Ко је аминовао, а ко спровео погром Срба у Западној Славонији, маја 1995- www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:


Ко је аминовао, а ко спровео погром Срба у Западној Славонији, маја 1995



Власти Републике Србије на челу са Слободаном Милошевићем, али и мировњаци Уједињених нација били су упознати и сагласни са хрватском злочиначком акцијом „Бљесак“, спроведеном у мају 1995. године у којој је за само три дана из западне Славоније протерано неколико десетина хиљада Срба, а на стотине их је убијено током обрачуна и у избегличкој колони.

 

ОДНОС СНАГА ПОРАЖАВАЈУЋИ

Да је тадашњи председник Србије Слободан Милошевић аминовао ову акцију којом је руководио лично председник Хрватске Фрањо Туђман, сведочи извештај тадашњег епископа славонског Лукијана, који је он поднео Светом архијерејском сабору Српске Православне Цркве. Наиме, епископ Лукијан, уз детаљан опис страдања народа на простору Западне Славоније, наводи да је пошто су колоне избеглица кренуле ка Србији лично ишао код Слободана Милошевића да тражи помоћ, али да му је овај одговорио да не брине јер „све тече по плану“!

Напад је изведен са свих страна, уз учешће три-четири пута јачих снага (15.000 „зенги“) уз садејство тенкова, артиљерије, па чак и авијације. Наши су имали два тенка и четири топа. Изненађење је било тим веће, јер су снаге Републике Хрватске преузеле пунктове Уједињених Нација и одатле напале. Осим тога, влада РС Крајине је испоштовала све одлуке УН, онако како је наредио председник Србије Слободан Милошевић, који је стајао иза свих тих одлука… “.

 

 

ПОМОЋ НИЈЕ СТИГЛА

„Од врха РСК је поручено да у случају ратних сукоба наше јединице приме први налет, а да ће затим кроз два часа доћи комплетна техника и помоћ у људству. Часови су пролазили, али нико није дошао. Наши су се лавовски борили, јер су очеви бранили своју дечицу, а одрасли синови своје остареле родитеље. Негде око 10 часова отишао сам да видим како се држи Пакрац. Наши су вратили Хрвате на полазне положаје и чак ушли и ослободили већи део града. Водиле су се уличне борбе. Хрвати су се повлачили. Наши су очекивали помоћ у артиљерији. Заиста, у повратку из Пакраца срео сам два топа, али нажалост они нису стигли до циља, јер је већ био просечан пут Окучани-Пакрац са 11 села, а 7.000 људи, жена и деце остало је у обручу. Исто се десило и са селом Пакленица код Новске. Наши су дуго одолевали, али помоћ није стизала ни из осталих делова РСК, ни из РС, ни из Југославије. Браниоци су гинули нежалећи своје животе за своје најмилије. Али узалуд.“

„Око 17 часова, видело се да од помоћи нема ништа, те је почела евакуација жена и деце, према Босни (РС), јер је линија одбране почела попуштати. Ја сам трчао до радија, да охрабрим бранитеље и спречим панику, до команде да видим хоће ли доћи помоћ, у Дом здравља, где је стизало много рањеника, у подруме-склоништа да умирим мајке и децу. За то време су моји свештеници спасавали цивилно становништво, а пре свега децу и жене из својих парохија.“
 

 

 

6.000 СРБА У ОБРУЧУ


Приликом евакуације, једини пут је био кроз шуму Прашник путем који су Хрвати држали под својом ватром. Свештеник из Окучана је на том месту за длаку избегао смрт задобивши шест рана. Село за селом је падало, а народ се повлачио према Окучанима, па према Босни. Помоћ, видели смо, неће доћи. Усташе су улазиле у Окучане. Негде око 22 рекао нам је командант последње одбране да ја и особље Дома здравља потврдило да можемо поћи за Босну јер више неће бити рањеника.“

„То је значило да ће они држати одступницу борећи се док не изгину. Кренули смо. Чим смо изашли из Окучана опазили смо по путу мноштво испревртаних трактора које су возили жене или дечаци. Тела измасакрираних жена и деце лежала су свуд около, на стотине. По нама је отворена бесомучна паљба. Смрт и пакао. Стигосмо до моста на Сави. Сместили смо се код тамошњег свештеника у Градишку. Сву ноћ су се чуле детонације из правца Окучана, да би тек сутрадан замукнуле. Знало се шта то значи. Наши су се борили до последњег. Хрвати су још увек тукли избеглице према мосту чак и авионима. Још само по неки ретки срећник је до 14 сати, 2. маја 1995. прешао мост, а онда су се појавили хрватски тенкови и мост затворили. Путем од Градишке до Бањалуке збегови.“

 

 

МИЛОШЕВИЋУ СВЕ ИДЕ ПО ПЛАНУ
 

Народ очајан. Око 8.000 избеглих Срба, углавном жена и деце, 7.000 остало у Пакрацу одакле се још чују детонације јер се наши не предају, него се још надају да ће стићи помоћ. Око 6.000 људи нема. Још 10 дана иза тога чуле су се борбе са Псуња – описује епископ Лукијан и додаје:

Ја сам са Његовом Светошћу Патријархом Павлом и Епископом бачким отишао још једино где сам могао – код Слободана Милошевића, желећи да он помогне да се Западна Славонија прогласи заштићеном зоном УН. Одговор је био да је то дугачка процедура и да нема потребе за бригом, јер је, рече, „аутопут отворен и народ се евакуише уз пратњу снага УН“ и 'све тече по плану'.“

Док је западна Славонија нестајала у крви своје деце, Слободан Милошевић се забављао Првомајским програмом и спортским утакмицама. „Све иде по плану“, како рече председник поводом масакра и погрома у Западној Славонији, где живи завиде мртвима, а завидим им и ја“, закључио је епископ у извештају Сабору. Овај извештај, поднет још 1995. године, недавно је објавио Саборни Храм Свете Тројице у Пакрацу.

 

 

ЦРНА СТАТИСТИКА

На седници Сабора Српске Православне Цркве епископ Лукијан изнео је следеће податке:

► До 1. маја 1995. године на тој територији живело је 21.000 Срба, а до 1991. године око 150.000;

► 1. маја избегло је 8.000, остало у Пакрацу и околини 7.000, а страдало 6.000;

► 450 бораца је погинуло, 285 жена и деце убијено у масакру, а 1.500 нестало;

► Од тортуре умро је свештеник Лазар Дејанац, а свештеник Саво Почуча задобио је шест тешких рана приликом помоћи око евакуације жена и деце;

► Православни манастир Света Ана је порушен, а четири сестре су нестале.

 

 

Извор: Фонд Стратешке Културе
26.8.2014.

 





БЉЕСАК - ЗЛОЧИН КОЈИ ЈЕ ЕВРОПА НАГРАДИЛА!

Skip Navigation Links