Љиљана Жикић (1957-1999) је била добровољац односно припадник славне 125. моторизоване бригаде из Косовске Митровице, која је погинула на Косову и Метохији, у селу Љубенић, општина Пећ на борбеном задатку 1. априла против албанских терориста, припадника Окупаторске Војске Косова.
Одликовaнa je Ордeном за заслуге у облaсти одбрaнe и бeзбeдности I стeпeнa.
Оставила је иза себе шесторо углавном малолетне деце у Крагујевцу где је рођена и живела.
Носила је и презиме Карађорђевић, јер је била у емотивној вези са Томиславом Карађорђевићем, другим сином краља Александра I Карађорђевића.
Била је уметничка душа, која је писала песме, ишла на балет, али се једно време бавила и манекенством што јој је 1978. године донело титулу Најлепше жене СР Србије. Међутим, у њој је куцало срце лава, па није имала дилему када су засвирале ратне трубе и стигао зов отаџбине.
Сахрањена је на гробљу у Жабарима, крај Тополе. Већина њене деце живи у иностранству.
У родном Крагујевцу једна улица је понела њено име.
ЖИВОТОПИС
Љиљана је рођена 9. марта 1957. године у Крагујевцу, у срцу Шумадије. Има брата Богдана Ђоговића и сестру Гордану. Њен отац Живко Ђоговић се ту доселио из Херцеговине у Крагујевац и радио као возач. Њена мајка Милица (р. Жикић) је рођена у селу Жабари, покрај Тополе.
Родитељи су јој се развели, тако да је Љиља са братом и сестром остала код мајке у Жабарима. Зато је она одбацила очево презиме Ђоговић и носила мајчино - Жикић. Касније је придодала презиме Манојловић, по њеној рано преминулој баки.
Као мала девојчица Љиља је шесдесетих година 20. века показивала свој уметнички таленат, па је мајка уписала у музичку школу и похађала је балет... Памти се и да је као дете, школског узраста играла на даскама крагујевачком театра "Јоаким Вујић".
Касније су је животни путеви одвели у Београд, где је уписала Факултет Организационих Наука и дипломирала са успехом.
Међутим, њена интересовања су била везана за моду и јавни живот. Почела је да се бави манекенством када још није постала ни пунолетна и ту се одлично сналазила. Пријавила се и за такмичење за Мис Социјалистичке Републике Србије, па је чак и победила освојивши ласкаву титулу Најлепше жене. Касније је у избору за Мис Југославије ушла у ужи избор. То јој је отворило многа врата и донело много посла. Снимала је рекламе у земљи, а још више у иностранству. Због тога је пропустила и такмичење за Мис света.
Два пута се удавала и изродила шесторо деце: близанци Дени (1983) и Марко (1983), синови Дино (1988), Маур (1989) , Алберт (1991) и кћерка Дина (1992). Из првог брака има двоје деце, а из другог четверо...
Њен стриц је радио као свештеник у београдском храму Светог Саве на Врачару. Била је побожна, па је често знала да обиђе православне манастире, не само у Србији, већ и у Канади, пошто је тамо одлазила код сестре.
Писала је и свој лични дневник. Објавила је неколико књига, а и поезија јој није била страна, напротив. Писала је и родољубиве и љубавне стихове, а прву збирку песама је назвала "Теби".
Чак се и у домаћој кинематографији опробала, играјући у култним филмовима: "Балкан експрес", "Грлом у јагоде", "Тигар"... Тих 1980-их годинама била је на насловним странама многих часописа широм бившег југославенског простора.
Почетком деведесетих година 20. века, док је бивша Југославија разбијана и трајао рат у Хрватској и Босни и Херцеговини, Љиљана је тада била у Канади, код сестре и често учествовала у свим протестима, скуповима за истину о борби и страдању србског народа. Тамо је читала своје стихове и учествовала у бројним хуманитарним активностима. Била је чак и на телевизији тамо.
Забрањена љубав: Томислав и Љиљана
Имала је емотивну везу са принцом Томиславом Карађрођевићем (1928-2000), који је био други син југославенског краља Александра I Карађорђевића, односно унук краља Петра I Карађорђевића Ослободиоца. Упознали су се 1994. године у Канади у једном православном манастиру у Милтону. Са њим је касније живела на Опленцу у невенчаном браку. Љубав је почела од маја 1996. године, а он њој и дозволио да носи његово презиме Карађорђевић, јер су се тајно верили 27. октобра 1996. године.
Иначе, када су сви напустили принца Томислава због болести она је остала уз њега и помагала му добављајући лековите напитке професора Јове Андричића из Црне Горе. По раскиду њихове везе почетком 1997. године који је уследио због интрига и трачева, јер принц Томислав је хтео по оздрављењу да се дистанцира од ње слушајући кулоаре како ће му та веза нашкодити и сл.... Љиља се вратила са Опленца у свој стан у београдско насеље Врачар.
Средином 1990-их се у Београду и Србији дружила са уметницима, песницима, родољубима и тако дочекала НАТО агресију.
РАТНИ ДАНИ И ПОГИБИЈА
Над Балканом је крајем деведесетих година 20. столећа дошло до нових политичких тубуленција. Албански терористи из Окупатроске Војске Косова добијају велику помоћ од Запада и креће нови рат у јужној србској покрајини. Увече 24. марта 1999. године НАТО пакт званично покреће геноцидну акцију под шифрованим именом "Милосрдни Анђео"... односно варварско бомбардовање Србије и Црне Горе.
