УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДИ ТЕКСТ ИЗУЗЕТНО ПОТРЕСНЕ САДРЖИНЕ!!!
Срђан Перовић од оца Јездимира, рођен је 20. децембра 1962. године у Пећи, на Космету. По професији је био полицајац, запослен у Министарству унутрашњих послова СР Југославије.
Био је припадник интервентног вода "Муње" које су бројале 30-ак припадника, којима је командовао легендарни Видомир Шалипур.
Дана 6. јула 1998. године бива послат у село Брезник удаљено 2 км од Пећи, јер је стигла дојава од локалних мештана да су им у село упали шиптарски терористи. Дежурни интервентни вод (32 припадника) креће прему Брезенику.
Пошто су добили процену Службе безбедности, да се тренутно у рејону Брезеник-Лођа и околина налази мања групација терориста ОВК, од 100 припадника. У међувремену, док су на путу према Брезенику (где већ на приласку селу налиећу на патролу терориста у "Лади Ниви" са митраљезом "Бровинг 12,7мм" и улазе у сукоб у којем ликвидирају сву тројицу терориста).
Прикупљају се припадници униформисане полиције и долазе до села. Почиње се са извлачењем становника идући од куће до куће и у свакој остављају по једног или 2 припадника да штите сељане. У кући Вујошевића остају Д. и П. Већ у самом селу долази до размене ватре и по информацијама које добијају, долазе до закључка да у овоме реону делује велики број терориста, Јабланичка група ОВК коју предводи Тахир Земај - Змија, а главни командир је озлоглашени криминалац Рамуш Харадинај.
Када су прикупили цивиле крећу у колони прему излазу из Брезеника према кући Вујошевића где су још два њихова друга са породицом и чекају да се крене. Када су дошли на средину села, иза трафо станице излази терориста ОВК и зољом гађа воз. Погодак је био у једино слабо место и ту гину Мирко Радуновић и Дејан Прелевић, док су К., Н. и Н. рањени. Терористи их нападају из заседе и од последица пројектила бива лакше рањен и Срђан Перовић.
Како је био дезорентисан од екплозије, изгубио је наочаре, није примјетио да су кренули ван села већ је кренуо према терористима. Остали су почели да га дозивају али су се чули терористи и Шаља је почео да се дере: "Срђо, Срђо овамо". Шаља је био класни колега Перовићу на полицијској Академији и перфектно је причао српски. Од све те вике, пуцњаве, без наочара и још под дејством екплозије, Срђо иде према терористима и они га хватају и одвлаче у кукурузе.
Екипа из "Муња" креће за њима док се остали униформисани полицајци повлаче за Пећ са сељанима, али терористи их пресецају код куће Вујошевића и они остају блокирани у кући. Остали упадају у заседу и виде да се ту налази око 300 припадника ОВК. Док се боре, остали стижу у Пећи и у СУП предају извештај и објашњавају ситуацију. Тамо је у том моменту био пуковник ЈСО Милорад Улемек и он тражи да се извуку и ослободе Перовић и Раичевић, који су такође били заробљени.
Начелник безбедности, и начелник СУП-а Пећ одбијају да пошаљу људство (?!) да се ваде људи јер су у међувремену схватили да се радило о јакој концентрацији терориста уз образложење да је немогуће да се извуку и да не смеју оставити град без заштите! Комадант Легија тог тренутка зове своје колеге из ЈСО у Истоку и они долазе. Након четири сата борбе, извлаче их из обруча и доводе пред Лођу, али из низа разлога, нису могли да нападну село. Б. и Б. се током вечери сами извлаче са породицом Вујошевић и долазе у Пећ. Знало се да су заробили и Срђу, са њим Раићевића али су очекивали да ће понудити размјену за неке своје припаднике.
Двадесет дана касније, у једној патроли заробљавају се два припадника ОВК, и пошто су схватили да су заробљеници убијани и мучени, врше притисак над овима и сазнају све. Срђан Перовић је доведен у Лођу од стране Мифтар Саље и његовог брата Бинаком Саље и смештен у кућу која им је служила за затвор.
Био је пребијан, размена се тражила, али је Мифтар одбио. Идуће јутро, Мифтар Саља са братом Бифтаром и Ганија Кастратијем изводи премлаћеног Срђана и везује га за стуб по сред села. Уз увреде узима нож и сече му оба ува које Кастрати ексером прибија на дрвену плочу поред стуба. Томе присуствује цело село уз одобравање. Срђу Перовића враћају у бараку, превијају и настављају да пребијају. Сломили су му ребра, руке, ноге.
Идући дан га иста екипа изводи на трг, веже на исто место и Мифтар Саља му реже нос који опет Кастрати прибија на полочу и опет се сви веселе. Срђу опет враћају у колибу, превијају и остављају без воде и поломљеног и унакаженог до идућег дана. Треће га јутро изводе у истом саставу, вежу за стуб ... и Саља најављује да ће да му одреже полни орган да више "не силује албанке". Те речи наилазе на весеље код свих, а највише то подржавају Недзимија Морина, иначе медицинска сестра из Лође, и припаднице ОВК Махуса и Гина Саља те Хира Морина.
Кастрати откопчава шлиц Перовићу а Саља му реже полни орган и опет га прибијају на плочу. Тако унакаженог Перовића после неког времена одвезује и канапом вежу за ауто и Бинак Саља га вуче по селу једно пар кругова. Кад се зауставио Срђа је још био жив и неколико терориста ОВК уринира по њему после чега га одвлаче колима и његово се тијело идуће јутро појављује са прострелном раном на челу. Тијело бацају у јарак међу ђубре и остаје тамо до српског напада на Лођу у августу месецу 1998.
У августу 1998. српски полицајци скупа са ЈСО врше ослобађање села Лођа у операцији коју су назвали "Срђанова душа" и налазе се њихова тела. Преносе се у Пећ и сахрањују послије 44 дана од њиховог нестанка.
Извор: Дан Ветерана
6. јул 2015.