Република Српска - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Република Српска


Република Српска је један од два конститутивна ентитета у Босни и Херцеговини, поред МХ Федерације. Заузима 49% територије Босне и Херцеговине.

Основана је 9. јануара 1992. године под називом Српска Република Босна и Херцеговина, као реакција српског народа на спорну одлуку о независности СР Босне и Херцеговине од СФР Југославије коју су изгласали муслимански и хрватски посланици. Међународно признање је добила на потписивању Дејтонског мировног споразума 21.11.1995. у савезној америчкој држави Охајо.

Народна скупштина Републике Српске врши уставотворну и законодавну власт и чине је 83 посланика који се, као и предсједник овог ентитета, бирају на непосредним општим изборима сваке четврте године. Влада Републике Српске и предсједник врше извршну власт. Нижи, локални ниво власти чине градови и општине. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у Републици Српској је пописано укупно 1.326.991 лица. Бања Лука је највећи град, сједиште већине институција Републике Српске и представља њен политички, административни, економски, универзитетски и културни центар.

 

 


Историја

 

Ослобађање Бања Луке 21.11.1918.
 

Територија данашње Републике Српске је настањена од времена неолита. У раном бронзаном добу дотадашњу неолитску популацију су замијенила ратоборнија племена, позната као Илири. За вријеме владавине Октавијана Августа илирске земље су постале римска провинција Илирик. Римско царство је изгубило контролу над Панонијом и Далмацијом 455. године и ове територије су након тога запосјели Остроготи. Остроготе су побиједили Византинци 553. године када је Далмација постала дио Византије.

Јужни Славени су се населили на ово подручје у шестом и седмом вијеку, а Срби су се доселили у другом словенском таласу (послије 626. године). Већи или мањи дијелови овог подручја били су у саставу средњовјековних српских држава — Србије кнеза Петра Гојниковића и кнеза Часлава Клонимировића, Дукљанске државе, Србије Немањића, Бановине Босне, Сремске краљевине, Српског Душановог царства, државе кнеза Војислава Војиновића и жупана Николе Алтомановића, Краљевине Босне, Српске деспотовине, кнежевине Павла Раденовића, војводства Сандаља Хранића и херцеговине Стефана Вукчића. Током овог периода, неки дијелови територије данашње Републике Српске су били и под влашћу средњовјековне Хрватске и средњовјековне Угарске.

У 15. вијеку, ове просторе осваја Османлијско царство и укључује их у Босански пашалук. Тада је један дио Срба прешао у исламску веру, а њихови потомци су данашњи муслимани. Између 1718. и 1739. године, Хабзбуршка монархија је управљала малим сјеверним дијелом данашње Републике Српске, али након 1739. године ово подручје поново долази под контролу Османског царства. Почетком 19. вијека, источни дијелови територије данашње Републике Српске били су обухваћени Првим српским устанком и ушли у састав Карађорђеве Србије.

 

Сарајевски атентат 28.6.1914.
 

Аустроугарска окупира цјелокупну територију данашње Републике Српске 1878. године након Берлинског конгреса, а коначно је анектира је 1908. године. Са завршетком Првог свјетског рата 1918. године, ови простори улазе у састав новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије). Између 1929. и 1941. године, једна од покрајина Краљевине Југославије носила је назив Врбаска бановина и имала је управно седиште у Бања Луци. Окупацијом и подјелом Југославије 1941. године након Априлског рата, територију данашње Републике Српске окупира усташка Независна Држава Хрватска, чије војне формације чине бројне злочине над српским становништвом. Српски народ је покушавао да се одбрани од овог терора учествујући у два покрета отпора, партизанском и четничком, а на дијеловима територије данашње Републике Српске биле су током рата формиране и простране ослобођене територије.

Након Другог свјетског рата, подручје данашње Републике Српске улази у састав СР Босне и Херцеговине, у којој су Срби све до 1971. године чинили највећи дио становништва. Од пописа из 1971. најбројнија етничка група СР Босне и Херцеговине били су муслимани (данас вештачки створени као Бошњаци). Територија СР Босне и Херцеговине је, међутим, остала етнички мјешовита, а на попису из 1991. године, Срби су у њој били други народ по бројности. На територији која данас улази у састав Републике Српске, Срби су 1991. године чинили апсолутну већину становништва (56,6%).

