању архиепископије пећке огорчено се супротставио охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, али без успеха. На територији данашње Македоније, хришћанство је познато још од времена апостола Павла. Од 4. до 6. века Охридска архиепископија је наизменично зависила од Рима и Цариграда. Крајем 9. и почетком 11. века је имала аутокефални статус, као архиепископија, а затим и као патријаршија, с центром у Охриду.

Српска архиепископија постојала је све до 1346. године. Како је земља била без градских насеља, епархијска средишта су била у манастирима. Средиште архиепископије је било у манастиру Жича, а од 1253. године у Пећи — архиепископија пећка.

Стварањем Српског царства, Српска архиепископија је уздигнута на достојанство патријаршије године 1346. на црквеном сабору у Скопљу. Српски архиепископ Јоаникије II је уздигнут на ранг патријарха, а том свечаном чину су присуствовали бугарски патријарх, охридски архиепископ, српски епископи и светогорско монаштво. Средиште српског патријарха се налазило у Пећ и због тога је патријаршија названа Пећка патријаршија. Године 1350, Цариградска патријаршија је реаговала анатемом и одлучењем од Цркве српског цара, патријарха и народа. Услед тога је настао раскол који је трајао све до 1375. године.

У унутрашњем црквеном развитку није било значајнијих промена. Патријарх је, попут цара, носио титулу „патријарха Срба и Грка“, а патријаршија је добила положај и привилегије по узору на Цариградску патријаршију. Основано је неколико нових епископија, а неколико епископија је уздигнуто на ранг митрополије.

Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Многи средњовековни српски манастири су запустели или им се чак губи траг због турских разарања. Падом Србије под турску власт 1459, тадашња Пећка патријаршија је била укинута, а затим је обновљена 1557. године. Нестанком српске државе, српска црква постаје уз верски и национално-политички центар српског народа. Црквени поглавари постају и народне вође — етнарси. Основна функција етнарха састојала се у прикупљању пореза намењених султану и централним органима царевине. У време патријарха Макарија Соколовића (1557—1571) јурисдикција патријаршије покрива широку територију од Охрида до Будима. Црквени поглавари су подизали или подржавали многе буне против османлијских власти. Све ће то уродити укидањем српске патријаршије од стране султана Мустафе III 1766. године.

Од 1766. године српска црква потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије, а већину епископа чинили су Грци — Фанариоти. Велики број Срба је емигрирао на подручје Аустрије, а катедра архиепископа пећког је била премештена из Пећ у Сремске Карловце, а затим је 1848. године уздигнута на ранг патријаршије. Након успоставе српске аутономије 1832, у Београду је била проглашена аутономна митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а 1879. године је добила аутокефалност. У току балканских ратова (1912—1913) у састав Београдске митрополије су ушле и епархије: Скопска, Велешко-дебарска и Призренска.

Све до 1920. године не постоји јединствена црквена организација код Срба и тај период у историографији се назива добом постојања покрајинских цркава. Најзначајнија од свих покрајинских цркава била је Карловачка митрополија са седиштем у Сремским Карловцима.

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918.) створени су услови и за црквено уједињење, односно обнову Пећке патријаршије. Од 1920. године средиште српске цркве је у Београду, а црква има достојанство патријаршије. Цариградска патријаршија је убрзо признала уједињење покрајинских српских цркава и стварање патријаршије посебним томосом.

УСТРОЈСТВО

Устројство Српске православне цркве је прописано Уставом Српске православне цркве. Седиште Српске православне цркве је у патријаршијском двору у Београду. Српска православна црква је једна, недељива и аутокефална и одржава догматско и канонско јединство са осталим православним црквама.

На челу Српске православне цркве, као њен врховни поглавар, налази се патријарх српски са титулом „архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски“. Он је први међу епископима Српске православне цркве, и његово име се прво спомиње на свим богослужењима у храмовима Српске православне цркве. Патријарх српски је епархијски архијереј у Архиепископији београдско-карловачкој.

Највиша црквено-јерархијска тела су Свети архијерејски сабор, Свети архијерејски синод и Велики црквени суд, а највиша црквено-самоуправна тела су Патријаршијски савет и Патријаршијски управни одбор. На челу свих ових тела, осим Великог црквеног суда, налази се патријарх српски.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је највише јерархијско представништво и црквенозаконодавна власт, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности дефинисане Уставом Српске православне цркве. Састављају га сви епархијски архијереји и викарни епископи под председништвом патријарха.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве је највиша извршна (управна и надзорна), као и судска власт у свом делокругу дефинисаним Уставом Српске православне цркве. Састављају га патријарх српски, као председник и четири епархијска архијереја, као чланови.

