Једна ратна прича са Космета - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Једна ратна прича са Космета



У лето 1998.године, на борбеном задатку у рејону карауле Кошаре и Јуничке планине са јединицом се налазио и капетан прве класе "Срна". Био је то део легендарне 63. падобранске бригаде. Задатак им је био спречавање преласка терориста из Албаније преко Проклетија, на Космет. Наступајући као организована и ефикасна сила, припадници Војске Југославије су успешно заустављали колоне терориста са наоружањем и неисцрпан регрутни контигент терориста који су преносили наоружање. Тај део границе је изузетно тежак, неприступачан и пружа терористима, који одлично познају ове стазе, предност у односу на граничаре.

"Срна" се 21. јула 1998. спремао да пође у заседу. Налазио се у својој бази око 700м од села Ђоцај, поред Јуника, у коме је тада била команда шиптарских терористичких снага. У том подручју је било око 10.000 терориста. Требало је да постави заседу на месту које је одређено посредством обавештајних органа. Пада вече. Њих десет сакривени су код места Жар Колиба. Наредни задатак је да извиде брдо Гуновац иза Ђоцаја, с кога се виде Јасић, Ђоцај и Јуник. Дан пре, "Срна" и сада покојни мајор Остојић, мој стари знанац чија ће херојска дела ући у историју ратовања 63. падобранске бригаде, у улози извиђача су изашли на Гуновац одакле су осматрали терористе. "Срна" и Остојић су са војницима изашли на брдо дању. Иду водосливницом потока који је пресушио а која је сакривена великим жбуновима и густом шумом. Ходају изузетно опрезно, јер им лишће и гране испод ногу пуцају што их може одати терористима,ногу пред ногу. Осматрају, крећу се, треба им десетак минута да пређу само један метар. Свуда око њих су терористи. Борцима су лица премазана бојама и прекривена маскирним мрежама. У рукама имају аутоматске пушке Р-4 /"кикаш"/. Чују гласове терориста на око 30 м али их још увек не виде.

Остојић наређује војницима да сачекају у водосливници маскирани, а он са официрима "Змијом" и "Срном" излази на врх брда кроз шуму. Наилазе на макадамски пут који треба да пређу, а не знају да ли су терористи са друге стране пута. Иако су на врху не виде село. Остојић наређује да се попну на дрво. "Срна" се полако, крајње опрезно, пење да не би пукла која сува грана и седа на грану. Ставља пушку преко ногу, види тројицу терориста на 20-30 м од дрвета на коме седи. Терористи седе у заклону, пуше и причају. На десет корака десно од њих један терориста корача и осматра. "Срна" силази са дрвета. Остојић жели да пређу на задњи нагиб брда, да осмотре Јуник, Ђоцај и Јасић. Пролазе користећи природне препреке - камење, стене, камене ограде. Иду један иза другог. Пузе преко ситних камечића и траве. "Срна" обезбеђује правац из села а Остојић и "Змија" од терориста на врху брда. Пузећи педесетак метара изузетно споро, јер су им терористи стално на 20-30 м, обилазе терористе и врх брда. Код камене ограде се заустављају и осматрају. Терориста који је стражарио на врху брда могао је за 3-4 секунде да сиђе, попне се на камену ограду и види их.

Остојић, "Срна" и "Змија" су спремни, свакоме је метак у цеви, бомбе припремљене. Алке од осигурача на бомбама су намештене, тако да бомба оже да се активира на најмањи потез. Остојић и "Змија" ослушкују терористе, држе бомбе у рукама, док "Срна" црта ватрене тачке терориста у Јунику, њихово кретање, траншеје и стражаре. Успешно осматрање и уцртавање положаја терориста трајало је око сат времена. Враћају се истим путем, пузе педесетак метара. Тада уочавају десет терориста који иду ка врху брда. Остају да леже на десетак корака од терориста који их не уочавају. Терористи галаме, дижу пушке увис, нешто нишане. Међу њима има и старијих и млађих. Када су дошли до брда, на врху су чули гласове четворице терориста али их нису видели. Очито је да су терористи тамо имали подземно склониште. Борци настављају даље и долазе до осталих војника из групе са којом, водосливницом долазе до Жар Колибе. На основу урађене скице Остојић је планирао сутрашњи напад на терористе у Гуновцу.

