Мала Бојана Тошовић, из Мердара, ове године би напунила 16 година. Али, тек што је проходала и почела да изговара прве речи, са оцем Божином, почетком априла 1999. године, настрадала је од НАТО бомби. Тада једанаестомесечна беба погинула је у очевом наручју када су ракете, које су засуле малено село на административној линији куршумлијске и подујевске општине, пале на њихову кућу. У овом нападу једина је преживела девојчицина мајка Марија и сама тешко рањена у седмом месецу трудноће.

– Иако је сутрадан био Васкрс, чини ми се да му се те године нисмо радовали као раније – прича Марија. – А и како смо могли да се осећамо када су наше Мердаре бомбе засипале свакодневно. Ипак, нико није размишљао о томе да напушта дом, па смо тако и ми остали у својој кући. И те ноћи су, мало пре поноћи, прве бомбе пале недалеко од наше куће. Тада смо супруг и ја са девојчицом отишли у подрум, али се он вратио у кућу по Бојанину флашицу за воду. Вративши се, узео је девојчицу у наручје и сећам се да је тада једна бомба ударила у нашу кућу.

Иако јој тешко пада да подсећање на тренутке у којима је изгубила најмилије дели с јавношћу, Марија каже да због њихових душа, али и осталих жртава, пристаје да прича о трагедији коју је доживела. Поготово што је њена Бојана била најмлађа жртва НАТО агресије на нашу земљу. Бомба која је ударила у темеље куће Тошовића затрпала је трочлану породицу, а Марија, која је била у седмом месецу трудноће, каже да ни сада не зна колико је дуго била у несвести.
 

– Негде пред зору зачула сам гласове брата и оца коју су нас дозивали. Пошто сам се мало освестила, почела сам да се одазивам како би нас лакше пронашли. Касније су ми испричали да су испод брда материјала који се срушио на нас прво успели да извуку Бојану, која је била у Божинином наручју, али која није давала знаке живота. Међутим, мени су тада рекли да спава, а моја мајка ју је однела до првог подвожњака, односно тунела, где су се њих две склониле. Брат и отац су потом, једва успевши да помере повећи камен од темеља куће, који се испречио између мене и Божине, извукли и њега. Тада је он још давао знаке живота, али је преминуо недуго касније – прича ова жена, која је, каже, свесна свега постала неколико сати касније у куршумлијском Дому здравља.
 

Са тешким повредама по телу и још већим на души, Марија и данас напомиње да не жели да „уздиже“ своју муку. Захвална је „Новостима“ које су прве известиле јаност о несрећи коју је доживела, али и које су је, касније у прокупачкој болници, када је 17. јуна 1999. на свет донела, сада петнаестогодишњу Анђелку прве посетиле. Бол који не јењава ни шеснаест година од трагедије, а врло често и својој девојчици прича како су јој настрадали отац и сестрица.

– Уз поштовање према свим жрвама бомбародвања, морам да признам да ме заболи када не спомену моју Бојану, која је била најмађа „колатерална штета“ НАТО агресије на нашу земљу – прича Марија чија је трагедија обишла читав свет. – Знам да је и родитељима Милице Ракић исто као и мени, али и моја Бојана заслужује да је спомену, а надам се да се њих две сада заједно негде играју са анђелима.

Марија каже да је из године у годину снимају са свих светских телевизија, али да се истина да је њена Бојана била најмлађа жртва, једино, изгледа, не зна у Србији.
 

Драгана Зечевић
Извор: Вечерње Новости
5.4.2015.