I

Поведе ме Свевишњега воља,
до Космет-а и бојнога поља
да опјевам српског Леонида
из Прибоја, Шалипура Вида,
чије име никад не умире,
па опрости брате Видомире
што је српски чамао поета
и чекао, оволико љета
да овјенча са гусала јека,
Обилића двадестог вијека
са којим се покољења диче
јер црвени божур сада ниче,
цвијет српске славе и распела,
ђе се проли, крв Видова врела!
Са ратишта ”Муње” преживјеле,
животима сведоче и веле;
сузних очи, кад помену њега:
Није било у строју бољега!
А народне пословице веле:
”Гром удара у високе јеле”
а у коров, неће и коприве,
но у оне што вјечито живе!
Црна рука несрећне судбине,
деведесет девете године
у близини Бијелога Дрима,
заустави срце у грудима
и предаде душу вјечном миру,
Шалипуру, лаву Видомиру...

II

Сад кренимо трагом родослова,
Шалипура, српских соколова,
нека гуслар са пјесмом помене,
часном братству, људске коријене...
Њини преци од невоље неке
из Лијеве кренуше ријеке
и досели дична лоза њина
прије више од триста година
да остану, судбина им бјеше
у њедрима Прибојске Голеше
ту им лоза пусти коријенене
далеко од Лисје Стијене,
ђе извире Соколова вода;
Шалипури, племенита рода,
населише та мјеста питома
ђе цијене нема осим грома,
ђе орлови над горама круже,
ђе се виле с’ хајдуцима друже,
ђе се глава рад’ образа да
јеи ђе чојство и јунаштво траје!
Шалипури од настанка свога
вјероваху у Господа Бога
а за своју српску отаџбину
вазда били спремни да погину,
и моле се до данашњег дана
пред иконом Светога Јована!
Са њихових богатих оџака
димило је дрво од бадњака;
одлазили с’ пушком у комите
да слободу од душмана штите!
Домаћинства стекли су богата,
пребродили два Балканска рата
као храбри познати јунаци
на олтару домовини мајци.
И два свјетска планетарна рата
на њина су ударала врата
ал’ су ови соколови смјели
све невоље храбро преживјели,
и уз ђеда што крај огња гуди,
прегалаштвом напајали груди!

III

Браћо моја послушајте сада
кад у дому Шалипур Ненада
срећна мајка, по имену Рајка,
после првог сина Милутина
Видомира свога другог сина
крај верига и кућног огњишта
да стасава за љута попришта.
После тога родила је Рајка
још два сина Владана и Станка,
па гледати, бијаше милина,
родитеље и четири сина
како гаје међусобну слогу
и Великом захваљују Богу!
Видомир је био од малена
чиста душа а нарав ватрена,
бистар као вода горског врела
хитар као небеска стријела,
са стадом је све крајеве преша,
ђе се горди Прибојска Голеша,
и гледао са Лисје стијене
бистрог Лима, таласе зелене,
и орлове кад крила рашире
изнад Увца ђе у Лим увире
па таласи удружени њини
у загрљај журе према Дрини.
Дивио се љепоти природе
пио с’ врела Соколове воде,
дивио се чарима Златара
бјелоглави ор’о ђе одмара,
споменике гледа из прошлости,
ђе јуначке оставише кости
славни преци кроз борбе крваве
на тромеђи три српске државе
и њиној се бесмртности диви
како јунак после смрти живи!?
Ђак одличан био је у школи,
цијела га околина воли,
па родбина, стричеви, ујаци,
бјеше оцу привржен и мајци.
Са браћом је у године младе
родним крајем косио ливаде,
врлине га племените красе
ал’ никоме није дао на се!