Након те акције "Срна" је добио задатак да организује заседу код Жар Колибе. Те вечери, само сат и по од повратка са извиђања, "Срна", око 19.00 часова, почиње да се спрема за заседу. Док се припремао радио уређајем га позива Остојић. "Срна" се налази у вртачи у којој чује Остојића на прекиде, али овај њега не чује. Излази из вртаче да би чуо Остојића. База у којој је "Срна" обезбеђена је стражарима, има три објекта - вртачу и два објекта који су направљени на ивици шуме од грана зимзеленог дрвећа и уклапају се у амбијент. У једном објекту су четири, а у друга два по три војника. Били су тихи и добро маскирани, тако да чобан који је ту чувао стоку није успео ни да их види, ни да их чује, иако им је пришао на само неколико корака.

"Срна" је изашао два корака из вртаче и успоставио везу с Остојићем који му каже: "Срна, вечерас радиш онај посао на оном месту". "Срна" одговара:"Разумео сам". Један војник је требало да остане у бази да успоставља везу са караулом Кошаре. "Срна" оставља "Буцу" и каже му: "Одавде ћеш успостављати везу". Разговор траје двадесетак секунди. "Срна" креће према вртачи која је на два корака. Баш када је подигао ногу да закорачи у вратачу терористи, који су се пришуњали, нападају их, пуцају на "Буцу" и "Срну" са двадесет корака с леђа. Један метак пролази "Срни" кроз подлактицу десне руке и погађа "Буцу" у леву надлактицу. Метак кида "Срни" 7цм руке и откида му толико парче кости које пада поред њега. Од силине ударца метка "Срни" који скаче у вртачу испада пушка.

Каже самом себи да је добро, што је погођен у руку. На себи има мајицу, џемпер и панцир. На џемперу види две рупе - улазну и излазну. Заврће рукав испод кога излази деформисано ткиво. Рана је врућа па не осећа бол. "Буца" га брзо превија са два прва завоја, али се крварење не зауставља јер је пукла артерија. "Срна" преко ране обмотава кошуљу која за 2-3 минута постаје сва мокра од крви. Почињу болови.

Терористи дејствују чеоно на наша три објекта која су у полукругу пречника 50 м. Борци одговарају на напад, отварају ватру и почињу пребацивање из једног објекта до врзине на ивици пута која је између њих и терориста. До врзине је брисани простор. Из заклона излази први војник док га двојица обезбеђују. Паљба је непрестана. Први војник се пребацује у врзину, а онда креће други док га претходник и трећи у заклону обезбеђују. Док претрчавају пуцају. Када су сва тројица изашли у врзину на исти начин се пребацује и друга група из које један војник остаје поред рањеног "Срне". Војници покушавају да направе обухват терориста који добро познају терен. Увидевши да ће бити окружени терористи беже. Војници остају на 100 м од врзине напред, на нагибу, изнад места одакле су терористи дејствовали. Тада почиње борба за "Срну".

Мрак полако пада а договор је да нема кретања возилима ноћу. "Срна" рачуна да ће остати у вртачи целе ноћи. Теши га то што нема јаке болове и да неће умрети у мукама. Зна да због крварења неће дочекати зору. Почиње, можда, његова последња ноћ. Хвата га општа слабост. Да ли је смрт већ дошла по њега ? Радио-уређајем војници обавештавају Остојића да имају рањеног. Легендарни Остојић који је изнад свега ценио животе својих војника и официра, крши правило о некретењу возила ноћу и шаље појачање у базу где је рањени "Срна". Појачање стиже 45 минута после рањавања. Техничар додаје "Срни" удлагу да се не би померио лакат. Убацују га у возило и крећу пут карауле Кошаре. "Пинц" у коме је " Срна" иде веома брзо по рупетинама и стенама које вире. Минути одлучују хоће ли "Срну" отргнути од смрти. "Пинц" међутим наилази на заседу терориста који су на 4-5 м изнад пута, на ивици шуме под јаким нагибом, отворили ватру на возило. Искусни ратници, из "пинца" у покрету, одговарају жестоко пушкомитраљезом и аутоматским пушкама. На срећу извлаче се из заседе неповређени. Стижу на караулу, дају морфијум "Срни" против болова и осам боца инфузије. Лекар сматра да "Срна" неће издржати до јутра, јер не може да заустави крварење. Али "Срну" не дају његови ратни другови већ настављају битку са временом, битку за живот храброг ратника.