Велики црквени суд Српске православне цркве је виша црквена судска власт за кривице свештеника, монаха и световњака и за црквенобрачне спорове, као и за све црквене спорове унутрашње црквене управе који не спадају у судску надлежност Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода.

Патријаршијски савет Српске православне цркве је врховно уредбодавно представништво у пословима спољашње (материјално-финансијске) црквене управе.

Патријаршијски управни одбор Српске православне цркве је врховна извршна (управна и надзорна) власт над црквено-самоуправним органима и извршни орган Патријаршијског савета.

У Београду постоји Музеј Српске православне цркве чији је најстарији експонат Дечанско апокрифно јеванђеље из 13. века. Обновљена поставка Музеја свечано је отворена 31. маја 2013. године.

Српска православна црква додељује Орден Светог Саве, а од 2009. уведено је и шест нових одликовања.

ЕПАРХИЈЕ

Српска православна црква је епископална односно њена главна административна подела је на епархије, како у црквенојерархијском тако и у црквеносамоуправном погледу. На челу епархије се налази епархијски архијереј, који носи неко од звања: епископ, митрополит, архиепископ или патријарх. Територија на којој делује Српска православна црква подељена је на:

5 митрополија
34 епархије

Епархије се даље деле на архијерејска намесништва, од којих се свако састоји из неколико црквених општина. Парохија је најмања јединица у црквеној организацији. То је заједница верника која се окупља на светој литургији коју води свештеник.

Охридска архиепископија

Од 17. маја 2002, након потписивања Нишког договора, између Српске православне цркве и пет од седам епископа непризнате Македонске православне цркве, успостављена је Охридска архиепископија с правима аутономне цркве унутар Српске православне цркве.

СВЕТИТЕЉИ

Најзначајнији светитељи Српске православне цркве су:

Свети Сава, први српски архиепископ
Свети Симеон Мироточиви
Свети кнез Лазар
Света царица Милица
Свети Стефан Лазаревић
Свети краљ Милутин
Свети краљ Драгутин
Свети краљ Стефан Дечански
Свети цар Урош
Свети Ђорђе Кратовац
Преподобна мати Ангелина
Свети Максим (Бранковић)
Свети Стефан Штиљановић
Преподобна мати Параскева-Света Петка
Свети Василије Острошки
Свети Петар Цетињски
Свети Петар Коришки
Свети Јоаникије Девички
Свети владика Николај Велимировић
Свети Јустин Ћелијски
Свети Симеон Дајбапски
Свети Доситеј митрополит загребачки

и још велики број светитеља, преподобних, великомученика и мученика који су пострадали исповедајући православну веру.


Свети Сава	Свети Николај

ХРАМОВИ И МАНАСТИРИ

Српска православна црква има велики број храмова и манастира. Међу најпознатије и најзначајније спадају:

Храмови: Храм Светог Саве на Врачару (који спада међу највеће храмове у свету) , Саборна црква и Црква Светог Марка у Београду, Храм св. Василија под Острогом.

Манастири: Хиландар, Студеница, Жича, Грачаница, Дечани, Сопоћани, Пећка патријаршија, Девич, Милешева, Раваница, Љубостиња, Ћелије, Троноша, Острог, Цетињски манастир, Хопово, Крушедол, Враћевшница, Манасија, Ђурђеви Ступови, Лепавина, Крка, Крупа, Драговић, Бањска, Пива, Савина, Соко, Горњак, Витовница, Радовашница, Тавна, Моштаница, Добрун...

Многи од ових манастира и цркава су настали у време Немањића (12. век) и имају иконе и фреске од изузетног значаја и вредности за целокупну светску културу, а нарочито за хришћанску културу и цивилизацију. Стога је УНЕСКО на листу светске културне баштине до сада уврстио манастире: Високи Дечани, Студеница и Сопоћани, док се у поступку налазе и манастири: Грачаница и Пећка патријаршија, као и црква Богородице Љевишке у Призрену.


Манастир Студеница у Старом Расу 1196.	Манастир Крупа у Далмацији 1317.

Tags:

PRAVOSLAVNA CRKVA

Оцените нам овај чланак:

Посећено је: 4,864 пута
Број гласова: 12