Лика

Лика је планински предио са неколико ријека и великих долина, на самом западном дијелу Балканског полуостгрва. Најчешће се спомиње са Горским котаром. Уз Кордун и Банију, чинила је некадашњу Војну крајину за вријеме Аустроугарске монархије. Најљепши дио Лике чине Плитвичка језера која се састоје од 16 мањих и већих језера из којих настаје ријека Корана. Лика има три веће ријеке: Крбава, Лика и Гацка, исто тако и тру удолине: Крбавско поље, Личко поље и Гацко поље. Лика због својих климатско-географских услова слабије насељена, иако су на овом подручију углавном живјели горштаци, вечито у борби са природом или страним својскама, који су хтјели присвојијти Лику.

По једној легенди, Лика је добила име по лîку. Лîк је у икавици ријеч за „лијек“. По другој легенди, Лика је добила име по грчкој ријечи λύκος (ликос) што значи „вук“, а Лика је позната по томе да у њој живи много вукова. Међутим, према неким тумачењима, Лика је добила име по својој карактеристици, земља са пуно воде, на латинском liquor, као и келтском leik, значи течност. Па се тако често за Лику каже да је земља вукова и воде.

ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ

Лика као географски појам настала је по ријеци Лици, која извире у селу Медак, крај Госпића. Историјски појам Лике, из 10. вијека, односио се само на порјечје горњег тока ријеке Лике. Касније се појам Лике шири на подручје између Мале Капеле, Велебита и Пљешевице као и Личког Поуња. На сјевероистоку Лике, близу границе са Кордуном и Босанском Крајином, наласи се велики национални парк: Плитивчка језера.
Лика је континентална регија, омеђена планинама Велебитом на западу и југу те Пљешивицом на истоку. Сјеверна граница је прилично неодређена јер Огулинско подручје представља прелаз између Лике и Горског Котара. Читаво подручје може се окарактерисати као планинска зараван подијељена мањим планинским ланцима у више цјелина (Гацко Поље, Крбава, Личко Поуње и др.). Има велики стратешки и саобраћајни значај јер представља међу континенталног и приморског дијела Хрватске. Кроз Лику пролазе путеви Загреб-Сплит и Загреб-Задар, те жељезничка пруга Загреб-Книн-Сплит.

АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЈЕЛА

Највећи дио Лике данас се налази у саставу Личко-сењске жупаније, најрјеђе насељене и економски најнеразвијеније хрватске жупаније. Административно је Лика подијељена на два града (Госпић и Оточац) и седам општина (Бриње, Доњи Лапац, Ловинац, Перушић, Плитвичка Језера, Удбина и Врховине). Мањи дијелови личког простора припадају другим жупанијама: на сјеверу су општине Плашки и Саборско у Карловачкој жупанији, а на југу Грачац у Задарској жупанији.

КЛИМА

Битне карактеристике климе у Лици су врућа и сушна љета као и хладне зиме уз велику промјењивост падавина. У средњој Лици и Гацкој доминира умјерено континентална клима са свјежим љетом, а на појасу Велебита заступљена је планинска (сњежно-шумска) клима. Клима је оштра с релативно кратким вегетационим периодом. Средња јануарска температура је од -2 °C до -5 °C. Дио заравни и поља има средњу јануарску температуру од око -2 °C, а планине од -4 °C do -5 °C. У јулу у заравнима средња температура је 18 °C, а највиши планински дијелови имају температуру од 12 °C до 14 °C. Годишња амплитуда температура износи мало више од 19 °C у вишем дијелу, а у нижем више од 20 °C. Апсолутне максималне температуре највише су у дну поља у кршу и у долинама, оне могу бити врло високе до 35 °C.

Бура је најчешћи вјетар у Лици. Хладан је и сув, понекад оркански (до 180 км/h), а дува из унутрашњости према Јадранском мору. У Лици снијег рано падне и дуго се задржи. Средином октобра падне на вршном појасу Велебита и Пљешивице, а на дну завале у другој половини новембра. Средње максималне висине крећу се од 40 до 70 цм у нижим дијеловима, до изнад 150 цм на највишим дијеловима. Снијег се задржава од два мјесеца у нижим дијеловима, па до чак пола године у вишим планинским дијеловима.

СТАНОВНИШТВО

На подручју Личке регије, односно предратне Заједнице општина Лике, односно општина Оточац, Госпић, Кореница, Доњи Лапац и Грачац, по попису становништва из 1991. године, живело је 82.883 становника и то сљедећег националног састава:

Срби - 43.546 (52,12%)
Хрвати - 37.719 (45,50%)
остали - 1.618 (2,38%)

Лика је кроз цели 20. вијек била изложена депопулацији узрокованој различитим факторима - аграрном пренасељеношћу, затим Првим и Другим свјетским ратом (усташки покољ Срба, а било је и доста људи у различитим покретима, четницима и партизанима), потом исељавањем становништва у развијенија подручја и на крају у грађанском рату 1991-1995. на крају ког је у акцији „Олуја“ протјерано или убијено скоро све српско становништво. Посљедица свега тога је да данас на подручју Лике живи свега око 50.000 становника, док је прије само 80 година тај број износио приближно 200.000 становника.