 

Усташки покољи у НДХ (Доња Градина)
 

Током политичке кризе након отцјепљења Хрватске и Словеније од Југославије, 25. јуна 1991. године, Срби су створили посебну скупштину 24. октобра 1991. под називом „Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини“. Дана 21. новембра 1991. године скупштина је објавила да све општине, мјесне заједнице и насељена мјеста гдје је више од 50% становника гласало да СР Босна и Херцеговина остане у Југославији, постају дијелом „српских аутономних територија“.

 

9. јануара 1992. године у Сарајеву, ова скупштина је прогласила „Српску Републику Босну и Херцеговину“, док је 28. фебруара донесен Устав Републике Српске Босне и Херцеговине, у којем је писало да територија ове републике обухвата српске аутономне области, општине и друге српске етничке ентитете у СР Босни и Херцеговини. Република би се састојала не само од свих подручја гдје су Срби били већина, него такође и од „мјеста гдје је српски народ мањина због геноцида над њим током Другог свјетског рата“. Република Српска Босна и Херцеговина је проглашена дијелом југословенске федералне државе.

Дана 5. априла 1992. године, крња Влада СР Босне и Херцеговине је прогласила независност, а након три дана промјену имена у Република Босна и Херцеговина. Европска заједница је признала независност СР Босне и Херцеговине већ 6. априла 1992. године. Дана 7. априла, Српска Република Босна и Херцеговина проглашава независност од Босне и Херцеговине и останак у Југославији. Ипак, када су Србија и Црна Гора као једине de facto преостале југословенске републике, 27. априла 1992. године прогласиле Савезну Републику Југославију, Република Српска и Република Српска Крајина су саме по себи издвојене из граница федерације, иако све до 1995. године то нису признале. Ово је српски народ западно од Дрине доживо као издају.

Дана 12. маја 1992. године, током сједнице Скупштине, Радован Караџић је објавио шест „стратешких циљева“ српског народа у Босни и Херцеговини, а то су били:

  1. државно разграничење од друге две националне заједнице,
  2. коридор између Семберије и Крајине,
  3. успостављање коридора у долини ријеке Дрине, односно елиминисање Дрине као границе између два свијета,
  4. успостављање границе на ријеци Уни и ријеци Неретви,
  5. подјела града Сарајева на српски и муслимански део и успостављање у сваком од ова два дијела ефективне државне власти те конститутивне државе,
  6. излаз Српске Републике Босне и Херцеговине на море.

 

Заклињем се чашћу и животом...
 

Током исте сједнице, скупштина Срба је успоставила Војску Републике Српске (ВРС) и изабрала Ратка Младића да буде заповједник другог војног дистрикта Југословенске армије. Пред крај маја 1992. године и повлачења југословенских војних снага са простора бивше СР Босне и Херцеговине, други војни дистрикт је постао главни штаб војске Републике Српске. 12. августа 1992. године назив Српска Република Босна и Херцеговина је промијењен у Република Српска.

 
Рат у Босни и Херцеговини је трајао од априла 1992. до краја 1995. године.

Дана 30. августа 1995. године НАТО пакт покреће бомбардовање Републике Српске („Операција Намјерна сила“). Рат је окончан потписивањем Дејтонског мировног споразума, 21. новембра 1995. године. Република Српска је међународно призната као један од два ентитета који чине Босну и Херцеговину (други ентитет је Муслиманско-Хрватска Федерација). Република Српска обухвата 49% територије Босне и Херцеговине, а МХ Федерација 51%.

Арбитражном одлуком о статусу Брчког, те успостављањем Дистрикта Брчко БиХ 2000. године, посјед територије оба ентитета је смањен за отприлике 0,5—1,0%. Брчко дистрикт је по Арбитражној одлуци стављен под међународну управу супервизора који de facto има законодавну, извршну и судску власт у дистрикту. Он издаје налоге којима доноси законе и уредбе, те именује и разријешава службенике и функционере Брчко дистрикта.

 

 

Потписивање "мира" у Дејтону 1995.
 