IV

Породица поносно дочека
стиже позив из војног о’сека,
стоји тутањ пјесме и музике
Видомира прате у војнике.
Околина путе му честита
у касарни стиже града Сплита.
У редове бољег било није,
специјалне војне полиције
јер заврши војничку обуку
к’о најбољи у цијелом пуку.
Кад похвале доби и награде|
командант му предложи бригаде
ако жели да се активира...
Aли нешто мучи Видомира?!
Бистар момак виђаше још тада
Брозова се држава распада,
па понуде одбио је њине
и у Прибој дође преко Дрине!
То бијаху године проклете
кад западни џелати пријете
да ће пливат’ границе АВНОЈ-а
у крв људску мила браћо моја!?
Тад кренуше на сигнале њине
наша лажна браћа преко Дрине
да униште Србе у Крајине,
а у Босни војници Џихада,
отворено пријете нам тада
још спремају Арнаути буну,
па безбједност српска у Земуну,
ствара нову полици’ску класу
и позива младиће на гласу
да се хитно на течају јаве,
пред пријетњом истине крваве!?
Без дилеме Видомир је тада,
отишао до Земуна града,
врсни стрелац с’ бацачем у руци
три мјесеца блиста на обуци,
па и тамо међу кандидате
најбоље је им’о резултате!
Он службени распоред добија
у Пећ варош испод Проклетија,
кад се с’родним мјестом поздрављаше
оцу, мајци, браћи говораше:
Драги моји остајте ми здраво
ја у ово вријеме крваво,
Метохијској одлазим котлини,
на бранику српској отаџбини,
да заштитим српску гору свету
сађенуту на равном Космет-у.
Немој мајко за мном сузе лити
Спартанац ћу прави тамо бити,
са штитом ћу доћи ил’ на њему
и стоички одољети свему,
освијетлит’ образ Шалипура
ђе се горди Руговска клисура!

V

Када стиже крај воде Бистрице
у Пећкога МУП-а јединице,
у борбене ступаше акције
и летио ђе други не смије
арнаутске руши барикаде
на најтежа мјеста храбро стаде,
сваки његов колега свједочи:
Није било печенијех очи!
Сви се диве Виду Шалипуру
у Пећ дивну нашао је цуру
брак склопише једног срећног дана
он и Костић дјевојка Снежана.
Бескрајна је била срећа њина
када Петра добили су сина.
С’ породицом иде често љети
у Прибој своје да посјети
и просторе своје ђедовине,
да га жеља из дјетињства мине.
С’ јединицом иде преко Дрине
на усташе и муџахедине
и акцију пребродио сваку
ђе смрт лебди, над главом јунаку!
А храбра је, јединица мала
специјалну обуку имала,
и ту Видо, међ’ борце остале
највише је, добио похвале,
Милорад је пружио му руку
кад успјешно заврши обуку!?
Деведесет осме, током љета,
плану огањ простором Космет-а
а кад узе тероризам маха,
из опреза, Срби су и страха,
породице, склонили из Пећи
док крај виде, крвавој несрећи!?
Шалипур је са колима тада,
с’ наследником, улицама града,
који нема ни пет пуних љета,
пркосио и кроз варош шета
да запамти арнаутска губа,
храброст правог, српског родољуба!
Својијема јавља у Прибоју:
Прије главу, положићу своју
и смрт храбро, дочекат стојећи
но пред губом шиптарском утећи!
А глава је моја са рамена,
по сто пута, досад намирена
па ако ми на Космет-у пане,
без суза ми, честитајте ране,
јер се само простором Космета,
завређује, српска жртва света,
с’ које божур, црвени проклија
па ако ми пукне погибија
да вам кажем, осјећам потребу,
задњу жељу на моме погребу:
Нек ми пјесме, грме крај лафета,
“Равногорског, четничког покрета”,
“Краља Петра гарда” нек' маршира
а “с’ Косова труба” нека свира,
јуришлије, нек крену са гора
“Ђуришића, младога мајора”!
Нек у Рају чича Дража слуша
и његова мученичка душа,
тако Господ упути и моју
у чичином небескоме строју!
Још аманет даде Миљку попу,
за опело, њему на укопу!
Тако храбри, вјерни Христов слуга,
страх презире, а смрти се руга!?
На своме је пушчаном кундаку,
к’о што личи српскоме јунаку,
урезао Немањића круну
па к’о муња по ратишту груну,
дал’ са пушком или бацачима,
вазда Вида међу прве има;
због тога га и “Муња” назваше
јер те очи смрти се не плаше,
име “Муње” дали су и чети,
што небески, бојиштима лети!