Након поновног насељавања у 18. вијеку, Лика је постала национално изразито мјешовито подручје, с готово подједнаким бројем хрватског и српског становништва. По етничком саставу могу се издвојити два основна подручја: западни дио (Бриње, Госпић, Оточац и Перушић) у којем доминирају Хрвати, те источни дио (Доњи Лапац, Грачац и Кореница), гдје су већину становништва чинили Срби. Упркос сталном исељавању и етничком чишћењу током рата 1991-1995, та се подјела и данас може уочити. Срби су и према попису из 2001. године већина у општинама Доњи Лапац и Врховине, а чине значајан удио у општинама Грачац, Плашки, Плитвичка Језера и Удбина. Насупрот томе, на подручју Госпића и Оточца Хрвати чине преко 90% становништва.

ИСТОРИЈА

У античко доба подручје Лике насељава илирско племе Јаподи. Њих је у I вијеку прије нове ере покорила римска војска, али су и даље задржали своју племенску аутономију, бавећи се номадским сточарством. Романизација овог простора је била само површна, јер је Римљанима било најважније осигурати путне комуникације. До већих промјена долази распадом Римског царства и сеобама народа, кад се на личко подручје досељавају словенска племена (Срби и Хрвати). Они успостављају своју управну организацију, оснивајући племенске жупе Гацку, Крбаву и Лику. Постоје теорије да су након устанка Људевита Посавског у слабо насељену Лику франачки владари преселили знатан број Авара, који су се касније стопили с Хрватима. С развојем и јачањем хрватске државе, долази до пораста становништва и већег степена друштвене организације, а с тим и до подјеле старих родовских жупа у Лици. Тако настају нове жупе Бужане, Хотуча, Лапац, Пласе и друге. О порасту значења Лике унутар Угарског краљевства говори и оснивање Крбавске бискупије 1160. године, са сједиштем прво на Мрсињу изнад Коренице, а затим на Удбини. Материјални остаци из тог раздобља су незнатни, јер су већину цркви и утврђења уништили Турци. Доказ тадашњег степена развоја је и постојање штампарије у Косињу крајем 15. вијека.

Турски продори на ово подручје почињу након пада Босне (1463.), да би кулминирали Крбавском битком 1493. године, у којој је уништена хрватска феудална војска. Између 1522. и 1524. турска војска заузима читаво подручје Лике, с изузетком Гацке долине и Бриња. Старосједилачко хрватско становништво тада готово у потпуности нестаје, а на њихово мјесто досељавају се православни Срби из других српских подручја, углавном из Босне и Херцеговине, тако је у Лици знатно повећан број Срба које су погрдно називали „Власима“, тако су Србе називали Турци што се је до данас одржало, те мањи број Хрвата који су прихватили исламску вјеру. Турци су за овај простор 1580. основали Лички (Крчки) санџак са сједиштем у Книну и главним личким упориштем на Удбини. Такво стање је потрајало све до великог аустријско-турског рата (1683-1699) у којем је под водством свештеника Марка Месића ослобођена читава Лика осим Личког Поуња. Након протјеривања Турака, Хабзбуршка монархија ју је ставила под непосредну власт своје дворске Коморе, а затим 1714. године под управу Карловачког генералата. Тако је Лика дошла у састав Војне крајине у чијем ће саставу остати све до њезиног укидања 1881. године.

Како је Лика ослобођена од Турака у њој је било доста Срба досељених за турског времена. Сад се у Лику досељавају и Срби из Далмације, а многи који су раније пребјегли испред Турака на сјевер поновно се враћају у старе насеобине. Тако Срби из околине Оточца насељавају Вребац и Комић. Пресељеници из Брлога сада насељавају Пећане и Јошан. Једна група српских породица сели се из прокика у Западној Лици у Мутилић на Удбини. Срби из Далмације насељавају Зрмању, Грачац и Медак. Мјеста у Крбави насељавају Срби из Купреса, Грахова и Кнезпоља. Велику Попину и Мазин насељавају Срби из Книнске крајине у Далмацији. У Брувно се преселила једна група породица из Дивосела и околине Госпића. Манојло Грбић помиње докуменат из ког се види како Јурај Крижанић, повјереник карловачког генерала за Лику дозвољава косињском кнезу Вукашину Милеуснићу да се са 40 српских кућа пресели у Широку Кулу. Како су Личани у почетку пружали отпор строгом војном режиму, 1746. је основан посебна војно-управна територија Личке регименте (пуковније), да би се учврстила контрола над овим крајем. Општа милитаризација Лике, у којој је све било подређено потребама сталног ратовања, знатно ће утицати на менталитет њеног становништва.

