У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.

Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи

Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.

Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над Србима цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу, Љубовији и др.

Вешање Срба цивила у Мачви, Јадру и Подрињу
од домобрана из хрватске 42. Вражје дивизије

Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва велика победа у Великом рату, што је громогласно одјекнуло у читавом свету.

Савезници су одмах после победе Срба у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица.

Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. године код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.

Артиљеријски пук Србске војске у Мачви

Аустроугарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на планини Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустроугарске снаге значајно успорене и заустављене односно остварили су пирову победу.

Аустроугарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових (свежих) јединица, па је нови удар направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка.  Борбе су биле жестоке и крваве, а хиљаде војника је изгинуло на обе стране, рањених још више.

Почетком децембра те године стање на фронту међу Србима је било веома тешко, чак се очекивала и капитулација. Међутим, Врховна команда Краљевине Србије шаље генерала Живојина Мишића на Рајац, који за пар дана успева консолидује Прву армију и већ 14. децембра у потпуности сломи и порази ра аустроугарску војску која се повукла у паници и нереду према Босни.

Настаје период затишија скоро годину дана, односно прегруписавање снага. Аустријски генерал Оскар фон Поћорек је смењен, а доведен је немачки генерал Аугуст фон Макензен.

Тако су октобра 1915. године удружене: бугарске, немачке и аустро-угарске снаге са преко 950.000 војника кренуле на Краљевину Србију, са севера, запада и истока.

Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке

Србска Врховна команда издаје наређење да се војска повуче, ка југу, према Грчкој, а са њима је кренио и добар део народа.

Овај догађај је у историји познат као Голгота Срба преко Албаније, јер је Бугарска изненада ушла у Први светски рат на страни Централних сила, желећи да присвоји Вардаску Македонију.

Тако је промењен правац кретања, уместо преко Вардара, Срби су морали ићи преко албанских гудура и црногорских планина до Јонског мора. Тамо су их сачекали савезнички бродови који су 250.000 Срба превезли на острва: Видо, Крф, Корзика, а неке чак и у северну Африку (француске колоније).

После пар месеци опоравка који су имали србски војници у Средоземљу, дошло је до нових прегруписавања на страни Савезника. За врховног комаданта савезничких снага на Солунском фронту изабран је француски генерал Фраш Д'Епаре.

Код Островинског језера крајем августа 1916. и после код села Горничево средином септембра 1916. дошло је до првих окршаја србске и бугарске војске. Овде је направљен увод у Бој на Кајмакчалану. Срби су стекли значајне стратешке позиције, а уједно спречиле Бугаре да направе изненадни упад до Солуна.

ОПИС БИТКЕ

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

После Првог светског рата, краљ Александар I Карађорђевић је подигао на Кајмакчалану спомен капелу 1928. године. На њој је постављена табла на коме пише: "Мојим див-јунацима неусташивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине".

Др. Рудолф А. Рајс, велики пријатељ Срба, завештао је своје срце да му буде на Кајмакчалану.

Велики херцеговачки песник Алекса Шантић, написао је 1920. написао је следеће стихове:

Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако изљуби их свију!

Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.

Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве -
Србине, стани! Овде леже они!
Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари.
И чело своје молитвом приклони!