КОСМЕТ, пролеће 1999. године...

Један од најкрвавијих дана у рату...

Војник је приметио да му је најбољи пријатељ пао на земљу. Били су под непријатељском ватром која им није дозвољавала ни секунду да подигну своје главе изнад ровова.

Војник је дотрчао до пуковника и рекао:
- „Господине пуковниче, могу ли на брзину отици и покупити пријатеља“?

Комадант га је оштро погледао и рекао:
- „Јеси ли полудио?! Зар вреди отићи? Пријатељ ти је тешко рањен. Вероватно је до сада већ умро. Зашто да рескираш свој живот?“

Али посто је војник био упоран, комадант рече:
- „Добро, можеш ићи.“

Чудо у које се тешко може поверовати. Војник је под невероватном ватром стигао до свог пријатеља. Ставио га је на леђа и трчећи се вратио назад. Заједно се срушише у свој ров.

Пуковник је прегледао крвавог војника. Онда се окренуо према живом војнику:
- „Рекао сам ти да не вреди. Пријатељ ти је већ преминуо“.
- „Вредело је господине пуковниче“.
- „Како је вредело, па зар није умро“?
- „Да, али вредело је, јер кад сам стигао до њега, још је био жив, а његове последње речи вреде читав свет“.

Затим је плачући поновио речи свог мртвог пријатеља:
- „Брате... Знао сам да ћеш доћи!“

У срцима носимо чудо које се зове пријатељство!

Не приметите како почне и како се ствара. Али сте свесни овога поклона. Заиста су пријатељи ретки бисери. Њихов осмех је довољан да вам да снагу за успех. Они вас слушају и отварају вам срце. Покажите и ви пријатељима колико вам је стало до њих.



Мирослав Мишо Видовић