Укидањем Војне крајине 1882. године, Лика се организује као једна од хрватско-славнонских жупанија у оквиру Краљевине Угарске и Аустроугарске. Распадом Аустроугарске монархије 1918. године, Лика улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевине Југославије). Личко-крбавска жупанија се укида 1922. године и Лика постаје део Приморско-крајишке области, да би потом, 1929. године ушла у састав Савске бановине, а 1939. године у састав Бановине Хрватске. Током Другог светског рата, регион је био под окупацијом квинскишке творевине Независне Државе Хрватске, у којој су усташе под надзором нациста и Ватикана убиле на стотине хиљада православних Срба. Велики број православних свештеника је убијен, а имовина СПЦ је паљена, рушена и уништавана. Тако је један од првих великих усташких концентрационих логора у НДХ основан баш на подручију Лике, а то је Јадовно - комплекс логора у којима су усташе за 122 дана постојања овог логора убиле преко 40.000 људи, највише Срба. У рату су на подручију биле заступљена два покрета отпора: први партизански (Шеста личка дивизија), који је предводио Ђоко Јованић и други четнички (Динарска четничка дивизија), који је предводио Војвода Момчило Ђујић. Након 1945. Лика постаје део нове социјалистичке Југославије у оквиру које је административно припадао СР Хрватској. Након издвајања Хрватске из Југославије 1991. године, највећи дјелови Лике улазе у састав Републике Српске Крајине, а после војног пораза РСК ушли у састав Хрватске.

ФОЛКЛОР И ТРАДИЦИЈА

Традиција и насљеђе у Лици су вијековима његовани. Оно што спада у главне карактеристике личког фолкора, то су: личка капа: црвене боје обрубљена са црним кратким платном и девет дугих реса. Девет реса које симболизују девет Југовића, црвена боја је асоцијација на крв проливену на Косову пољу 1389. а црна боја је знак жалости. Кошуље су им углавном бијеле са црвеним јелеком. Зими се носи кожун. Панталоне или хлаче су углавном црне боје са шарама, али љети су знали и бијеле носити. На ногама су имали увјек чарапе плетене и опанке. За појасом (ћемером) су држали кубуру и нож, јер су се тако бранили од вукова и ређе медвједа ако их нападну. Од инструменара је најзаступљенија личка тамбурица - дангубица, а у новије вријеме и харамоника. Личани и Личанке су најчешће играли глува кола и пјевали пјесме ојкаче.

ПРИВРЕДА

Лика је традиционално рурално подручје с развијеним ратарством (узгој кромпира) и сточарством. Индустрија је незнатна и ослања се углавном на прераду дрва. Та незагађеност би се могла показати као главна предност Лике у ближој будућности и туристичком развоју. За то постоје велики потенцијали - унутар Лике су два национална парка (Плитвичка Језера и Сјеверни Велебит), а важни су фактори и близина далматинских љетовалишта и добра саобраћајна повезаност.

ПОЗНАТИ ЛИЧАНИ

Никола Тесла - један од највећих проналазача и научника 20. вијека
Јосиф Панчић - познати српски научник и ботаничар
Јосиф Рајачић - српски патријарх
Никола Хајдин - предсједник САНУ
Стево Чутурило - српски педагог и писац
Стојан Аралица - сликар
Светозар Прибићевић - политичар
Јованка Будисављевић Броз - супруга југословенског председника Јосипа Броза Тита
Гојко Ајдуковић - лични лекар Јосипа Броза Тита
Миле Будак - један од оснивача усташког покрета
Марко Орешковић - народни херој НОР
Дане Стојисављевић Цицвара - официр ЈВуО, покретач устанка у Лици
Раде Кончар - народни херој НОР
Анте Старчевић - хрватски шовиниста
Раде Шербеџија - познати глумац
Јанко Вуковић-Подкапелски - морнарички контраадмирал Аустро-Угарске
Богдан Лончар - жандармеријски наредник Краљевине Југославије
Никола Граовац - академски сликар
Стефан Боца - епископ Српске православне цркве
Славко Штимац - познати глумац
Бојан Милановић - музичар
Владо Калембер - музичар
Омер-паша Латас - велики војсковођа Османлијског царства
Сава Косановић - поличар, државник, дипломата и публициста.
Петар Бига - генерал аустријске војске
Емануел Цвјетићанин - генерал аустријске војске.
Зоран Мандић - песник, књижевни критичар

Tags:

LIKA

RSK

Оцените нам овај чланак:

Посећено је: 6,783 пута
Број гласова: 17