ПРЕТХОДНИЦА

У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.

Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи

Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.

Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над Србима цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу, Љубовији и др.

Вешање Срба цивила у Мачви, Јадру и Подрињу
од домобрана из хрватске 42. Вражје дивизије

Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва велика победа у Великом рату, што је громогласно одјекнуло у читавом свету.

Савезници су одмах после победе Срба у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица.

Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. године код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.

Артиљеријски пук Србске војске у Мачви

Аустроугарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на планини Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустроугарске снаге значајно успорене и заустављене односно остварили су пирову победу.

Аустроугарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових (свежих) јединица, па је нови удар направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка.  Борбе су биле жестоке и крваве, а хиљаде војника је изгинуло на обе стране, рањених још више.

Почетком децембра те године стање на фронту међу Србима је било веома тешко, чак се очекивала и капитулација. Међутим, Врховна команда Краљевине Србије шаље генерала Живојина Мишића на Рајац, који за пар дана успева консолидује Прву армију и већ 14. децембра у потпуности сломи и порази ра аустроугарску војску која се повукла у паници и нереду према Босни.

Настаје период затишија скоро годину дана, односно прегруписавање снага. Аустријски генерал Оскар фон Поћорек је смењен, а доведен је немачки генерал Аугуст фон Макензен.

Тако су октобра 1915. године удружене: бугарске, немачке и аустро-угарске снаге са преко 950.000 војника кренуле на Краљевину Србију, са севера, запада и истока.

Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке

Србска Врховна команда издаје наређење да се војска повуче, ка југу, према Грчкој, а са њима је кренио и добар део народа.

Овај догађај је у историји познат као Голгота Срба преко Албаније, јер је Бугарска изненада ушла у Први светски рат на страни Централних сила, желећи да присвоји Вардаску Македонију.

Тако је промењен правац кретања, уместо преко Вардара, Срби су морали ићи преко албанских гудура и црногорских планина до Јонског мора. Тамо су их сачекали савезнички бродови који су 250.000 Срба превезли на острва: Видо, Крф, Корзика, а неке чак и у северну Африку (француске колоније).

Да би се олакшао притисак Централних сила на Солунски фронт, Русија и Румунија су у лето 1916. напале бугарске и турске трупе код Добруџе. Уз раме са Русима и Румунима била је и Прва србска добровољачка дивизија (априла 1916. имала је 19.000 војника).

Јединица је формирана у Одеси и ушла је у састав специјалног 47. Руског корпуса, намењеног фронту у Добруџи. Команда над дивизијом је поверена србском пуковнику, а касније генералу, Стевану Хаџићу, који је половином априла 1916. стигао са Крфа.

Постројавање добровољаца у Одеси

Двадесетак дана касније, тачније 12. маја, смотри пукова Прве србске добровољачке дивизије присуствовао је и руски цар Николај II Романов.

Бројно стање дивизије до августа 1916. године, према записима, нарасло је на 473 официра и 15.415 подофицира и војника. Крајем тог месеца, на Велику госпојину, србски добровољци су, заједно са руским и румунским трупама, упућени на добруџки фронт.

После усиљеног марша 6. септембра 1916. године, Прва србска доброовљачка дивизија је ступила у прву борбу код места Кара Синан, где су разбили Турке и Бугаре, наневши им велике губитке.У тим првим данима најжешће борбе су вођене управо на простору Доње Добруџе, северно од Добрича, где је, према неким изворима, Прва србска добровољачка дивизија изгубила 176 подофицира и војника, међу њима и седам ратника.

Иако су у неколико наредних битака србски добровољци углавном разбијали непријатеља, на другом делу фронта руско-румунске трупе претпреле су тежак пораз, умногоме захваљујући, лошој и неусклађеној команди.

СВЕДОЧЕЊА

Један преживели србски добровољац овако је описао језиву слику борбе добровољаца са Бугарима у Добруџи:

- "...У сусрет добровољцима кренула је на јуриш бугарска пешадија. Као два жива таласа јурили су стројеви један према другоме. У очекивању судара прошли су ме жмарци по телу од узбуђења. Како ли ће изгледати сам судар у стварности? Виђао сам то некада на сликама. Али ово је била стварност, ту пред мојим очима, иако у даљини. Сударили су се...

Засијали су негде бајонети према сунцу, а видело се млатарање кундацима. Два жива таласа су се измешала, гибала и повијала за време јуриша, као змија при кретању. Кратко време кретало је комешање и повијање тог живог ланца. Падали су једни, а наилазили су нови стројеви и са једне и са друге стране и хватали се у смртоносни загрљај. Затим су се наши пробили на неколико места, а нови талас Бугара који је јурио са падине, није ни дошао до добровољаца, јер је други са наше стране победоносно продирао напред. Бугари су се окренули натраг, почели су да се повлаче, а негде и да беже..."

После Првог светског рата, у румунском месту Меџидија подигнут је велики споменик у облику пирамиде (сам споменик се зове Бела пирамида), са грбом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тај споменик је подигнут средствима Краљевине СХС, а открио га је краљ Александар I Карађорђевић 7. септембра 1926. године. На споменику је уклесано:

"Јунацима Прве србске добровољачке дивизије палим у Добруџи
у борбама од 25. августа до 12. октобра 1916. год.
за ослобођење и уједињење.

Захвална отаџбина".