Током година након Дејтонског споразума, неке ингеренције Републике Српске које су дејтонским Уставом Босне и Херцеговине и његовим анексима биле дефинисане као надлежности ентитета пренесене су на ниво Босне и Херцеговине (царинска и гранична служба, војска, правосуђе — оснивањем Суда БиХ и Високог судског и тужилачког савјета БиХ итд). Високи представник за Босну и Херцеговину је наметнуо велики број амандмана на Устав Републике Српске.

 

 

 


Географија

Границе Републике Српске су одређене међународно признатом границом према Србији, Црној Гори и Републици Хрватској и међународно признатом међуентитетском границом према МХ Федерацији БиХ. И једна и друга је успостављена без поштовања основних принципа разграничења међу народима (етнички, историјски, природно-географски, функционално-економски, војностратешки и др).

У односу на површину своје територије Република Српска има несразмјерно дуге и неправилне границе. Оне су јако издужене и изломљене правећи на појединим мјестима уске појасеве (тзв. „џепове“) којима се вежу српски простори. Такав најужи и најосетљивији појас је, до издвајања у засебан дистрикт, био онај око града Брчко чија је ширина свега 5 км. Укупна дужина границе Републике Српске износи око 2.170 km, од чега на међуентитетску границу отпада 1.080 км. Ако би територија Републике Српске са површином коју има била у облику круга, укупна дужина њених граница би онда износила свега 561 км. То значи да је коефицијент разуђености границе 3,6 што је ријеткост у свијету и једино би се могла поредити са Чилеом, у Јужној Америци.

Република Српска има атипичан облик државне територије чији је сјеверни дио издужен у правцу запад-исток, а источни у правцу сјевер-југ. Овакав необичан облик представља отежавајућу околност унутрашње комуникације и економске интеграције међусобно удаљених западних и јужних дијелова Републике.

Територија Републике Српске налази се између 42°33' и 45°16' сјеверне географске ширине и 16°11' и 19°37' источне географске дужине. Заузима мањи дио јединственог српског етничког простора западно од Дрине, односно захвата сјеверни и источни дио геопростора Босне и Харцеговине. Један дио простора Босне и Херцеговине који су претежно насељавали Срби је према Дејтонском споразуму остао изван Републике Српске — дио Босанске Крајине, Озрена, Посавине и Херцеговине, дијелови Подриња, сарајевске котлине, те дио Јадранског приморја. Република Српска има површину од 25.053 км² или око 49% територије Босне и Херцеговине на којој живи 1.326.991 становника.

Република Српска спада у групу контитенталних земаља — нема излаз на море, што је карактиристика земаља са неповољним географским положајем. Природне одлике Републике Српске су веома сложене, што је резултат њене припадности различитим природногеографским цјелинама и њиховој геоморфолошкој еволуцији. У геоморфолошком изгледу на простору Републике Српске се смјењују различити облици. У сјеверном перипанонском дијелу брежуљкасти терени изграђени од кенозојских наслага постепено се спуштају у равничарске просторе са алувијалним заравнима и ријечним терасама који уједно чини и најплоднији дио Републике Српске. На том простору издижу се само неколико усамљених планина – Козара, Просара, Мотајица, Вучијак, Озрен и Требава, те крајњи сјевероисточни огранци Мајевице. Према југу равничарски простор преко брежуљкастог терена прелази у планинско подручје које заузима и највећи дио површине Републике Српске.
  



Клима

Република Српска се налази у сјеверном умјереном појасу, и могу се издвојити три климатска поднебља.

 

  •     Средоземни, са варијантама класичне и измијењене средоземне климе.
  •    Планински, који обиљежава обиље снијега зими, и пријатна и свјежа љета.
  •    Континентални, са варијантама умјерено-континенталне и континенталне климе.


Различити климатски утицаји који се осјећају на простору Републике Српске су резултат природних елемента и законитости опште циркулације ваздушних маса на ширем простору. Сјеверни перипанонски дио припада умјерено континенталном климатском појасу у коме се осјећа и панонски (степски) климатски утицај са сјевера. Љета су топла, а зиме већином умјерено хладне, са просјечном годишњом температуром изнад 10 °C. Падавине су углавном равномјерно распоређене, а највеће количине се излучују када су и најпотребније пољопривредним културама (мај-јун). Количина падавина по правилу опада идући од запада (1500 mm) према истоку (700 mm) због утицаја западних ваздушних струјања.

