Франц Враницки (1937.) је аустријски економиста, спортиста, политичар, министар и премијер крајем осамдесетих и почетком деведесетих година када је био заговорник разбијања Југославије, што је довело до ратова на тлу исте. Ово се сматра највећом катастрофом за Европу у другој половини 20. стољећа.
Дипломирао је пословну администрацију на Економском факултету у Бечу 1960. Исте године он је играо за кошаркашку репрезентацију своје земље која није успјела да се квалификује за летње ОИ у Риму. Већ 1962. улази у политички живот, као члан Социјал-Демократске Партије (СДП) Аустрије.
У аустријској власти добија радно мјесто као шеф Министарства финансија 1984-1986... да би преузео Министарски савјет јуна 1986. и на тој позицији је остао више од десет година. Враницки је био поборник уједињења Европе, гдје би главну ријеч водили Германи, односно Њемачка. Дочекао је да Аустрија постане чланица Европске Уније 1994.
Иначе Враницки је постао аустријски канцелар, након што је дотадашњи канцелар Фред Синовац дао отказ, пошто Синовац није могао да се помири са избором Курта Валдхајма за предсједника његове државе. Валдхајм је иначе био нацистички официр умјешан у ратна злодјела током Другог свјетског рата.
Почетком 1991. године Враницки је подржавао свог колегу министра Алојза Мока у плановима да се растури југославенска федерације, тако што су лобирали код других европских држава за признавање независности СР Словеније и СР Хрватске. Било је то отворено мјешање у унутрашња питања друге земље, супротно Повељи УН. Игноирсао је упозорења да такве иредентистичке одлуке могу да доведу до ратова са несагледивим посљедицама.
Такође, кршећи одредбе међународног права канцелар Враницки је дозволио шверц оружја преко територије Републике Аустрије који је пребациван илегалним путевима у Југославију. То је омогућило сепаратистичким снагама да формирају паравојне формације, а он је имао добре финансијске користи, које је дијелио са министром Моком.
Када је напустио Владу 1997. године, Враницки је био представник Републике Албаније у ОСЦЕ неколико мјесеци, а онда се вратио у сектор банкарства и финансија.
Почетком 21. вијека, објелодањена је информација да је Враницски члан Управе контраверзне Билдерберг групе.
ЖИВОТОПИС
Франц Враницки (нем. Franz Vranitzky) је рођен 4. октобра 1937. у Бечу. Било је то вријеме када је у Европи дошло до бујања фашизма и нацизма, а у Шпанији је вођен грађански рат. Наредне године је дошло до ткз. Аншлуса, односно Адолф Хитлер је припојо Аустрију, што је значило проширење Трећег Рајха.
Родитељи су му били врло сиромашни. Отац му је био занатлија који је радио у ливници, а мајка домаћица. Франц је одрастао у бечком предграђу Херналсу, на сјеверу престолнице.
Францова породица је била побожна и ишли су често у римокатоличку цркву на мисе.
Школовање и спорт
Успјешно је похађао гимназију, након матуре уписује 1956. године Економски факултет у престолници, смјер пословна администрација.
Пошто је био слабијег имовинског стања, подучавао је друге, давао је часове латинског и енглеског језика. Међутим, није му било страно да иде на градилиште и зарађује дневницу на мјешалици за своје потребе.
Враницки - стоји први с' љева
Паралелно са студијама Франц је играо кошарку врло добро, па је постао репрезентативац своје земље. Ипак, није успјео да се квалификује за Олимпијске игре у Риму 1960. године, па је тако и напустио спортске активности.
Докторирао је међународно пословање 1969. године.
Породица
Оженио се 1962. године, када је имао 25 година. Жена Кристина (р. Кристен) му је родила двоје дјеце: син Роберт и кћер Клаудија.
Његова супруга Кристина је боловала од бубрежних инфекција, па је јуна 2005. Франц донирао свој бубрег.
Политика и каријера
Раних шездесетих година постаје члан Социјал-Демократске Партије.
Тада се запослио у електро-инжењерској фирми, али се није дуго ту задржао. Сходно свом образовању постаје службеник Народне Банке Аустрије, а неколико година доцније у тој институцији добија највише мјесто - генерални директор.
Министар финансија Ханс Андрош у Влади премијера Бруна Крајског, поставља 1970. Враницког за свог економског савјетника. Седамдесетих година Враницки је обављао низ важних функција у моћним аустријским банкама.
Враницки у Ватикану код Папе 1983.
Канцелар Фред Синовац је 1984. године изабрао Франца Враницког на мјесто министра финансија у својој Влади. Ипак, након двије године Синовац даје оставку јер није могао да се помири са чињеницом да је предсједник Аустрије постао Курт Валдхајм, озлоглашени ратни злочинац из Другог свјетског рата, умјешан у многа злодјела у Југославији (Пивска дола и Козара) и Грчкој.
Овај прворазредни скандал је у афери разоткрио београдски новинар Данко Р. Васовић, који је довело до поремећаја билатералних односа двије земље. Васовић је напосљетку прогањан од југославенске тајне полиције и био одређен за физичку ликвидацију, која пуком срећом није успјела. Деценијама касније Васовић је свједочио томе шта му се све дешавало и ко је штитио Валдхајма.