Иако је ризик максималан, јер су терористи по околним шумама, крећу за Ђаковицу. На челу је БОВ са припадницима батаљона војне полиције, иза њега "пинц" са рањеним "Срном", па "пинц" са рањеним "Буцом". На зачељу је БОВ. Без борбе силазе на пут Јуник-Ђаковица и иду према Смоници, јаком упоришту терориста. Минобацачка мина погађа БОВ на зачељу у точак. Посада излази из возила, заузима заклоне и ту остаје до зоре, а остатак колоне наставља. У Ђаковици "Срну" уносе у болницу и стављају га на операциони сто. "Срна" се сећа разговора лекара: "Да сечемо ?" Други каже: "Немој, млад је, можда ћемо успети да сачувамо". И успели су да подвежу артерију и зауставе крварење. После преспаване ноћи, "Срна" се ујутру буди и пита да ли му је рука ту. Затим га хеликоптером пребацују у Београд на ВМА. Битка за живот "Срне" је добијена. Добили су је он и његови саборци који су ризиковали своје животе да би га спасили. У рату се живот, много више но у миру, цени и спашава по сваку цену. Када му је зарасла рука, "Срна" је, почетком агресије 1999, почео да ради. Могао је и скокове да изводи. За време агресије био је у служби трагања и спасавања наших пилота и трагања за НАТО пилотима. Када смо се јуна 2000. срели код команданта 63. падобранске бригаде, "Срна" је и даље на руци имао фиксаторе, али је и поред тога радио у елитној јединици Војске Југославије. Опоравак ће бити дуг али не сумњам да ће се такав борац успешно опоравити на радост своје породице и колега.

Те 1998, као и наредне године у време агресије на Кошарама је било изузетно тешко. Након погибије легендарног јунака мајора Остојића, дивног човека, хуманисте, врхунског старешине, искусног ратника, 28. јуна 1998, потпуковник "Чарли", тада капетан прве класе, са групом добровољаца из јединице стигао је 1. августа 1998. у рејон Кошара. Код падобранаца постоји неписано правило које се чврсто поштује - када је јединица ангажована у борбеним дејствима онда се без позива јављају сви који су у резервном саставу. Између осталог, 63. падобранска бригада је и због тога легендарна. И сам сам био на одслужењу војног рока у падобранској бригади 1984/85. године. Са "Чарлијем" је и "Змија". Извиђају терен.

Преузимају , 3. августа 1998. коту 502. на Раса Кошаресу, у пределу раскрснице шумских путева. Примају ту коту од групе извиђача. Тада пролази друга група извиђача која иде према Гурд нулу на 1310 м. Извиђачи с "пинцгауером" пролазе испод 501, али их нешто даље, на оштрој кривини, терористи погађају ракетом из ручног ракетног бацача. иако не познаје терен на који је тек дошао, "Чарли" прискаче у пмоћ нападнутим извиђачима. Креће са осам бораца који су се добровољно јавили, а међу њима су и два водника које су падобранци дошли да замене и који познају терен. Прилазе нападнутим извиђачима и виде терористе како беже у Албанију. Отварају ватру и убијају једног. Извиђачи имају једног погинулог и тројицу рањених. Терористи су их сачекали у заседи. Били су иза пањева одакле су испалили ракету, просули рафале из аутоматских пушака и побегли. Хеликоптер је убрзо стигао и одвезао рањене у болницу.



ПАЗИ МИ НА ДЕЦУ

У време НАТО агресије 1999. део 63. бригаде је био ангажован на граници у заустављању копнене агресије из Албаније. Капетан прве класе "Ћела", по доласку на Космет, уведен је у борбена дејства. Добио је задатак да прође поред наше војске, обиђе терористе и нападне их с леђа на Маја глави и заузме тај врх. Кренули су с Морине ујутру око 7.00 часова. Терен је изузетно неприступачан и стрм, све време се иде узбрдо кроз густу шуму. На себи имају пуну опрему: шлем, панцир са плочама, бомбе, борбени комплет. До једног дела пута прате их граничари по сунчаном и топлом времену. Почињу успон који траје до 13.00 часова. Испред главнине иде извиђачка патрола. Делом иду путем док је заклоњен шумом, а онда кроз шуму. Авијација НАТО лети изнад њих али не дејствује.