Планинска и планинско-котлинска (претпланинска) варијанта климатског утицаја осјећа се на највећем дијелу Републике Српске. Пространи планински масиви имају планинску климу чије су одлике свјежа и кратка љета, а дуге хладне и снежне зиме. Сњежне падавине су обилне и дуго се задржавају, а висина падавина је изнад 1200 mm. За разлику од планинске климе ових простора, брежуљкаста подручја, те котлине и долине имају нешто блажу климу – планинско-котлинску. Главне њене одлике су умјерено топла љета и доста хладне зиме, са просјечном годишњом температуром испод 10°C, и висином падавина од 700-1000 mm.

Јужни дио Републике Српске, односно простор Херцеговине (Хумине) има средоземну климу, док се простор Рудина одликује прелазном варијантом између климе Хумина и планинске климе. Клима Хумина се одлукује утицајем са мора, па су љета врло топла а зиме доста благе. Просјечна годишња температура се креће од 14°C до 16°C. У овоме поднебљу је смјештен најтоплији град Републике Српске и Босне и Херцеговине град Требиње. Распоред падавина је неповољан, пошто кише највише падају у јесен и у зиму а најмање у љето, када се јављају и краћи сушни периоди. Кишне падавине доминирају над сњежним. За разлику од оваквих климатских одлика херцеговачких хумина, климу Рудина углавном карактеришу ниже љетне температуре и знатне зимске сњежне падавине.

 

 

 

Хидрографија
 

Дрина није граница, већ кичма...
 

Са хидролошког аспекта, простор Републике Српске се може означити као релативно богат површинском и подземном хидролошком мрежом. Сви главни ријечни токови хидролошки припадају сливу Црног мора. Окосница црноморског слива је ток ријеке Саве који је ниско положен, те му дотичу сви већи ријечки токови – Уна са Саном, Врбас, Укрина, Босна и Дрина. Све оне имају композитни карактер ријечних долина са великим падовима, те располажу значајним хидроенергетским потенцијалом. У том погледу је посебно значајна Дрина која има најразвијенији хидролошки систем и огроман хидроенергетски потенцијал који је још увек недовољно валоризован. И остали ријечни токови имају велики привредни значај, мада углавном само својим доњим и средњим токовима припадају Републици Српској. Изузетак је Укрина која има мањи ток и тече по брдима између доњих токова Врбаса и Босне.

Хидрографску ријечну мрежу Републике Српске употпуњује највећа и најзначајнија ријека источне Херцеговине – Требишњица, чији је хидрографски потенцијал готово у потпуности валоризован. Она, као и готово сва подземна карстна хидрографска мрежа припада јадранском сливу. Ријеке Српске, поред хидроенергетског потенцијала, својим квалитетом представљају значајну компоненту туристичке привреде. То се посебно односи на планинске токове који су веома чисти и богати ријечном рибом.

Поред богатства у ријечним токовима, на простору Републике Српске налазе се бројни извори и врела која су углавном пукотинског и контактног карактера, а на бројним расједима (нпр. Савски ров) јављају се значајни термоминерални извори који имају огроман бањско-туристички значај, те акумулациона и природна, углавном цирковна језера.

 

 


Вегетација

Вегетација Републике Српске се одлукује великом разноликошћу, што је највећим дијелом посљедица климатских услова. Посебан значај има шумски комплекс, а међу најраспрострањеније спада подручје климазоналне вегетације храстових шума. На сјеверу, уз обалу ријеке Саве и њених већих притока налази се појас храста лужњака који је мјестимично испрекидан шумама храста китњака и обичног граба. Просторно, овај појас се наставља на шумски појас у Славонији познат под називом „славонске храстове шуме“. Јужније, на брежуљкастим и уздигнутијим просторима, налази се шумска заједница храста китњака и обичног граба, а мјестимично су се развиле и букове шуме претпланинског појаса.

С обзиром на то да је ово панонско и претпланинско биљногеографско подручје које је уједно и најгушће насељено пољопривредним становништвом, због тога су и шумске заједнице сведене на мање површине. Мањи локалитети храста китњака и обичног граба сусрећу се и у долини Неретвице у источној Херцеговини.

