Обарање америчког авиона Ф-117 тзв. Невидљивог 1999. године - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Обарање америчког авиона Ф-117 тзв. Невидљивог 1999. године



АГРЕСИЈА НА ЈУГОСЛАВИЈУ 1999.

Нишки хероји - Слађана Станковић - Кошаре

Љиљана Жикић Карађорђевић - Бојана Тошовић

Милица Ракић - Сања Миленковић - Абердарева

Браћа Милић - Последице бомбардовања СРЈ

Павловић - Радослављевић - Ђурић - Перић

Ћирковић - Алексић - Кошанин - Шаћировић

Ниш - Бојана Тошовић - Рачак - Обарање Ф117

 

Обарање америчког авиона Ф-117 код сремског села Буђановаци је догађај током НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године који представља први и једини потврђени губитак авиона НАТО алијансе израђеног у "Стелт" технологији.

Авион америчког ратног ваздухопловства Локид F-117а или још "Ноћни јастреб" са ознакама AF82806HO (база Холоман, Нови Мексико) је оборен увече 27. марта 1999. године, четвртог дана НАТО агресије, а оборили су га припадници Трећег дивизиона 250. ракетне бригаде Противваздушне одбране Војске Југославије, којим је командовао потпуковник (потоњи пуковник) Золтан Дани.

Авион је погођен из руског ракетног система С-125 "Нева", заслугом заменика команданта потпуковника Ђорђа Аничића који је водио читаву операцију. Онеспособљен за даљи лет, авион се срушио у атару сремског села Буђановци код Руме. Амерички пилот потпуковник Дејл Зелко спасен 6 сати након обарања.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током распада друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе. У то време на простору Хрватске се водио жестоки рат између снага безбедности Републике Хрватске и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину. Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у лето, односно јесен 1995. године, када је у САД, потписан Дејтоснки мировни споразум.

Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.

У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника српске полиције и војске постају све чешћи и жешћи, што се у лето 1998. претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада. НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција". У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" избегнута је агресија на СРЈ, 13. октобра 1998.

Наредне године, 15. јануара 1999. у косметском селу Рачак, општина Штимље, долази до сукоба припадника српске полиције и албанских терориста, које су западни медији фалсификовали, тако што су лажно извештавали по налогу Виљема Вокера, шефа косовске веривикационе мисије, како су српски полицајци побили албенске цивиле. Управо тај случај је био окидач за агресију и бомардовање СРЈ, што је покушано избећи у Рамбујеу, некаквим преговорима представника Србије и косметских Албанаца. Како ни то није успело, амерички генерал Весли Кларк је наредио бомбардовање, односно покренуо геноцидну акцију "Милосрдни Анђео"... 

 



ПРЕТХОДНА ДЕЈСТВА

Пре бомбардовања СР Југославије, Ф-117 је коришћен у америчкој инвазији на средњеамеричку државу Панаму (Праведни циљ) 1989. и у Заливском рату (Пустињска Лисица) 1991. године. Током Заливског рата, 40 авиона Ф-117 је извело више од 1.270 летова и избацили су 30% од укупног броја прецизних навођених пројектила који су коришћени у рату. Постојали су непотврђени извештаји да су ирачки радари понекад опажали ове авионе.

 

 

СТАЊЕ У ВОЈСЦИ ЈУГОСЛАВИЈЕ

У време НАТО агресије, Војска Југославије је у оквиру свог Ваздухопловства и ПВО имала радаре америчке израде AN/TPS-70 и AN/TPS-63, и британски C-600, чији је оперативни опсег на центиметарским и дециметарским таласним дужинама, као и радаре совјетског порекла који раде на таласним дужинама од готово два метра и који су и на великим одстојањима успешно откривали авионе са смањеним радарским одразом. Управо су радари совјетске израде П-12 (ушао у употребу 1961) и П-18 омогућили откривање летелица које су осталим радарима остале невидљиве.

Велика претња за радарске системе и Противваздушну одбрану Војске Југославије су били антирадарски HARM пројектили и системи за електронско детектовање. Због тога су радари били укључивани на кратко, а поруке нису слате електронски, већ преко курира, док су радари и лансери ракета често мењали свој положај.


Ракете С-125 Нева, совјетске производње

 


ОБАРАЊЕ АВИОНА Ф-117

Запис у Ратном дневнику заменика команданта 3. ракетног дивизиона 250. рбр ПВО, потпуковника Ђорђа Аничића, каже следеће:

"На ватрени положај стижем око 20:30 часова 27. марта 1999. године.
Прилазећи средствима пролазим поред лансирне рампе. Ракете су на припреми, а угао нагиба велики. Лагани дрхтај тела, јер не знам шта се дешава у кабини. Улазим и седам на место помоћника руковаоца гађања уместо мајора Стоименова. Золтан Дани дрема ослоњен на блокове за управљање радом лансирних рампи. Нема близу циљева у ваздуху, има их на већим даљинама на разним азимутима. Одједном на показивачу осматрачког радара, на азимуту 195 уочавам циљ, на даљини од 23 км. Кажем: "Дани, овај иде на нас"! Циљеви су се приближавали. На даљини 14-15 км и азимуту 210 степени руковаоц гађања потпуковник Золтан Дани је наредио тражење циља. Ја сам наредио „Антена" - укључено је зрачење нишанског радара.

