Тихомир Блашкић (1960.) је бивши официр ЈНА и хрватски генерал који је обављао дужност начелника штаба ткз. Хрватског Вијећа Одбране у Мостару почетком деведесетих година 20. стољећа када су вођени ратови на простору бивше Југославије.
Био је један од војних официра ткз. Херцег-Босне, хрватске парадржаве на тлу Босне и Херцеговине. Његове јединице су починиле ниску ратних злочина над Србима и нехрватским становништвом у Херцеговини, долини Неретве и централним и јужним дијеловима Босне, односно Босанске Крајине.
Међународни кривични суд у Хагу је против њега 1996. године подигао оптужницу за етничко чишћење, злочине против човјечности, нехумано поступање са ратним заробљеницима, тешке повреде Женевских конвенција о рату итд. Заправо, Блашкић је био дио удруженог злочиначког подухвата, на чијем челу су били: Фрањо Туђман предсједник Републике Хрватске, Мате Бобан вођа босанско-херцеговачких Хрвата и Јадранко Прлић премијер ткз. Херцег-Босне.
Добровољно се предао Хашком Трибуналу, а Вијеће тог суда га је 2000. године осудило на вишегодишњу казну затвора, при чему су у оптужницу ушла само ратна злодјела против муслиманског становништва у средишњој Босни, али не и против Срба.
ЖИВОТОПИС
Тихомир Блашкић од оца Иве рођен је 2. новмебра 1960. године у селу Брестовско, општина Кисељак (СР БиХ) у централним дијеловима Босне, на путу између Кисељака и Витеза... односно удаљено је 45 км јужно од Зенице и 40 км сјевероистчно од Сарајева.
Поријекло и школовање
Тихомир Блашкић је након завршене гимназије у Кисељаку отишао у Београд гдје је уписао Војну академију крајем 1970-их година. Након четири године, дипломирао је и произведен је у љето 1983. године у чин потпоручника Југославенске Народне Армије.
Док је службовао широм СФРЈ догурао је до капетана 1. класе, а онда је почетком деведесетих година погазио заклетву и дезертирао 12. августа 1991. године. Тада се још осјећао да треба да се прикључи ЗНГ - хрватској паравојсци, већ одлази у Аустрију и борави тамо пар мјесеци код родитеља.
Његов отац Иво је такође био припадник ХВО и обављао је дужност курира. Погинио је 12. новмебра 1993. године током жестоких муслиманско-хрватских сукоба од снајперског метка.
Породица
Тихомир Блашкић се оженио крајем осамдесетих година са дјевојком Ратком и са њом има два сина: Дејан и Иван, као и кћерку Јелену.
Апелационо вијеће у Хашком Трибуналу му је дозвољавало контакте са породицом, тако да је његова кћер зачета у хашкој притворској јединици у Шевенингену.
Дјеца су му се школовала у Загребу и Бечу.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Прикључио се 1992. године хрватским паравојним јединицама у БиХ - ткз. Хрватско Вијеће Одбране (оружана сила ткз. Херцег-Босне), гдје је добио 27. јуна 1992. чин пуковника и командовао оперативном групом "Средња Босна", тачније његова зона одговорности су биле босанске општине: Кисељак, Витез, Бусовача, Травник, Вареш, Зеница, Гоњи Вакуф, Фојница, Крешево и др... док је мало касније у Хецеговини владао над општинама: Дувно, Столац, Мостар, Јабланица, Чапљина, Прозор итд.
За дом спреман: Тихомир Блашкић
У другој половини 1992. године Блашкићеви бојовници из ХВО су спроводили етничка чишћења Срба на тим подручјима. Оснивали су концентрационе логоре, пљачкали и палили србску имовину, рушили и скрнавили вјерске објекте тј. богомоље СПЦ... за такве работе Блашкић је 5. августа 1994. године награђен чином генерала. Његов Генералштаб се налазио у Мостару.
Касније у љето 1993. године долази до размирица и сукоба у Босни и Херцеговини између муслимана и Хрвата, што доводи и до међусобних ватрених окршаја. Блашкићеве јединице поново спроводе политику етничког чишћења и сада нападају муслимане, желећи да цијелу БиХ припоје Хрватској.