Уски појас горњег Подриња и ниска Херцеговина одлукује се климазовалном вегетацијом храста медунца и црног јасена, а у средњем току Дрине и околини Фоче и Вишеграда налази се уски појас храста сладуна и цера.

Знатан дио простора Републике Српске налази се под буковом шумом, а на вишим планинским подручјима развиле су се мјешовите шумске заједнице букве, јеле и смрче. Као главни пратиоци букових шума јесу јавор, бријест, бијели јасен и друге врсте. Појас букових шума заузима преддинарско и динарско биљногеографско подручје. Нешто су раширеније у источним него у западним дијеловима Српске.

Унутар шумских вегетационих подручја, посебно на брдско-планинским просторима, знатне површине су обрасле трапном вегетацијом (ливаде и пашњаци) и оне су посебно значајне за развој сточарства. Вегетација Републике Српске је веома интересантна и са аспекта значајних ендемских врста што потврђује и присуство Панчићеве оморике у долини Дрине (прашума Перућица код Фоче).

 

 


Национални паркови

У Републици Српској званично постоје два национална парка и један парк природе:

Национални парк Сутјеска
Основан: 1965. године
Површина: 17.300 ha
Национални парк Козара
Основан: 1967. године
Површина: 3.400 ha 
Парк природе Бардача     
Основан 1965. године
Површина: 30.210 ha   


 

 


Политика

Република Српска има своју владу са 16 министарстава, предсједника, два потпредсједника, народну скупштину, вијеће народа, држављанство РС, Сенат, Академију наука, заставу, химну, право на грб, устав, полицију и поштански систем, правосудни систем и Врховни суд Републике Српске, главни град, јавни медијски сервис, све гранске спортске савезе, Дан Републике, крсну славу и др. Република Српска има осам представништва у иностранству. Представништва су у Србији, Русији, Израелу, Аустрији, Њемачкој, Грчкој, Белгији и САД. Према истраживању Галуповог института за јавно мњење које је извршено између 25. јуна и 19. јула 2010. око 88% грађана Републике Српске би се на референдуму изјаснило за одвајање од Босне и Херцеговине и прикључење Републици Србији.

Општи и локални избори у Републици Српској одржавају се наизмјенично сваке двије године, а мандат свих изабраних представника траје четири године. Општи избори у Републици Српској обухватају изборе за Народну скупштину Републике Српске, изборе за предсједника и потпредсједнике Републике Српске, изборе за Представнички дом Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, те изборе за Предсједништво Босне и Херцеговине. На локалним изборима се бирају одборници скупштина градова или општина и начелници општина или градоначелници.

 

 

 


Територијална организација

Територију Републике чине општине и градови као јединице локалне самоуправе. Подручје јединице локалне самоуправе чине насељена мјеста, односно катастарске општине које улазе у њен састав.

Република Српска се састоји из 58 општина и шест градова. Градови су: Бања Лука, Источно Сарајево, Приједор, Бијељина, Добој и Требиње. Град Источно Сарајево чини 6 општина: Источни Стари Град, Источна Илиџа, Источно Ново Сарајево, Пале, Соколац и Трново). Дистрикт Брчко има посебан статус и званично је под заједничком управом Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.

Многе општине и градови Републике Српске су у вријеме рата у Босни и Херцеговини добили префиксе изведене од придјева српски: Српски Брод (Брод), Србиње (Фоча), Српско Сарајево (Источно Сарајево), итд. Касније су многим од ових градова враћена стара имена или су добили нова имена без префикса српски. Примјера ради, данашњи Брод се прије рата звао Босански Брод, да би му током рата име било промијењено у Српски Брод, а данас се зове само Брод.

 

 

 


Насељена мјеста
 

Према попису становништва из 2013. године, бројност је приказана у табели.