Тог момента почиње игра мачке и миша. Зрачимо више од 10 секунди неуспешно тражећи циљ. Наређујем: „Прекини тражење-еквивалент"! После неколико тренутака Дани наређује тражење циља на азимуту 230, а ја моменат зрачења. Веома брзо, за пар секунди, циљ је пронађен, точкићи су шкљоцнули више пута, али оператори ручног праћења нису могли да га прихвате. Циљ је ишао у маневар великом угловном брзином. Зрачили смо више од 10 секунди. Поново је време зрачења предугачко и поново наређујем: „Прекини тражење-еквивалент"!

Поново видим циљ на азимуту 240 степени и даљини од 14 км. Циљ врши маневар курсом, лепо се види на показивачима осматрачког радара. Покушавамо исти поступак трећи пут на азимуту 240. Точкићи официра вођења шкљоцају, оператори га губе. Таман сам мислио да ни овај покушај неће успети, када је старији водник Матић узвикнуо: "Дај га, дај га, имам га"! Точкићи су шкљоцнули и оператори су га прихватили. Стабилно праћење, азимут 242 степена, даљина 14,5 км (...) Официр за вођење извештава: Азимут 250 степени, даљина 13 км.

"Циљ уништи, метод т/т, лансирај!", командовао је Дани. Потмула екплозија. Старт прве ракете, после 5 секунди и друге, оператори стабилно прате. Посматрам екран оператора праћења. Светлосни бљесак и експлозија прве ракете на циљу. Циљ је уништен! Наређујем: „Скидај високи"! Даљина 10-11 км, азимут 270 степени-извештава официр вођења Муминовић. Гледам екран осматрачког радара. Паника у ваздуху. Сви су се разбежали, нигде ни једног циља.

После 20-30 минута добијамо команду Припрема за марш! Треба брзо напустити локацију лансирања. Преморен сам. Нисам спавао два дана и ноћи.

На радио-вестима у 22:00 часа чујемо да смо оборили Ф-117а - понос америчке авијације. Олупина је пала у атар сремског села Буђановци. Премештај на наредни ватрени положај је био врло брз. Еуфорија и морал знатно су порасли у јединици. Сви зову, честитају. Напетост је попустила. Нестало је грча. Повратила се вера да се нешто може урадити. Одушевљење је владало у народу околних села. Сви су нас посматрали са великим поштовањем."

 

 

СПАШАВАЊЕ ПИЛОТА И САОПШТЕЊЕ

Након пада америчког авиона и катапултирања пилота пуковника Дејла Зелка (Dale Zelko) америчка спасилачка мисија кренула је у акцију. Спасилачка екипа налазила се у једном хеликоптеру MH-60 и два MH-53, а у пратњи се налазило 6 авиона Т-10.

Представник за штампу Пентагона Кен Бејкон је 28. марта 1999. године потврдио да је авион америчког ратног ваздухопловства пао 40 километара западно од Београда. Узрок пада није наведен јер, према саопштењу, званичници Пентагона још увек нису знали да ли је авион оборен или је квар довео до губитка летелице.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
 

Америчке војне власти су у неколико наврата захтевале од југословенске војске да се у САД врате сви делови и остаци ловца бомбардера F-117А. Највећи део остатака обореног авиона налази се у Музеју ваздухопловства надомак Београдског аеродрома Никола Тесла. По речима запослених у овој установи у њиховом власништву је 75% остатака летелице. Такође, један део крила налази се у оквиру сталне поставке меморијалне собе, посвећене херојима 250. ракетне бригаде, у команди те јединице, у Београду на Бањици. Непознато је, међутим, колики је број делова, али и најмодерније електронске опреме завршио ван граница Србије.

Београдска штампа је шпекулисала да су у поседу високософистицираних уређаја са овог авиона и Руси, али и Кинези који су још током рата добили ове делове. Званично, Београд никад није потврдио, али ни демантовао да је омогућио Москви и Пекингу да дођу у посед делова Ф-117а. Високи руски званичници су изјавили да су остаци овог америчког супермодерног авиона коришћени за тестирање нове генерације антистелт технологије и пројектила.

Амерички пилот Дејл Зелко је посетио Србију 2012. године, када је сниман документарни филм "Други сусрет", где се између осталог сусрео са Золтаном Данијем.





СРБИЈО ПАМТИ! ЗБОГ СЕБЕ, ЗБОГ БУДУЋНОСТИ!

























Skip Navigation Links