Борово Насеље

Борово Насеље је данас насељена градска четврт у склопу града Вуковара, у Хрватској. Налази се на самом истоку Хрватске, поред реке Дунав, а прекопута се налазе бачке обале, односно Република Србија. Некада је Борово Насеље била одвојено од Вуковара, односно засебна целина, и имало висок животни стандард због великог индустријског комбината "Бороово". Данас, након рата услед неимаштине која више од две деценије притиска Борово Насеље, његови становници су се расули по свету, највише Нови Сад, Лондон, Београд и Аустралија.

ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ

Борово насеље је смештено на десној обали реке Дунав, на самом истоку Хрватске. Налази се на 45.3789 степени северне географске ширине и 18.9554 степени источне географске ширине по Гриничу. Удаљено је 4 km северозападно од центра Вуковара, а 15 km североисточно од Винковаца и 32 км југоисточно од Осијека. Надморска висина је 90м.

ИСТОРИЈА

Тридесетих година двадесетог века, за време Краљевине Југославије, на подручје Боровог насеља долази чешки индустријалац Томаш Бата, који покреће производњу гумених опанака 1931. године. Ту на узвишици почиње да се гради и фабрика. Након смрти Томаша Бате 1932. у авионској несрећи, фабрику у Боровом насељу преузима његов син Јан Бата и полубрат Антон Бата. Крајем 1930-их година њихова фабрика имала је преко 7.000 радника. Руководство фабрике Бата-Борово градило је у Боровом насељу куће, мале зграде дво, тро и четверодомке у тзв. Колонијама.

Први директор Батине фабрике био је Тома Максимовић (1895—1958), родом из Брчког. Он је у периоду 1936—1941 био и председник општине Борово. Осим што је био усупешан и угледан послован човек, представљао је главну покретачку снагу културног, црквеног и друштвеног живота у Борову Насељу. Установио је Крсну славу фабрике Ђурђевдан, а 1940. године први покренуо питање изградње Светог храма у Борову насељу , поклонивши земљиште за његову изградњу, али се од тога одустало са доласком рата. На самом почетку рата Тома је одбио понуду да се 1941. спаси и пређе у ондашњу централу Бате у Швајцарској. Уместо тога, прихватио се организације избеглица у влади Србије под командом Милана Недића, користећи углед директора највеће југословенске фирме, као и председника тада најорганизованије хуманитарне организације - Српског привредног друштва „Привредник“. Заслужан је за спасавање великог броја српских избеглица у току рата, за које је тражило смештај, запослење, а младима обуку за занате.

Након Другог светског рата, комунистичке власти у СФРЈ су Тому Максимовића прогласиле за народног непријатеља, одузета су му сва грађанска права, а Војни суд га је 1945. осудио на четири године затвора. Фабрика је национализацијом одузета од породице Бата и дата на управу радницима. Тада је фабрика понела назив само „Борово“ и проширила своју делатност не само на обућу, већ и на производњу ауто-гума. Услед сталне потражње за радном снагом, у Борово насеље почијњу да долазе колонисти из пасивних крајева Југославије (Кордун, Банија, Херцеговина, Лика, Крајина, Босна...). У Боровом Насељу почиње да живи друштвени живот, јер се отворио биоскоп (кино), културно-уметничко друштво "Максим Горки", олимпијски базен, спортска дворана, бројни спортски клубови, омладинска удружења, ресторани. Комбинат „Борово“ је крајем 1980-их упошљавао око 22.000 радника и остваривао профит више десетина милиона долара.

Почетком 1990-их почињу ратна дешавања којима су претходили економске турбуленције и политичка превирања. У априлу 1990. године организовани су први вишестраначки избори у СР Хрватској. На локалним изборима у Вуковару, биле две опције: Савез комуниста Хрватске који је убедљиво победио Хрватску демократску заједницу. Међутим, како се Савез комуниста Хрватске распао у марту 1991. па је ХДЗ преузео власт са својим руководством, које је предводио Томислав Мерчеп. Почела су малтретирања и убијања многих Срба, минирање локала чији су власници били Срби, што је довело до великог исељавања Срба из Борова Насеља и околине. Крајем августа 1991. долази ЈНА да деблоклира своју касарну у граду Вуковару, јер су припадници МУП-а Хрватске као и паравојне формације које је организовао Томислав Мерчеп блокирали поменуту касарну ЈНА. Долази до великог разарања, људских губитака. Након рата Борово насеље потпада под Републику Српску Крајину, а 1998. се враћа у уставно-правни поредак Хрватске, у складу са Ердутским споразумом.

Године 2002. Борово насеље је постало градска четврт Вуковара.

СТАНОВНИШТВО

Становништво у Боровом насељу већином су чинили Срби, услед колонизације тј. досељавања становништва, након 1946. Мада и према ранијем попису становништва из 1931. године у вуковарској општини Срби су имали 42%, Хрвати 26,5%, а Немци 16,3%. Према попису становништва из 1961. године, Борово насеље је имало 3.500 људи, а према попису из 1991. године више од 10.000 људи (попис је рађен пар месеци пре рата). Становници су претежно били колонисти из сиромашних делова СФРЈ. Иначе у Боровом насељу с краја 1980-их је било пуно мешовитих бракова, чак трећина.

ДЕЛОВИ

„Банане“
Буџак
Крива Бара
Солитери
Стадион
Кореја
Колоније (I, II, III, IV)
Комбинат
Центар

КЛИМА

Клима у Боровом насељу је умерено-континентална, коју карактеришу врућа лета и оштрије зиме.

ПРИВРЕДА

Привреда Боровог насеља је од његовог настанка била углавном намењена идустрији, односно производњи обуће, а касније и ауто гумама. Пољопривреда је била слабије заступљена. Док је сектор грађевина због ширења Боровог насеља такође био значајно заступљен. Остале делатности привреде попут: саобраћај, образовање, здравство, риболов... јесу биле заступљене, али у мањем обиму. Данас привреда у Боровом насељу је у стагнацији. Тако да су становници услед тешке економске кризе отишли „трбухом за крухом“.

ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ

Синиша Михајловић, фудбалер
Ратомир Дујковић, фудбале

Tags:

VUKOVAR

RSK

Оцените нам овај чланак:

Посећено је: 3,408 пута
Број гласова: 15