Милош Ћирковић (1961-1999) је војник СР Југославије, који је једини у униформи остао на Косову и Метохији, након повлачења србских снгага безбедности 15. јуна 1999. године, а по доласку КФОР-а и УНМИК-а.
Док је његова породица већ била у избегличком кампу у централном делу Србије, он је сам остао у свом селу Бело Поље, крај Пећи, крајњи запад Метохије.
Ту је данима сам одолевао албанским терористима из ОВК, пружајући отпор и на крају погинуо на прагу своје куће. Иако су му родитељи говорили да крене са њима у неизвесност и прогон, он је то одбио изрекавши своју чувену реченицу:
"Ви идите... ја остајем". Чак ни наговор свештеника није прихватао.
Постоје шпекулације само да се он преко планинских путељака извукао преко Проклетија до Црне Горе, али то никада није потврђено.
Иначе Милош Ћирковић поред велике храбрости био је оштроуман и бистар човек, који је знао напамет много епских песама које је гуслао у паузама лова или борби за време рата. По занимању је био шумар и уживао је у свом послу.
ЖИВОТОПИС
Милош Ћирковић је рођен 1961. године у Пећи (САП Косово и Метохија), а одрасто је на селу код својих родитеља у Белом Пољу. Његови родитељи поред њега су имали још деце: три сина и две ћерке. Он је био најмлађи.
Име је добио по јунаку са Косова Поља - Милошу Обилићу. И то му је на неки начи одредило судбину.
Још од ране младости показиво је велику љубав према природи, али и традицији народа из кога потиче. Често је знао узети гусле и гуслати епске јуначке песме предкосовски, косовски и покосвски циклус.
Размео се у траве и лековите биљке, па је често помагао људима у свом селу, али и шире ако имају неки здравствени проблем.
Није био насилан, нити проблематичан тип. Напротив, био је весео и дружељубив. Живео је са родитељима на имању и помагао им око пољопривредних послова. Био запослен као шумарски радник у локалној шумарији.
РАТНИ ДАНИ
На Косову и Метохији никада није било мира. Стално су силазили албански деликвенти и шверцери преко Проклетија, на КосМет и долазили да узурпирају србску земљу. Није се ни Милош мирио са тиме.
Крај у коме је живео био је један од великих центара албанског сепаратизма и иредентизма, јер Пећка Патријаршија се налазила свега неколико км од његовог села. А била је 1981. године запаљена од Албанаца.
У пролеће 1998. све више Албанаца се наоружава и крећу напади на полицију и војску, што је заправо означило почетак рата, односно новог Косовског боја. Припадници Војске СР Југославије су брзо дошли у његово село, јер је то село било близу границе са Албанијом, одакле је стално долазило пуно терориста са циљем етничког чишћења Срба.
Милош Ћирковић им се одмах ставио на располагање, јер је терен познавао више него добро. Знао је сваки камен, свако дрво, где то терористи могу да се сакрију. Тако је обукао униформу Војске Југославије и није је скидао до краја живота.
Крајем марта 1999. године отпочела је геноцидна акција "Милосрдни Анђео", односно агресија 17 земаља НАТО пакта на Србију и Црну Гору, јер је НАТО хтео да преко бомбардовања Срба, помогне Албанцима и присили Србе на пораз, односно предају јужне србске покрајине. Та агресија је била и из ваздуха али и са копна, где се укључивала чак и Војска Републике Албаније, као и разни страни плаћеници.
Скупа са србским војницима Милош је често ишао на борбене задатке (фактички даноноћно), по неколико дана био одсутан од куће. Они су пресретали терористе и шверцере оружја, када је долазило до жестоке размене ватре. Кући је долазио само да се пресвуче и обиђе родитеље.
ПОГИБИЈА
Политичко рукводство Савезне Републике Југославије је у Куманову потписало некакав споразум 10. јуна 1999. године са НАТО пактом, чиме је окончано 78-дневно бомбардовање и агресија на нашу отаџбину.
Према том мировном уговору Београд је морао да повуче са АП Косова и Метохије: војску, полицију и државну администрацију, што се десило 14. и 15. јуна 1999. године. Савет Безбедности УН је донео тих дана Резолуцију 1244 по којој се у јужну србску покрајуну упућује корпус КФОР-а са циљем да "чува мир".
Видевши шта се спрема, Милош Ћирковић је у себи донео једну одлуку, да остане у свом селу, на својој дедовини. Његови родитељи скупа са осталим мештанима Белог Поља су одлучили да оду у неизвесност и прогон... знали су и они да неће скоро моћи да се врате. На растанку им је рекао:
- "ВИ ИДИТЕ, ЈА ОСТАЈЕМ!".
Милош је одвео на брзину родитеље у избеглички центар код Краљева и ту их сместио, а он се вратио у село. Мајка Ђурђина га је молила и преклињала да се не враћа.
На простор Косова и Метохије почели су да се враћају албански терористи који су били протерани од оружаних снага СР Југославије. Одмах су почели да убијају Србе, пљачкају њихову имовину, пале куће и цркве.
Читав Пећки округ потпао је под надлежност војника италијанског контигента КФОР-а. Они нису били заинтересовани да помогну србским цивлима и зауставе Албанце у том терору. Милош није мрдао из села, чекао их је.
Знали су и Албанци да их Милош чека. Долазили су често у село и долазило је до размене ватре. Није се Милош предавао. Јео је храну из конзерве, кућа му је била полусрушена, али није одустајао. Чак је долазило и неколико свештеника да га моли на предају, да могу да га извуку до Пећке Патријаршије, само да преда оружје и униформу италијанским војницима КФОР-а... али њему то није падало напамет.
Крајем јуна 1999. године у његово село је дошло много терориста, са циљем да га убију. Он је успео да их 18 ликвидира у тој неравноправној борби.
За њега се са правом каже да је последњи косовски Обилић!
ПУБЛИКАЦИЈЕ
За Милоша Ћирковића ретко ко би и знао да митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић није убедио режисера Хаџи Александра Ђуровића да сними документарно-играни филм "Ви идите, ја нећу".
Тај филм је приказиван у више градова Србије и Црне Горе, а сав приход од продаје улазница ишао је као помоћ за преостале Србе, на Косову и Метохији.
