Пробијајући се из обруча у Крушковачама, дио народа се нашао у околним шумама и шипражју, а највећи се упутио падинама Велебита и Височице у намјери да се пробије до Почитељске Дулибе. Приликом прочешљавања шуме, усташама је пало у руке 48 мушкараца, жена и дјеце, које су одвели на Аланак, дијелом побили, поклали и полуживе и живе бацили у Јарчју јаму.

ЈАРЧЈА ЈАМА је једна од многих крашких појава у средњем Велебиту изнад села Аланка. Као природна ријеткост могла би бити интересантна из туристичких и спелеолошких разлога. Знајући за њу, локлани усташе су предложили да се искористи као масовна гробница за народ побуњених села. Јама је дубока, насала је протицањем надземних и подземних вода, које се повећавају од снијега и падавина, честих у овом дијелу Велебита. Јама има неколико камених прагова, које ерозија воде није могла да разори. Ако баците било какав предмет у јаму, он не стиже до дна, веће се задржава на појединим праговима.

Усташе су изабрали ову јаму да би у њу побацали преживјеле људе, жене и дјецу из Дивосела, који су похватан у самом збјегу као и оне који су ухваћени у шуми око Крушковача приликом бјекства.

О тешкој трагедији 48 Дивосељана у Јарчјој јами на Аланку под Велебитом испричала нам је ПЕТРА ЦВИЈАНОВИЋ, која је други свједок који је успио да изиђе жив из Јарчје јаме и остави нам своју трагичну исповијест, забиљежену за будуће генерације Дивосељана, да буду непрекидно будни према непријатељу.

Испричала је сљедеће:

»Ја сам се сакрила са својом породицом у шуми Крушковаче. Мислила сам да смо тамо потпуно сигурни. Још мој муж Дмитар рече:

Е, овдје нас не би нашли да нас траже и годину дана. Али оно што је за нас изгледало немогуће, ипак се догодило.

Међу усташама који су претраживали шуму била је неколицина из оближњих села, који су познавали сваку стазу. Опколише нас и искрснуше пред нас са свих страна. Њихови заповједници рекоше нам да се ништа не бојимо, јер да ће нас одвести на сигурно мјесто у Госпић.

Довели су нас до неких кућа у засеоку Аланак. Овдје су скупљени на једном мјесту, сви они које су тога дана усташе ухватили, млади и старији, мушкарци, жене, дјевојке и дјеца од најмањих до старијих дјечака.

Усташке крваве бајонете и униформе и њихови избезумљени животињи погледи нису обећавали ништа друго. Везаше нам свима руке на леђа и поведоше нас. Ускоро видјесмо да нас не воде у правцу Госпића, већ у гушћу шуму Велебита. Знали смо да нам се приближава крај.

Уз очајну вриску дјеце и мајки дођосмо до дубоке, на први поглед покривене, јаме – провалије. Онако као смо редом долазили, усташе су једног по једног пробадали бајонетима и бацали у провалију. Видјела сам својим очима како сусједи и остали људи, полуживи, полузаклани, стрмоглавице падају у јаму. Усташе су урлали од весеља, наслађујући се млазевима крви, која је куљала из прободених тијела.

Догураше и мене до провалије. Отимала сам се, али су ме њих двојица догурали. Трећи ме прободе и гурне бајонетом према отвору јаме. Осјетим да падам. У паду сам ударала час у једну, час у другу страну провалије, док се нисам стропоштала до дна. Пала сам на леђа и сва стучена нисам се могла ни помакнути. Гледала сам како падају нове жртве и слушала ужасне крикове. Мајке у паду зову своју дјецу, а дјеца зову мајку. Стењање у полумраку јазбине свуда око мене, свуда лешеви и полуживи људи. Пипам да се мало помакнем, а за прсте ми се лијепи нешто топло. То је крв, крв се циједи са стијена провалије.

На једном крају провалије, вукући се по дну, нађем свога мужа Дмитра и кћер Милеву. Бацање одозго се заврши. Горе се зачу вика. Усташе нагрнуше и сручише на нас громаде камења и некакву греду. Викали смо од ужаса. Одозго се просу киша танади. Стисли смо се уз крвљу заливене стијене. Паљба дотуче још неке који су били живи. Тренутак затим настаде тишина.

Не чувши више гласове и кукњаву, крвници одоше, мислећи да смо сви мртви. Тек тада настаде јаук и запомагање. У црној маси тражили су се поједини чланови породице, дозивајући се избезумљеним, изнемоглим гласовима. У провалији се нашло живих нас једанаест. Били смо при свијести, али ошамућени од страха и мука. Кад смо се мало смирили, почесмо се договарати да се извучемо из провалије.

Била сам снажнија од осталих и они се преко мојих леђа попеше до ужег отвора. Наставише пењање раскрвављеним лактовима и кољенима. Изишли смо ван, и ноћ провели у шуми.

У зору крену мој муж Дмитар да извиди гдје се налазимо и никада се више не врати. Вјероватно је наишао на усташе и био убијен.«

Тако заврши своју причу стара Пера и наслони главу на суве, уздрхтале руке.

Али ни Јарчја јама није посљедње мучилиште преживјелих Дивосељана из Крушковача. Она је само једна од карика у ланцу мучилишта која су смишљена у усташким главама ради гашења побуне у устаничким крајевима.

Подигнути споменик закланим и погинулим у Крушковачама 4. и 5. августа 1941. године

Из књиге: Дане Рајчевић, "Монографија Дивосела 1527–1945",
Издање 1990. стр: 188-192.