После напорног марша, мајор "Загор", тада капетан прве класе, који је водио главнину снага, одмара људство 30 минута. Са места одмора упућује извиђачку групу да открије предњи крај терориста. Извиђачи се враћају око 14.00 часова и јављају да су видели двојицу терориста. "загор" распоређује борце у три групе за наступање пребацивањем уз покривање. Тада терористи испаљују два метка. То су били уобичајени потези терориста који насумице испале понеки метак да би наши момци одговорили и открили се. падобранци, међутим, не реагују и настављају. У једном тренутку "Загор" види једног гологлавог терористу који нешто маше и објашњава. Схвата да су наишли на прву линију терориста. Командује борцима који су у пребацивању: "Лези"! Борци залежу али тог тренутка, са око 60 м, терористи отварају ватру. Падобранци одговарају. Одмах почиње дејство минобацача из Албаније који пребацују наше борце. Терористи уводе свеже снаге из правца албанске карауле Падеж и покушавају обухват с леве стране падобранаца. "Загор" јавља "Мунгосу", који води резерву, да иде лево узбрдо. "Мунгос" надире са леве стране и потискује терористе. Главнина чеоно врши удар на терористе. Борци отварају ватру, претрчавају од дрвета до дрвета штитећи једни друге. "Загор" у претрчавању прилази терористи, који је био у жбуну иза дрвета на око 30 м, залеже и пузи 10-15 м док траје општа пуцњава. Из лежећег става "Загор" устаје и клечећи и хитро баца бомбу на 20-25 м. Погађа терористу.

У бици прса у прса падобранци стално напредују, потискују терористе за око 300 м и излазе на ивицу шуме иза које је чистина. Падобранци су дошли на Маја главу, али тада почиње изузетно прецизна и брза минобацачка паљба из Албаније, која их је приковала. Мине падају на по два до три метра и заустављају даље напредовање наших бораца. Минобацачи су на подручју Кошара имали велики значај. "Мунгос" долази до "Загора". Обојица клече у заклону иза жбуна. Већ је 17.00 часова, разматрају како да се извуку, јер даље од убитачне минобацачке ватре из Албаније нису могли.

Још пре копнене агресије терористи су имали скинуте координате на Маја глави, која се налази на самој граничној линији, тако да су могли прецизно да туку артиљеријом, што су и учинили. Док праве план, пада мина на само метар од "Мунгоса", лево иза њега, и удара у камен. Ударни талас "Мунгоса" и "Загора" баца на земљу потрбушке. "Загор" пипа главу која је пуна каменчића и земље али нема крви. "Мунгос" му каже: "Рањен сам". "Загор" враћа шлем на главу и не помера "Мунгоса" већ гледа где је рањен. Види мало крви на левој слепоочници када му "Мунгос" каже: "Одузима ми се лева рука". "Загор" га хвата за раме и кук и окреће према себи. Тада терористи који су се после дејства њихових минобацача стабилизовали, отварају жестоку ватру. "Загор" зове "Доктора" - болничара који је увек ишао са њима у борбу. Он превија главу рањеном "Мунгосу". "Загор" види да је "Мунгосу" леви рукав избушен, одлаже пушку, вади нож и сече му рукав комбинезона и поткошуље. Унутра је пуно крви.

"Мунгос" је свестан и каже "Загору": "Пази ми на децу". У тренуцима када је смрт близу увек се прво помисли на децу. И ја сам то у осам наврата 1998/99 искусио. Долази и "Мрча" и помаже у превијању "Мунгоса" кога је гелер погодио испод пазуха. Рана је била дугачка 5-6 цм, гелер је пресекао и вену и артерију. Превијају му руку, али након пар замотаја "Доктор" пада поред "Загора" и каже: "Погодили су ме". Метак му је испод панцира прошао кроз грудни кош. "Загор" му каже: "Бежи одавде". "Доктор", иако рањен, силази сам док меци око њега праште, камење лети, гране се кидају. Долази до осталих где га превијају. "Загор", који завршава превијање "Мунгоса", повремено узима пушку и из клечећег положаја одговара терористима. Завршавају превијање и он и "Мрча" узимају "Мунгоса", устају, носе га и трче назад уз праву кишу метака. Не дају се искусни падобранци.

Пада мрак а терористи упорно наваљују и притискају. Лево и десно падобранци немају никога а иза је Албанија. "Загор" организује групу за обезбеђење. "Узи" прави носила од ве гране које сече. "Загор" организује смене од четири борца да носе "Мунгоса". Терен је изузетно тежак. Иако физички одлично припремљени, падобранци једва носе рањеног друга по педесетак метара низбрдо док терористи иду за њима. Обезбеђење које прати главнину постепено се за њом повлачи. Падобранци и терористи међусобно су удаљени 100 м. Ускоро падобранци улазе у шуму а терористи више не смеју за њима. Мајор "Мунгос" је изгубио лево око.