   Назив мјеста  Број становника
1  Бања Лука 150.997
2  Бијељина 45.291
3  Приједор 32.342
4  Добој 26.987
5  Требиње 25.589
6  Градишка 16.106
7  Пале 13.883
8  Дервента 12.680
9  Фоча 12.334
10  Зворник 12.274


 


Демографија

Још по попису из 1865. се види да је већинско становништво у Босни и Херцеговини било православно (Срби); тада је забиљежено 46,3% православних, 30,4% муслимана и 22,7% католика. Сличан однос у оквиру етничке структуре биљежи и посљедњи аустроугарски попис из 1910. године (43,4% православних, 32,3% муслимана и 23,3% католика). Већинско православно становништво забиљежено је и пописима у периоду између два свјетска рата (из 1921. и 1931. године), те и у знатном дијелу послијератног периода (пописи из 1948, 1951. и 1961). Попис из 1971. године први пут је показао да је измијењена етничка структура становништва бивше СР БиХ и да су Муслимани у њој постали релативна већина (39,6% Муслимани, 37,2% Срби и 20,6% Хрвати). По подацима Завода за статистику Републике Српске број становника Републике Српске је у паду, а природни прираштај од 2002. године је негативан.

Према незваничним резултатима пописа из 2013. године, у Републици Српској је пописано: 1.326.991 лица и 414.891 домаћинстава.

Природни прираштај у Републици Српској

 Година 1998 2000 2002 2004 2006 2009 2011 2013
 Број становника 1.428.798 1.428.899 1.454.802 1.449.897 1.443.709 1.435.179 1.429.668 1.326.991


 

 


Привреда 

 

"Нектар" - понос Бањалучке пиваре
 

Посљедице рата и распада СФРЈ почетком 1990-их оставиле су тешко насљеђе за економију Републике Српске као и читаве Босне и Херцеговине. Укупне ратне штете у БиХ цијене се са 100 милијарди америчких долара, од чега око једна трећина отпада на Републику Српску.
 

Економски опоравак Босне и Херцеговине и Републике Српске након 1995. године иде веома споро. То се види посебно преко кретања БДП по глави становника. У 2002. години у читавој БиХ овај индикатор се процењује са 1.200 до 1.300 USD, док је на почетку 1992. он износио око 2.200 долара. БДП је у 2006. години у цијелој РС износио 6.498.792.000 конвертибилних марака.

Индустрија је доминантна привредна грана у Републици Српској. Од укупно 9.347 предузећа у РС на нивоу Подручне привредне коморе Бањалука ради 5.153. Од овог борја 60% је у области индустрије. У периоду 2013. пратећи званичне податке о макроекономским кретањима може се закључити да је дошло до благог опоравка привреде у РС и БиХ. У подручју прерађивачке индустрије производња је повећана за 6,2% а у укупној индустрији учешће прерађивачке индустрије износи 59%. Но међутим број запослених је мањи за 0,4 % у односу на 2012. што говори и даље о изузетно сложеном стању у привреди РС.
Основне индустријске гране су: енергетика, металургија и прерада метала, електро и хемијска индустрија, индустрија прераде дрвета, индустрија текстила, коже и обуће, графичка индустрија, индустрија грађевинског материјала, те прехрамбена индустрија.

 

 


Саобраћај

Саобраћај у Републици Српској спада у надлежност Министарства саобраћаја и веза Републике Српске. У ту област потпада сва саобраћајна и телекомуникациона инфраструктура Српске. Саобраћајна инфраструктура обухвата путеве, жељезничке пруге, жељезничке станице, аеродроме, пловне путеве, пристаништа и слично, док телекомуникациона инфраструктура обухвата телефонију, телеграфију, оптичке каблове, земаљске станице веза, саобраћајну телематику и друго. Ниже надлежности су подијељене према саобраћајним секторима на Жељезнице Републике Српске, Поште Српске, Путеви Републике Српске и друга јавна предузећа која су задужена за одржавање саобраћаја у Српској.


Основна мрежа друмског саобраћаја у Српској обухвата 4.192 клометара јавних путева, од чега 1.781 км магистралних и 2.183 км регионалних путева. У Републици Српској тренутно постоји један изграђен ауто-пут (Градишка — Бања Лука), а у току је градња ауто-пута Бања Лука — Добој.

Укупна дужина пруга нормалног колосијека у Српској износи 425 километара. Жељезнице Републике Српске годишње превозе око 1.000 000 путника и око 6 милиона тона робе. Жељезнице Републике Српске дневно у оптицају користе 65 путничких и 8 теретних возова. Главна дјелатност Жељезница Републике Српске је обављање промета роба и путника на жељезничким пругама у Републици Српској. Међународни код Жељезница Републике Српске је 0044.

