Херој за сва времена

 
Покојни пилот-пуковник ВЈ Слободан Перић један је од хероја бомбардовања 1999. године који је преживео обарање МиГ-29

24. марта 1999, 19 земаља НАТО напало је Савезну Републику Југославију. У бомбардовању које је трајало 78 дана, учествовало је 600 најсавременијих ловачких авиона и бомбардера НАТО. Њима је донекле могло да се супротстави само 14 авиона МиГ-29 Војске СР Југославије. Једним од тих авиона је полетео пуковник Слободан Перић не би ли се супротставио НАТО авијацији.

Пуковник Слободан Перић рођен је 1961. године у Лозници. У авион је први пут сео 1976. године. Након завршене Ваздухопловне гимназије у Мостару, уписао је Војну академију у Задру, а по завршетку школовања, добио је службу у гарнизону у Батајници.

- "Ту је тек почела сурова обука. Након само четири године већ сам био способан борбени пилот, као и НАТО пилоти. У међувремену у Југославију стижу авиони МиГ-29. Оно што се по филмовима може видети, то вам је ништа шта су нама радили на обуци. Од целе ловачке популације изабрани смо нас 18. Имали смо такве добре налете да смо се могли мерити са најбољом светском авијацијом. Почетком деведесетих били смо у топ форми”.

Даље искуство пуковник Перић је стекао током ратних збивања деведесетих година. Сматран је за најбољег пилота 127. ловачке ескадриле коју је чинила елита РВ и ПВО ВЈ.

Дана 26. марта 1999, само два дана након почетка бомбардовања, пуковник Слободан Перић и његов колега Зоран Радосављевић добили су наредбу о полетању и супротстављању НАТО авијацији. Ова одлука се с правом могла сматрати сулудом јер је Војска Југославије била неупоредиво слабија. Авиони МиГ-29 били су у полуисправном стању, неспособни за ваздушну борбу. Домет радара НАТО авиона био је 120 км, док је домет МиГ-29 био упола мањи. То је значило да су непријатељски авиони могли да гађају пилоте Војске Југославије пре него што они уопште примете непријатеља.

Све ове информације имао је и пуковник Перић. Међутим, то га није спречило да испуни наређење и полети у пару са колегом Зораном Радосављевићем.
- "Одем с покојним Зораном Радосављевићем кући да се одморимо. Дошли су и моји родитељи, рођаци и комшије. Сви су хтели да знају шта се дешава, колико ће да потраје. Мени пукне филм и кренем назад у јединицу. На вратима ми се Лука, који је имао две године, обеси о ногу и каже: „Тата, немој да идеш.“ Тешко ми је, али шта ћу, морам. Одем до Радосављевића, звоним на интерфон, кад његова мајка Рада и тадашња девојка излазе на прозор. Рада ми добацује: „Буцо, пази ми на Зорана“, и ми одлазимо. Тог дана 26. марта полетели смо нас двојица. После силних маневара у ваздуху и избегавања НАТО ракета погођени смо обојица. Када сам видео да авиону нема спаса, за трен ми је кроз главу прошло „тата, немој да идеш“, повукао сам ручицу и катапултирао се. Искочио сам са седам-осам хиљада метара. А кад се седиште окренуло наопачке, угледао сам рупу испред себе од 5.000 метара и једино што сам пожелео је да се падобран отвори. Тај страх нисам никад осетио”.

Пуковник Перић је преживео напад и пао на територију Републике Српске. Нажалост, његов колега Зоран Радосављевић није био те среће.

Смрт свог колеге пуковник Перић никада није прежалио. Био је револтиран због начина на који су се челници наше војске односили према пилотима током бомбардовања и како су их олако слали у смрт. То незадовољство није крио. Након сукоба са генералом Смиљанићем и изношења детаља о овом сукобу у јавност, пуковник Перић је изгубио активну војну службу. Покренуо је судски спор и добио га, након чега је враћен у војску.

Међутим, то није био крај његовим недаћама. Пензионисан је 2003. године као официр Војске Србије и пилот 101. ловачког пука. Имао је само 42. године и био је “у пуној снази”, како је сам истицао. Ни та неправда га, пак, није сломила. Уз њега су чврсто стајали супруга Вера и деца Маја и Лука. Након пензионисања, пуковник Перић се посветио узгајању воћњака и прављењу ракије. У родном месту Завлаци код Лознице, подигао је дестилерију. Био је награђиван на сајмовима шљива за квалитет ракије. Иако никада више није полетео, открио је у једном интервјуу да "у мислима стално лети".

За човека кога нису дотукли ни НАТО бомбардовање, ни обарање авиона, ни бројне неправде које је потом доживео, кобна је била - вожња аутомобилом. У ноћи 29. маја 2010, пуковник Перић погинуо је у саобраћајној несрећи на путу Осечина – Г. Црњилево, код Ваљева.

Пуковник ВЈ Перић ће остати упамћен како по својој храбрости у борбеним окршајима, тако и по високим моралним начелима од којих никада није одступао. Велики је губитак када такав човек нестане јер је могао још много чему да научи будуће генерације. Његова прича нас наводи на размишљање како се односимо према осведоченим херојима.


Аутор: Сања Бероња
јун 2010.