Херој Коста Алексић - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Херој Коста Алексић



Митраљезом бранио село од шиптарских терориста


КостаУ селу Тачевац, које се налази на самој административној линији са Косовом и Метохијом више нема никога ко би запамтио херојство Косте Алексића Које и његове супруге Љубице у лето 1999. године када су сами одбранили село од хорде УЧК који су упали у српско село Тачевац, преносе “Вести”.

Коста Алексић је у лето 1999. бранио Тачевац од хорде из УЧК, а муницију му је приносила супруга Љубица

Коста Алексић је у лето 1999. бранио Тачевац од хорде из УЧК, а муницију му је приносила супруга Љубица

У селу Тачевац више нико не живи, па ни Која и Љубица, који су након ватреног окршаја тек после вишедневног убеђивања полиције и војске одступили на резервни положај у селу Мала Шатра, које се налази на око пет километара даље. Верују да су ту само привремено јер се надају да ће се једног дана вратити на своје имање и свој родни праг. Љубица и Која већ 12 година живе усамљенички у шумарској кући која им је привремено дата и коју су сами реновирали и уредили да се у њој може живети.

Из куће се Која оглашава, то га је научио живот док је живео у Тачевцу, тек после трећег позива и након што кроз размакнуте завесе добро осмотри и процени госта који му се обрео у дворишту.

- Пријатељу, немој да замериш што нисам одмах изашао из куће јер волим да осмотрим човека који ми је у дворишту. Овде случајних пролазника нема, или си намерно дошао до мене, или си дрвосеча, јер овим путем други не иду. Јес, грдно сам се онда замерио Албанцима те морам добро да размислим да ли сам ту кад ме неко зове или нисам – објашњава осамдесетогодишњи горштак излазећи из куће са пушкомитраљезом у рукама.

Рањавање Тита

У једном тренутку, у току најжеће борбе, Која је зачуо кукњаву супруге Љубице.

- Помислио сам да је Љубица погођена јер су хици фијукали свуда око нас. Међутим, Љубица је и даље доносила муницију и кроз плач промуцала да је један албански рафал изрешетао читаву кућу и да је један метак погодио Титову слику посред чела. Право да ти кажем, и данас не знам да ли је Љубица кукала што се препала због изрешетане куће или друга Тита – прича Која који и данас није сигуран да ли је њен плач изазвало рањавање слике друга Тита.

Након што се 80-годишњи Која уверио да му је гост добронамеран, почео је да прича о свом херојском подвигу како је уз помоћ Љубице успео да одбрани село од албанских терориста.

- Била су то грдна времена да грднијих није било, а и сад човек мора да буде веома опрезан. Љубица и ја нисмо ноћевали у кући, већ сам у оближњој шуми ископао бункер и ту смо на смену спавали. Дању смо обрађивали земљу и радили око стоке јер сам тада имао око 1.000 оваца и више од 20 крава и све је то требало да се намири. На сваком кораку је вребала опасност од Албанаца, те су људи у страху почели да напуштају село. Једна за другим отишле су породице Радомира Андријешевића, Мирка Мирковића, Милована Сарића, Боривоја Ружића, Радослава Томчића, Обадовићи, Младеновићи и Митровићи и у селу смо остали само Љубица и ја, јер нисмо хтели да оставимо кућу коју су подигли ђед Благоје и отац Петар. Нас двоје смо решили да останемо по сваку цену, али смо знали да не смеју живе да нас ухвате.

Нашег комшију Мирка Сарића албански терористи су ухватили и секли га тестерама и ножевима, све то фотографисали и слике му ставили у џепове тако да су његови родитељи и деца видели шта су му све радили и како су се над њим иживљавали. Е, тада сам рекао да са мном неће бити тако јер ћу два метка оставити за себе и Љубицу – приповеда старина, који је силом прилика постао граничар.

- Једног јутра угледам да су планули кућа и сено Сарића и знао сам да је моја кућа следећа. Е, онда ухватим заклон иза једног храста и поред себе поређам пушкомитраљез, аутомате, карабине и бомбе и принесем доста муниције, онако за себе кажем: Сада ћете Албанци и видети како Мујо дере јарца, па ком обојци, ком обујци! Љубици, која је била још куражнија од мене, кажем да је њено само да ми доноси муницију и да ми се јавља с времена на време да знам да је жива.

Слика

Сеоба са границе

У селу Тачевац, у породици Ружић рођен је и отац политичара Бранка Ружића који је давно отишао из села. Куће Ружића, као и све друге куће Срба у овом селу су напуштене и Тачевац је једно од десетак села уз административну линију са Косовом и Метохијом у којем нема више ниједног становника а имања, а посебно шуме су остављене на милост и немилост Албанцима.

Село Тачевац је за неколико дана опустело и на то је УЧК и рачунао. Иако је син који живи у Београду стално мољакао Коју и Љубицу да напусте село, они су остали, спремни да га бране до последњег метка.

- У међувремену сам некако успео да преко неке старе војне радио-станице, коју сам имао већ 20 година, обавестим полицију у Куршумлији да почиње окршај са УЧК и то ме је, како се касније испоставило, спасло. Е, када су кренули од куће Сарића арлаучући из свег гласа, а било их је прилично, припустим их на једно сто метара, па прво испалим рафале из пушкомитаљеза, а потом, да би изгледало да нас је више, наизменично сам пуцао из аутомата, карабина и свега другог што сам имао. И тако, са једне стране Љубица и ја који бранимо праг огњишта, а са друге стране на десетине УЧК који су били до зуба наоружани. Око мене на хиљаде чаура, баба доноси муницију и Бога ми, љута борба је потрајала више од два сата.

Пуцао сам из свега што сам имао, али Албанци све ближе прилазе, а мени поглед према путу којим треба да стигне полиција. И стварно, када сам мислио да нам нема спаса угледам полицајце који су као без душе трчали километрима и за свега неколико минута разбише УЧК јединицу. Ето, тако ти Љубица и ја одбранисмо село и ја не утроших она два метка, намењена Љубици и мени, која сам држао у џепу – присећа се Која.

Након херојске одбране Тачевца било је јасно да због могуће освете Која и Љубица не могу да остану у селу те су им полиција и војска предложили да се повуку на резервни положај у село Мала Шатра. Која је, на крају, тек након што се прерачунао да би државу много коштало да њега и Љубицу стално чува полиција, прихватио да се покрене из родне куће и да мир нађе у шумској кући удаљеној пет километара.

- Тамо нам је остало све, али најжалије ми је 30 хектара шуме коју данас Албанци немилице секу. Ето, шуму је чувао мој деда Благоје, отац Петар и ја, а они у шуму улазе са тестерама као да је њихова. Понекад, али само уз пратњу полиције, обиђем кућу и имање, али се отуд вратим болестан и још старији – каже Која.

Добре комшије

- И данас, после толико година, убеђен сам да напад на српска села нису вршили Албанци из околних села који су нам вековима били добре комшије. Ово су урадили неки други други који су дошли са стране и са којима и Албанци староседеоци имају проблема. Што се мене тиче, и даље бих радо седео са Рашидом, Пајазитом и другим Албанцима из суседног села Метоја, које су Срби уважавали и они уважавали Србе и испомагали се у свакој прилици – искрен је Коста Алексић Која.

 

 

Извро: Србин.инфо





СРБИЈО ПАМТИ! ЗБОГ СЕБЕ, ЗБОГ БУДУЋНОСТИ!

























Skip Navigation Links