VI

Како разби банду арнаута
у пробоју Приштинскога пута,
овај храбри борац сналажљиви
крчи стазу, ђе се вјечно живи!
Колега му Ђукић храбро паде
на Стреочке тврде барикаде,
Шалипур је храбро са дружином
са бандом се суочио њином,
вишеструко колегу освети,
зато никад неће умријети...
Ратну драму са дружином прође,
шестог јула код злогласне Лође,
против јаче, многоструко силе
да извуку нејач и цивиле!...
Близу храма Високих Дечана
водила се борба једног дана,
од Дреновца па до Црнобрега,
ту крвници ранили су њега!
Он тражио, прву помоћ није,
но се рањен к’о вук горски бије,
све док битка добијена није!
Из Прилепа села позив стиже
да се хорда терориста диже
и у селу утврђења праве
за стварање косовске "државе".
Шалипур се Видо са дружином
утврђењу приближио њином,
па прескочи камене бедеме,
сиви соко без страха и треме
са бомбама бункере им руши,
рафал реже, дим барутни пуши,
блиска борба ломи барикаде
док Прилепско утврђење паде,
терористе, кроз камене куле,
олађене, затекле су буле!
Видова је дружина јуначка
нађубрила брда Врановачка
лешевима шиптарских џелата,
да извуку погинулог брата!
Шалипур је и у овој бици
узор био својој јединици,
предњачио кроз крвопролића
тај командо са срцем Обилића!
Већ се равном Метохијом шушка
неће Вида Шалипура пушка
а именом овог харамбаше
Арнаутке малу ђецу плаше,
шиптарима јежила се кожа
од сјечива његовога ножа,
па за главу нуде од јунака
пет стотина хиљада марака!?
Али ко би набројити мога
све акције витеза овога
јер ђе чује да се битка бије
на простору равне Метохије,
без команде лети у акције!
Молио је Свевишњега тада
пјешадија да уђе запада
па да виде дрогиране псине
како Србин за Косово гине!?
Чека друго на путу дијете
а Пећ бију бомбе и ракете,
цијела га јединица моли
да Снежани супрузи дозволи,
да у Прибој код његових оде
да је тамо доктори породе,
он им рече, мимо своје воље:
Урадите како је најбоље!
Па у пратњи, осам је колега
доведоше у Прибој без њега.

VII

Сад слушајте, осмога априла,
зла судбина кад рашири крила
са пипцима ужаса и страве,
изнад Вида Шалипура главе!?
Купио је јаја срца чиста,
да прослави Васкрсење Христа
а онда је у једном кафићу
са колегом свратио на пићу...
Изненада на вези су чули:
Терористи, на путу ка Кули,
полици’ска гађају возила!
.Видомира диже нека сила
па к’о муња са џипом полеће,
дал’ га рука одведе несреће,
ил’ су знали подли Арнаути,
Шалипур ће у борбу јурнути!?
У засједи будно су чекали
и његово возило познали,
из бацача ручног, онда мина,
на најскупљег полеће Србина
и јуначко разнесе му чело,
стаде срце а клону тијело,
уграби га несрећна судбина
са двадесет и осам година!