Како је ткз. ХВО основан 8. априла 1992. године, два дана посље почетка рата у Босни и Херцеговини Тихомир Блашкић је био активан официр у организовању и провођењу планова о истребљењу Срба са подручја гдје су Хрвати имали релативну или апсолутну већину. Имао је тада функцију регионалог команданта ХВО.
Блашкић: Слушамо Бобана, величамо Туђмана
Његова овлашћења су била таква да је могао да се пита за многе ствари уључујући:
- потписивање споразума о прекиду ватре
- преговори са Плавим шљемовима (снаге ОУН)
- размјена заробљеника (талаца)
- мобилизација војноспособног становништва
- борбена приправност и управљање интервентним одредима
- смјењивао је и именовао је своје подређене односно ниже официре и подофицире
- одлучивао је о помјерањима и размјештају артиљеријских оруђа
- оснивање концентрационих логора (углавном за цивиле)...
Тихомир Блашкић је са својом јединицама из Друге гардијске бригаде ткз. ХВО активно командовао у злочиначкој операцији "Цинцар" скупа са муслиманским VII корпусом (Травничким ) ткз. Армије БиХ, односно удруженом нападу на југозападне дијелове Србске Републике у БиХ, када је новембра 1994. године окупирано шире подручје Купреса.
Касније са 2. гардијском бригадом ткз. ХВО учествује у још једној злочиначкој операцији "Маестрал" као наставак "Олује", када је извршена нова агресија на западне дијелове РС и окупиран је добар дио Босанске Крајине (Дрвар, Гламоч, Грахово, Кључ, Петровац...итд).
Током рата ажурно је водио свој дневник који није спреман изнети у јавност.
НАКОН РАТА
Када је потписан Дејтонски мировни уговор у САД 21. новембра 1995. године дошло је до завршетка оружаних сукоба на простору западно од Дрине. Блашкић је тада прекомандован у Војску Републике Хрватске на мјесто шефа у Главном Инспекторату ХВ у Загребу.
По повратку из Хага запослио се у једној рачунарској компанији у Загребу и изишао из јавног и политичког живота, јер је сматрао да је издан.
Купио је стан у насељу Трешњевка.
СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДА
Међународни кривични суд за бившу Југославију је неколико мјесеци по окончању босанско-херцеговачког рата објавио оптужнице против шест хрватских политичара и генерала чије се јединице сумњуче да су починиле ратне злочине у Босни и Херцеговини.
Међу њима је било уписано и име Тихомира Блашкића поред: Валентина Ћорића, Дарија Кордића, Јадранка Прлића, Младена Налетилића и др. Оптужбе на рачун генерала Блашкића су откуцане на 8.000 страница.
Блашкић се сам предао у марту 1996. године и наредни мјесец отишао у Хашки Трибунал. Суђење му је трајало двије године године и Вијеће суда му је 3. марта 2000. године изрекло првостепену пресуду да је крив по 13 тачака оптужнице, а казна је гласила 45 година затвора. Ово је била уједно и најтежа изречена казна за неког хашког оптуженика.
Касније у другостепеној пресуди Тихомир Блашкић бива осуђен на девет година робије 29. јула 2004. године. Таквој пресуди је највише кумовао свирепи злочин у Ахмићима (општина Витез), када је мучки убијено 116 муслимана од чега 11 дјеце.
За вријеме свог тамновања у Хагу, важио је за најдисциплинованијег затвореника.
Крунски свједок оптужбе у његовом случају био је генерал Миливој Петковић, командант Главног штаба ткз. Хрватског Вијећа Одбране у БиХ са сједиштем у Грудама. Петковић је покушао да упирањем прста у друге склони кривицу са себе. Парадокс је то што је Петковић био надређени Блашкићу.
Тако да је Блашкић пуштен на слободу у 2. августа 2004. године и дошао авионом из Амстердама на загребачки "Плесо", гдје га је поред породице и пријатеља дочекао велики број хрватских домољуба и ултра-националиста, који су у њему видјели хероја.