ПЛАВУША ПУЦА "БРОВИНГОМ"

На одбрани границе, у саставу 63. падобранске бригаде, био је у време НАТО агресије 1999. ангажован и војник Марко Патрић. Са Ненадом Ђурђевићем, око 6.00 часова ујутру 17. априла 1999, по лепом времену, кренуо је са јединицом да отерају терористе са Маја главе. Он и Ненад су чеони извиђачи. Иду кроз шумицу , па преко потока на брдо. Крећу се у колони, прикривено. Марко и Ненад су испред јединице на 100 м, иду узбрдо погнути, паралелно да могу да виде један другог. На себи имају пуну опрему, ранац са муницијом и храном, експлозив. Око 15.30 сати, док се јединица одмарала, Марко и Ненад иду на извиђање. Долазе до три борића и залежу иза жбуња 100 м један од другог. Марко чува правац према борићима, а Ненад према пинц стази. Тада иза жбуна, на педесетак метара, чују тројицу терориста који нешто причају. Марко их разуме јер зна албански. Терориста каже: "Ено га, видиш ли га "? Репетирају пушке и пуцају у Марковом правцу из аутоматских пушака и снајпера. Марко не види терористе који су изнад њега, јер је шума густа. Погледа се да ли је рањен, види да није, на кратко престаје паљба. Чује се авион изнад.


Марко и другови

Марко не пуца да не би одао свој и положај групе. У руци држи бомбу спреман да је баци ако крену терористи који су иза жбуна. Спрема се да кад поново налети авион, искористи буку и да се повуче. Наилази авион. Марко пузи 10-15 м уназад, устаје и трчи. Терористи га нису видели. Просто је невероватно колико је тешко у шуми уочити човека, нарочито када је маскиран. Ненад се већ повукао и спремио да му пружи подршку. Прилазе и остали из групе јер су мислили да је погођен, распоређују се растресито и крећу у претраживање терена, иду фронтално. Налазе делове опреме терориста и настављају узбрдо. Терористи су се са прве линије повукли на резервне положаје, који су били добро утврђени и изузетно маскирани. Наши борци им прилазе на свега 15-20 м. Тек тада их терористи уочавају и отварају ватру а војници залежу. Више нису испод терориста, сада су у нивоу. Одговарају паљбом. Около је ниско растиње. Терористима, с леве стране наших бораца, из Албаније, стиже појачање камионима. Покушавају да окруже борце и жестоко туку минобацачем. Међу борцима има рањених од мина. Поред Марка и другова пада мина али их не погађа, јер је терен стеновит па се мина распршти од камења. Наши борци, упркос жестокој ватри, покушавају да напредују, пузе, устају, претрчавају од жбуна до жбуна, од дрвета до дрвета, бацају бомбе. Около све прашти као да је новогодишњи ватромет.

Борци прво чују а затим виде плавушу у униформи с хрватским акцентом која нешто виче и противавионским митраљезом "бровинг" 12,7 мм гађа наше борце. Радио-везом им јављају да су хеликоптери "Апач" полетели према њима па крећу у извлачење. Прво извлаче неколико рањених док их остали обезбеђују митраљезима и аутоматским пушкама. Убрзо се враћају на почетне положаје.

Марко је 1. маја 1999. око 18 часова и 30 минута, кренуо с друговима на положај код Жар колибе у рејону Кошара. Спремали су се за јутарњи напад у који су пошли у 4.00 часа. Иду растресито и опрезно, стижу близу терориста који отварају ватру и повлаче се. Борци крећу за њима. Око 10.00 часова стају поред потока да се одморе. Ускоро се, на 15-20 м, појављује петнаестак терориста. Борци залежу и отварају ватру митраљезима и аутоматским пушкама. Терористи одговарају. Марко на албанском пита: "Агиме, јеси ти"? терориста каже својима да не пуцају и устаје да погледа ко га то зове. Тада га стиже метак. Поново креће пуцњава са обе стране уз вербалне провокације. Терористи с десне стране су одлично утврђени. Марко и другови на том положају остају седам дана. За то време су терористи стално силазили са својих положаја, прилазили на 20 м од војника и отварали ватру. Између је био поток. Док су једног дана седели и сушили гардеробу пада мина и рањава шесторицу бораца. Марко и два водника остају неповређени. Њих тројица су два дана чували цео положај ширине педесетак метара. На дојаву терориста почели су да их траже НАТО авиони. Ускоро је Марку и његовим друговима стигла смена. Авијација је по том положају дејствовала ноћу између 12. и 13.маја. Погинула су два војника.



Извор: sarajevo-rs.com
19.4.2006.





СРБИЈО ПАМТИ! ЗБОГ СЕБЕ, ЗБОГ БУДУЋНОСТИ!

























Skip Navigation Links