Франц Враницки је устоличен на чело Министарског савјета Аустрије 16. јуна 1986. Тада је његова странка СДП била у коалцији са Слободарском партијом, али за кратко. Исте године у новембру након парламентарних избора ушао је у нови савез са Аустријском Народном Партијом. Јануара 1987. Враницки је остао премијер, а његов замјеник је Алојз Мок из АНП.
Током владавине Враницки је успио да отопли односе са Израелом и САД пошто су деценијама били захлађени, јер је откривено да Аустрија има мноштво нацистичких злочинаца чак и у државној администрацији који нису никада процесуирани. Центар "Симон Визентал" је имао у Бечу своју филијалу, а бавио се ловом на заостале Хитлерове ратне злочинце.
У спољној политици Враницки је био заговорник сарадње са земљама Источног блока, односно уједињења Европе, али без утицаја Москве. На референдуму 1994. више од двије трећине грађана Аустрије се изјаснило да жели бити члан ЕУ, што је исте године учињено.
Са швајцарским колегом Ото Стичом, 1988.
Са колегама из Њемачке, премијером Хелмутом Колом и министром иностраних послова Ханс-Дитрих Геншером крајем осамдесетих година је имао састанке како би усагласили јединствену германску политику. Ово је почело да даје резултат наручито након пада Берлинског зида (симбол совјетске моћ и подијељености Европе на блокове) у новембру 1989. односно присаједињења Источне Њемачке Западној у јесен 1990. године.
Јануара 1997. Франц Враницки напушта Владу, односно одлази са мјеста премијера.
Током прољећа 1997. године Враницки је представљао Албанску Републику у Организацији Европске Безбедности и Сарадње (ОСЦЕ).
На изборима 2006. године подржао је фаворита из редова своје странке Алфреда Гузенбауера.
ЗЛОЧИНАЧКЕ АКТИВНОСТИ
Почетком 1991. године министар иностраних послова Алојз Мок је у договору са Враницким почео да води кампању растурања Југославије. Обојица су били антисрбски настројени, јер су имали комплексе због пораза у два свјетска рата, наручито Првог, када је нестала Аустроугарска монархија.
Мок и Враницки: Југославију морамо уништити
Враницки је подржавао Алојза Мока у лобирању код европских колега да се призна независност СР Словеније и СР Хрватске, које су још увјек биле чланице југославенске федерације. Било је то грубо мјешање у унутрашње ствари једне суверене земље.
У то вријеме, словеначки предсједник Милан Кучан и хрватски лидер Фрањо Туђман су отворено молили Враницког и Кола да им помогну у сецесионистичким идејама. Враницки и Мок су били критиковани од мањег дијела политичара са европског континента јер су знали да овакве запаљиве одлуке могу да изазову рат са несагледивим посљедицама.
Корист Враницког и Мока је била у томе што су дозвољавали шверц оружја преко аустријске територије које је илегалним путевима долазило у западне дијелове Југославије, а што је омогућило стварање словеначких и хрватских паравојних формација. Посао је ишао врло добро, јер су сепаратистичке снаге се задуживале кредитима у њемачким и аустријским банкама.
Како је у Југославији продубљивана политичка криза, условљена економским потресима, али и неријешеним националним проблемима, тако су сепаратисти добијали све већу моћ и пажњу. Они су заправо уживали велику подршку и помоћ западних сигурносно-обавјештајних служби, јер је њихов циљ био да Југославија нестане са карте Европе..
У медијском рату против Срба аустријски медији су преузимали прилоге само ТВ Љубљане и ТВ Загреба, препуне србомржње и лажи о наводној урожености Словенца и Хрвата од стране Југославенке Народне Армије. Никада ниједна информација није пренета са ТВ Београда.
Са хрватским министром Шпаровићем
Враницки је својим оружаним снагама наредио да изађу на јужне границе према Југославији и буду спремне да реагују, односно да уђу у отворени сукоб са ЈНА у случају да буде потребно, ако Територијална одбрана и јединице МУП Словеније буду поражене.
Аустрија је била осма држава која је 15. јануара 1992. признала независност Словеније и Хрватске од СФРЈ. Већ три мјесеца касније призната је и независност СР Босне и Херцеговине, југославенске републике у којој је такође отпочео нови грађански и вјерски рат. И Враницки и Мок су били задовољни јер су на балканској несрећи имали велики финансијски добитак.
ПОСЉЕДЊЕ ГОДИНЕ
Крајем деведесетих година 20. вијека враћа се у свијет бизниса. Ту је обављао низ послова везано за финансијске консултације у многим банкама. Такође, имао је своје пословне везе у туризму и хотелијерству.
Иако се у медијима често шпекулисало током 1999-2008 да је Враницки умјешан у финансијске малверзације у банкама, преко својих консултантских услуга, он није чак ни по том основу доспио до Суда. Све је остало на недореченим оптужбама и критикама његових политичких противника.
Почетком 21. стољећа објелодањена је вијест да је Франц Враницки члан Управног одбора контраверзне Билдерберг групе. Ово је моћна организација која има велики утицај у свијету у сфери стратегије, војне индустрије, банкарства и енергетике. Они су како многи аналитичари говоре "господари планете".
Данас ужива у Бечу без икаквих санкција. Штавише, Враницки је добитник око 20 ордена и високих признања, како домаћих, тако и иностраних.