 

 


Туризам

 

Зимске радости на Балкани код Мркоњић града
 

Најзаступљенији типови туризма у Републици Српској су: планински, бањски, вјерски, авантуристички и еко-туризам. Иако територијално невеликој, Републици Српској припадају богати, али разуђени природни ресурси. Климатске зоне се протежу од медитеранске на југу Херцеговине, до умјерено-континенталне која преовлађује у сјеверним дијеловима.

Природна богатства Републике Српске су свакако њене познате планине: Зеленгора, Трескавица, Јахорина, Романија, потом Грмеч, Козара, Озрен и многе друге, са огромним шумским и ловним богатством. По својим смјештајним капацитетима и изграђеној инфраструктури за зимске спортове посебно се издваја планина Јахорина на којој су се 1984. године одржавала такмичења зимских олимпијских игара.

У подножјима планина прострле су се питоме и плодне равнице житне Посавине и Семберије, Лијевче поља и лагано заталасаних Поткозарја и Подгрмеча, као и предјели херцеговачког краса, прошараног плодним крашким пољима. Водотоци моћних ријека Уне, Сане, Врбаса, Укрине, Дрине и Таре, засигурно најбистријих ријека на читавом Балкану, богати су сваковрсном рибом. Најпознатије бање у Републици Српској су: Бања Врућица, Бања Дворови, Бања Губер, Бања Лакташи, Бања Слатина, Бања Кулаши, Бања Љешљани, Бања Мљечаница и Вишеградска бања, које имају изграђене значајне смјештајне капацитете.

На подручју Републике Српске налазе се и језера, између осталих:

 

  1.   Билећко језеро — највећа вјештачка акумулација на Балкану. Налази се на ријеци Требишњици код Билеће.
  2.   Балкана — представља веома популарно излетиште Бањалучког краја. Омеђена је пашњацима и густим четинарским и храстовим шумама. Мањи дио уређен је као купалиште а већи богат пастрмком представља стјециште риболоваца.
  3.   Вишеградско језеро — вјештачка акумулација настала изградњом бране ХЕ "Вишеград" на ријеци Дрини. Акумулација обухвата општине: Вишеград, Ново Горажде и Рудо.
  4.   Орловачко језеро — налази се на Зеленгори на надморској висини од 1.438м. Дужина језера је око 350м, а ширина 100м, дубина 5м. Језером газдује Национални парк „Тјентиште“.
  5.   Бардача — комплекс језера смјештен између ријека Саве и Врбаса. Налази се сјевероисточно од Бање Луке у општини Србац и уврштена је на свјетску листу заштићених мочварних подручја.
  6.   Зворничко језеро — вјештачка акумулација настала изградњом ХЕ „Зворник“. Језеро је дугачко 25 КМ, а на најширем дијелу је широко око 3 КМ.[32]
  7.   Перућачко језеро — је вјештачко језеро на подручју општине Сребреница, и подручју општине Бајина Башта, Република Србија. Језеро је настало преграђивањем тока ријеке Дрине, за потребе хидроелектране „Бајина Башта“.

 


Култура

Академија наука и умјетности Републике Српске (АНУРС) је највиша научна, културна, радна и репрезентативна установа у Републици Српској. Задатак ове академске институције је да развија, унапређује и подстиче научну и умјетничку дјелатност. Академија је установа од посебног националног интереса за Републику Српску.

Важан носилац развоја драмске умјетности у Бањој Луци и цијелој регији је Народно позориште Републике Српске које има осамдесет стално запослених, а у саставу самог глумачког ансамбла, двадесетшест драмских умјетника. Један од највећих, а сигурно и најпосјећенијих културних догађаја у граду је и Театар Фест који се сваке године одржава у овом позоришту, уз учешће многих домаћих и страних глумачких ансамбала.

Народна и универзитетска библиотека Републике Српске је средишња библиотека Универзитета у Баљалуци, матична библиотека свих јавних универзитета у Републици Српској и кровна и централна национална библиотека Српске.

Републички завод за заштиту културно историјског и природног насљеђа је званична управна институција Републике Српске и организација у саставу Министарства просвјете и културе Републике Српске. Завод евидентира, штити и води централни регистар културних, историјских и природних споменика на читавој територији Републике Српске.

