ЈЕДИНА НИШЛИЈКА КОЈА ЈЕ РАТОВАЛА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Прва жена добровољац у србској војсци погинула је на Косову и Метохији 5. јуна 1999, помажући рањеним саборцима. Четрнаест година касније Ниш се одужио једној од најхрабријих становница. Мртве не заборавите, живе браниоце Отаџбине поштујте, порука је свим Србима ма где да живе широм света и у Србији.

Било је још храбрих Србкиња, попут Љиљане Жикић која је такође погинула на Косову и Метохији, и овим путем позивамо све читаоце да нам пошаљу своје приче о храбрим борцима за србство и Отаџбину, да их објавимо.

Понос Станковића и Нишија: Слађана Станковић

Једна од улица у Нишу убудуће ће носити име Слађане Станковић (34), која је као добровољац отишла у рат на Космет, где је погинула 5. јуна 1999. године. На овај начин Слађани се одужио њен град, а отаџбина коју је бранила постхумно јој је доделила орден заслуга у области одбране и безбедности.

Слађанина животна прича, како каже њена сестра Весна, сведочанство је о љубави, храбрости и хуманости какве умеју да покажу само ретки људи, јер се ова девојка латила пушке првог дана рата, док су се многе Нишлије скривале, страхујући од мобилизације.

- Станковићи су у сваки рат слали неког свога, али Слађана је била прва девојка која је узела оружје у руке. Нико није слутио шта јој је у глави док 24. марта у кућу није ушла у униформи и казала: “Идем у рат”.

Отац је покушао да је одврати, рекао јој је: “Слађана, знаш ли ти шта је рат?! То није кафић, тамо се гине!”, али је то није поколебало.

Први пут се јавила после месец дана, казала да има радосне вести, венчала се с руским добровољцем Јуријем Осиповским и то у манастиру Светих Архангела у Призрену. Кум јој је био њен старешина генерал Божидар Делић – каже Слађанина сестра Весна Станковић.

АЛБАНСКИ ЛЕКАР НИЈЕ ХТЕО ДА ЈЕ ПРИМИ

- Обећала је да ће с мужем доћи кући 2. јуна 1999. али сам касније сазнала да се с неким борцем заменила, па је он уместо ње тада отишао на одсуство. Тог 5. јуна санитетским возилом извлачила је рањенике код села Планеја током Битке за Паштрику, када их је погодила минобацачка граната с територије Албаније.

Како сам касније чула, била је тешко рањена, али жива. Руси су је на рукама донели до болнице у Призрену, а прича се да неки доктор Албанац није хтео ни да је прими. Можда би остала жива да је на време стигла до лекара, да је хеликоптером упућена у болницу, али није имала шансу" - наставља Весна.

Породица ове јунакиње није била обавештена о погибији, већ је за њену смрт сазнала случајно.
- Телефоном нас је позвала једна њена пријатељица да нас пита када ћемо је сахранити. Шокирали смо се, одмах смо отишли у Дом војске да питамо шта је с њом. Казали су нам да је грешка, да идемо кући, да ће нас обавестити о томе где је она. Још нисмо ни дошли до стана, када су нас сустигли и казали да су је дотерали у Војну болницу и да идемо да је препознамо – присећа се Весна Слађанине смрти.

Како каже, најтеже јој је било када је видела три пара одбачених војничких цокула у дворишту, од којих су једне биле Слађанине.
- Њено тело нам је предато у металном ковчегу. На сахрану је дошао супруг Јуриј и не знам колико Руса, читаво двориште је било пуно њихових возила. Јуриј је био потпуно скрхан, отишао је до града и купио јој венчаницу розе боје, коју је обожавала и венчић за косу. Све је то ставио у њен ковчег. Био је с нама док јој нисмо одржали шестомесечни помен, а онда је отишао, чула сам да сада ради при некој међународној организацији на Косову – каже ожалошћена сестра.

Коментаришући одлуку да се једна улица у Нишу назове именом њене сестре, Весна истиче да је због тога поносна, али да је она заслужила
више.
- Предлог да се то уради потекао је од Удружења бораца, али за Слађану је могло да се уради и више. Три године смо скупљали новац да јој подигнемо споменик и то смо урадили без ичије помоћи. Слађана је дала за ову земљу највредније што је имала и није заслужила да је само ми памтимо. Требало би да је се сећају сви који су овде остали док се она за њих борила – каже Весна.

ПРЕДОСЕЋАЛА СВОЈУ СМРТ

Након Слађанине смрти, породица је пронашла њен дневник у којем је написала да зна да се са Космета неће жива вратити.

- Предосећала је своју смрт, али је то није поколебало у одлуци да оде. Њени другови су нам причали да је била неустрашива, да би и у време највећих борби успела да се пробије и да борцима донесе храну и лекове. Тако је и страдала, пробијајући се до рањеника – прича Слађанина сестра.

Од туге за ћерком Слађанин отац је убрзо преминуо. Успомену на њу, осим Весне чува још само њена мајка, која живи у селу Прва Кутина, у кући из које је Слађана кренула у рат.

- Мајка одбија да се врати у Ниш. Окружила се Слађаниним сликама и њеним стварима, јер без обзира на четрнаест година од њене смрти, никако не може да је прежали – каже Весна.
 

Извор: Телеграф
26.03.2013.