Чула се телефоном са својим братом Богданом, који је тада живео у Аустралији, где су се договорили да заједно иду на Космет као добровољци. Међутим, она није могла да чека Богданов долазак. Пре него што се спаковала Љиљана Жикић је написала своје чувене стихове у песми "Бранићу Србију и кад будем мртва".
Дана 28. марта Љиљана Жикић се пријављује у Бубањ Поток, крај Београда, где је био и центар за прикупљање добровољаца Војске Југославије. Тамо је прошла краћу обуку за пешадница и послата преко Ниша у Пећ... на Косово и Метохију, где је била у саставу херојске 125. косовско-митровачке моторизоване бригаде.
Упућена је са својом јединицом у јужне делове Метохије код Пећи, где је требало да чувају границу од упада великог броја албанских терориста и њихових помагача Војске Републике Албаније, америчких и британских специјалаца, Легије странаца и белосветских плаћеника ткз. "Пси рата"... чији је циљ био да преко планинског венца Проклетије се спусте и направе копнену инвазију на Метохију.
Небеска стража 125. бригаде
На једном борбеном задатку у околини села Љубенић, крај Пећи у ноћи између 31. марта и 1. априла 1999. године око 01:30 сати њезина група је упала у албанску заседу и погинула са још два саборца. Имала је само 42 године.
Војни полицајци су узалудно звонили на врата њеног стана у Београду, у Будимској улици бр. 36... али тамо није било никога. Онда су обавестили комшије, а они родбину у Жабарима.
Пар дана после њене погибије, у Пећ долази брат Богдан који је од њених војних старешина чуо страшну вест. Речено му је да је њихова породица довољно дала отаџбини и да се врати њеној деци, што је он и учинио.
Сахрањена је после неколико дана у гробљу у Жабарима, крај Тополе. Богдан је Љиљину децу помагао колико је могао.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
По завршетку борбених дејстава на Косову и Метохији, Љиљана је одликована од Врховне команде Војске Југославије са Ордeном за заслуге у облaсти одбрaнe и бeзбeдности I стeпeнa. Генерал Небојша Павковић, командант Треће армије ВЈ, чија је зона одгворности била управо јужна србска покрајина... у својој књизи спомиње Љиљану Жикић-Карађорђевић.
Љиљана Жикић је пре него што је отишла у рат дала својој пријатељици новац, да брине о њеној деци док се она не врати. Али та жена се изгубила, од ње ни трага ни гласа. Први Љиљин муж је дошао само по своју децу. Други Љиљин муж је тада већ живео у Шведској. Он је дошао у Србију и покупио само двоје мушке деце, остале је оставио без милости.
Хранитељака из Барајева: Љиљана
Тако су двоје деце: Алберт и Дина завршили прво у Центру за социјални рад, а онда и у хранитељској породици.
Једна жена Љиљана је дошла и рекла како има жељу да усвоји две девојчице. Социјални радници су јој објаснили шта се десило са децом Љиљане Жикић и она је без размишљања усвојила њих двоје. Повела их је са собом у Барајево, крај Београда, где је већ имала своје двоје деце, нешто старији од Жикића... васпитавала их је најбоље што може. И не само то, редовно их је водила у Жабаре, на мајчин гроб.
Петоро Љиљине деце данас живи у иностранству, а само Дина у Србији. Често се чују преко друштвених мрежа.
У спомен-соби у Нишу нaлaзи фотогрaфиja Љиљaнe Жикић, као и њeнa пeсмa "Брaнићу Србиjу и кaд будeм мртвa". Грађани Крагујевца су одлучили да једна улица у њиховом граду понесе баш њено име.
Један Србин који живи у Торонту организовао 2015. године промоцију збирке поезије Љиљане Жикић, где је читао њене стихове и причао детаље њене биографије. Тада је устао Љиљин син Алберт јер је дан раније видео промотивни плакат, а који живи у Канади и вози камионе широм Северне Америке и представио се присутнима. Сви у сали у плакали.
ПОЗИЈА И СТИХОВИ
Две песме које је Љиља написала су је утиснуле у вечност...
БРАНИЋУ СРБИЈУ И КАД БУДЕМ МРТВА
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно кол`ко можемо да знамо.
Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија ту су сви векови наши.
Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде,
ал` Србију никад, то је све што имам!
Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,
због њих ће погача и отров да буде.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема!
НИ ГРОБ МИ НЕЋЕ РЕЋИ ДА МЕ НЕМА
Отишла је тамо где божури цвату,
У пролеће рано, гелером рањено,
много више вична стиху него рату,
Пред злотворе стала песнички стамено.
Ни корака више легије демона,
Не скврните моју Отаџбину милу,
Спржићу вас јеком пећаршијских звона,
Сагорећу Симонидом вашу мрачну силу!
Не газите кости Србских мученика,
Из Њихових мошти расте рајско цвеће,
застрашит' ме неће ваша зверска рика,
ни мртво ми срце пропустит` вас неће!
Србија je ово, бедне кукавице,
Одавде до Неба и равнога Срема,
Камен joj граничник моје мртво лице,
Ни гроб ми неће рећи да ме нема!
Одступите нечастиви, ни корака више,
На узглављу мојем мораћете стати,
Ту муњама уклесано ћирилицом пише:
И МРТВА ЋУ МАЈКУ СРБИЈУ ЧУВАТИ.