 


Спорт
 

 

Стадион у Бања Луци 1970-их
 

Најтрофејнији фудбалски клуб а уједно и најпопуларнији спортски колектив на простору Републике Српске је ФК Борац Бања Лука. ФК Борац се током историје, између осталог, китио насловима побједника: Митропа купа, Купа маршала Тита, као и првака БиХ и побједника Купа БиХ. А провео је и 16 сезона у првој фудбалској лиги СФРЈ, у којој је заузео чак 4. мјесто у сезони 1990/1991.

Најстарији фудбалски клуб у Републици Српској је ФК Славија, који је основан 1908. године и такмичио се у првенству Краљевине Југославије у фудбалу. Од већих фудбалских клубова ту су још: ФК Рудар Приједор, ФК Радник Бијељина и ФК Леотар, који је и први шампион Премијер лиге Босне и Херцеговине у фудбалу. Титулу шампиона Босне и Херцеговине још је освојио и ФК Модрича.
 

Генерално најуспјешнији спортски колектив Републике Српске је рукометни клуб Борац из Бања Луке који је освајао и титулу првака Европе. У својим витринама има и ЕХФ Куп. РК Борац је и седмоструки шампион и десетороструки освајач Купа СФРЈ, шампион и побједник Купа БиХ а данас и учесник регионалне СЕХА рукометне лиге. Поред РК Борац, издвајају се још РК Приједор и РК Слога Добој. Слога је освајала првенство и два пута Куп БиХ. Град Добој традиционално већ више од 40 година организује један од најпознатијих рукометних турнира у Европи — ТВ турнир шампиона.
 

Од кошаркашких клубова најпознатији су КК Борац Нектар (први шампион БиХ кошаркашке лиге) и КК Игокеа. Игокеа је освојила прво мјесто у регуларном току АБА лиге 2012/2013 и самим тим играла и финални турнир регионалне — Јадранске кошаркашке лиге, којем је била домаћин у новоизграђеној спортској дворани у Лакташима. Поред тога има у својим ветринама и три трофеја првака и два освојена трофеја Купа БиХ.
 

 

Марјан Бенеш осваја титулу првака
 

Боксерски клуб Славија из Бања Луке је клуб који је својим резултатима прославио Бања Луку и читаву СФР Југославију у Европи и свијету. Познати боксери овог клуба су: Маријан Бенеш, Антон Јосиповић, Батар, Вујковић. Боксерски клуб Славија је екипни шампион Југославије из 1974., са тимом који се састојао искључиво од бањалучких такмичара. Антон Јосиповић се 1984. окитио олимпијским златом. Марјан Бенеш је био професионални и аматерски првак Европе и вицешампион свијета. У новијој историји клуба, БК Славија је освојила 6 узастопних титула клупског првака БиХ. Овај клуб организује традиоционални меморијал „Радован Бисић“, који је признат од Међународне боксерске федерације (ЕАБА).
 
 
Република Српска је до сада била домаћин бројних међународних такмичења, између осталих: Свјетског првенства за рукометаше јуниоре - Бања Лука 2013., Свјетског и европског првенства у Рафтингу Врбас/Тара 2008., Европског првенства у каратеу Бања Лука 2008., Свјетског првенства у куглању Бања Лука 2008., Европског првенства у кајаку и кануу Врбас 2011., финалног турнира — АБА кошаркашке лиге Лакташи 2013., Финале Купа Србије за ватерполисте, тениски меч — Ђоковић : Троицки у дворани Борик Бања Лука.

 


Републички празници

 

Прослава 9. јануара - Дана Републике Српске

Републички празници се обиљежавају истицањем заставе Републике Српске на свим јавним институцијама, и тада не раде институције Републике Српске и републички органи, органи јединице локалне самоуправе, предузећа и друге организације.
 

  1.     Нова година, 1. и 2. јануар
  2.     Православни Божић, 7. јануар
  3.    Дан Републике 9. јануар
  4.    Православна Нова година, 14. јануар
  5.    Међународни празник рада, 1. и 2. мај
  6.    Дан побједе над фашизмом, 9. мај
  7.    Дејтонски мировни споразум, 21. новембар
     


Посећено је: 2144  пута
Број гласова: 10























Skip Navigation Links