VIII

Кад су вијест чуле старешине,
наредбе су прве биле њине:
Да се вијест околином крије,
да не падне морал полиције
а Шиптари да не дигну главу,
када чују истину крваву!?
За жртву су, прогласили скупу,
општу жалост у Пећкоме МУП-у.
Горке сузе искрених колега
к’о ријека теку изнад њега
а “Небеска” заклиње се чета
да ће бити крвава освета!
Но се мора у истоме дану
одредити одбор за сахрану
и почасна стража крај ковчега
да Прибоју граду возе њега.
Пролама се Прибој од лелека
породица Видов сандук чека,
два му брата с’ борбене линије,
дохиташе што су могли прије,
тјеше оца Ненада и мајку
малог Петра и Снежану снајку,
трећег брата што је још дијете,
свима сузе низ образе лете,
а жалосне слике драги Боже
нико, никог, утјешит’ не може...
Свима тешко ал’ најтеже мајци,
стричеви су стигли и ујаци,
пријатељи, кумови, родбина
од лелека трешти околина,
црни гавран са крилима маше
Велики се Петак црнијаше.
Болни јецај прати суза горка
у то’ стиже из Пећи поворка,
са тијелом погинулог лава,
на ковчегу државна застава,
крај ковчега “Муње” браћо мила
к’о орлови саломљених крила,
носе ковчег “Небески” ратници
да предају тјело породици.
А док ковчег породица прима
зајецаше таласи из Лима,
од лелека зајечаше стране
заплакаше и птице са гране!?
Родитељи, са три сина своја
дочекују остатке хероја
а Снежану мали Петар пита:
Јел’ то тата с’ Косова дохита?
Бра’цки лелек небеса раздире:
Леле нама брате Видомире!
Оцу срце у груди се кида
кад прихвати ковчег сина Вида
и стоички честита му ране
са Косовске крваве пољане:
Јесам тужан ал’ поносан сине,
што на олтар паде отаџбине!
Онда брижна материна рука,
помилова поклопац сандука
и рече му: Видомире сине,
жива рано у груди мајчине,
јесил’ звао, кад те усуд срете
да ти браћа у помоћ долете,
да те спасе или да освете?
Ево стигло, непреболна рано,
твоје ратно друштво одабрано,
али тебе не видим у строју
но у сандук мртву главу твоју!
Да ли стиже сине кад погину
да поручиш нешто Петру сину?
Као јуче да сам те родила
а ти данас идеш срећо мила
у блаженство небескога свода,
ђе царује Обилић војвода!
А Снежана, удовица млада,
с’ малим Петром пришла му је тада,
сузе лије с’ трбухом до зуба;
као права вјерна српска љуба,
говори му: Љубави једина,
ако Бог да да добијем сина
твоје ћу му име нађенути,
теби нек’ су лаки вјечни пути!
Заказа се за Васкрс сахрана,
двије ноћи и два пуна дана,
почасна се стража мијењала
а кућа је жалосно јечала.
Тмушић Зоран трена није стао,
но сахрану будно припремао,
Шалипури то и сад цијене
а Јоксовић Саша је без смјене,
крај ковчега стајао на стражи
ђе му лежи колега најдражи!
Када Васкрс и неђеља свану,
цио Прибој дође на сахрану,
а на градском гробљу чека рака
да прихвати остатке јунака.
Свештеник је почео опело
а самртни ковчег и тијело
на топовски лафет поставише,
цио Прибој на тамјан мирише.
Кад поворка према гробљу крену
потекла је суза на камену,
болни лелек тресну снагом грома,
кућно шљеме Шалипура дома
а поворке дуже било није,
од кад сунце над Прибојем грије!
Поворка се непрегледна пружи,
крсташ оро над погребом кружи
и он прати у вјечност хероја,
из последњег Косовскога боја!?
Онда јекну погребна музика
за ковчегом Вида бесмртника,
мелодије четничког покрета,
његовога задњег аманета.
На гробу му опроштајна слова
за животна дијела његова
и за људске, држали врлине,
међу њима предсједник општине,
сви рекоше док се опрашташе:
Такве Муње смрти се не плаше,
они гину али не умиру,
вјечна слава лаву Видомиру!
Тад заставу скиде са сандука
полицијског команданта рука,
патриотску дужност да одужи,
цјелива је па је оцу пружи:
Поносити оче уцвиљени,
тешка дужност припала је мени
да ти предам државну заставу,
над синову погинулу главу;
нек’ ти она буде успомена
синовога бесмртног имена,
да се сјећаш са поносом њега
јер немасмо у строју бољега!
Оцу дрхти срце у грудима
док заставу цјелива и прима,
храбро рече, пошто се захвали:
Вјечна слава, мој витеже пали!
Тада састав стрељачкога вода,
Видомиру задњу пошту ода,
лећели су скупа у јурише
а сада се од њег’ опростише,
с’ три плотуна сложна из пушака
да му буде црна земља лака,
међу душе Косовских јунака!

IX