Осман Османовић (1960.) је муслимански економиста, полицијски инспектор, политичар, државни чиновник који је био активни учесник разбијања Југославије и ратова на тлу исте почетком деведесетих година 20. века.

Прије рата је радио у Брчком на разбијању привредног криминала, а након рата у Босни и Херцеговини пребачен је у Тузлански кантон, гдје је радио исти посао.

Током оружаних сукоба у БиХ, Османовић се одмах сврстао на страну муслиманско-хрватских сепаратиста у прољеће 1992. године и био дио удруженог злочиначког подухвата у Посавини, јер је као члан ткз. Кризног штаба у Брчком организовао и спроводио погром над Србима у сјеверо-источним дијеловима Босне. Хиљаде Срба је прогнано из својих домова у двадесетак насеља док је Османовић био припадник 108. бригаде ткз. Хрватског Вијећа Одбране.

За њега се зна да је био управник логора "Расадник" у Горњиме Рахићу код Брчког 1992-1993. И сам је учествовао у мучењима у неколико концентрационих логора: Улице, Маоча, Тузла...

О његовим злодјелима су преживјели свједоци дали своје исказе пред истражним органима Србске Републике у БиХ и СР Југославије.

Тек у новембру 2019. године Османовић је ухапшен приликом уласка у Републику Србију и спроведен у Београд, гдје му је три године суђено пред Специјалним судом за ратне злочине. Првостепена пресуда Вишег суда је изречена у марту 2022. године и проглашен је кривим, а изречена казна је гласила: пет година затвора.

Амбасада БиХ је уложила жалбу и захтјев за његово изручење, али је то одбијено.

У другостепеној пресуди Апелациони суд је почетком 2023. је потврдио кривицу Османовића и смањио му казну робије на 3.5 година. На слободу је пуштен априла 2023.

ЖИВОТОПИС

Осман Османовић је рођен 1960. године у Брчком. Његови родитељи су сем њега имали још тројицу синова. Отац му је био запослен као радник и имали су скромна примања.

Социјалистичка држава у којој је Османовић живео омогућила му је скоро бесплатно школовање, па је он дипломирао на Економском факултету у Брчком. На студијама је био веома друштвено активан почетком осамдесетих година. Био је предсједник омладинске организације у том крају.

Запослио се 1984. године у општинском Секретаријату унутрашњих послова, гдје је радио као инспектор на сузбијању привредног криминала.

Познато је да се оженио и да има једну кћерку Анесу.

ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА

На самом крају осамдесетих година дошло је до увођења вишестраначког система у Југославији након 4.5 деценије комунистичке диктатуре. У Словенији и Хрватској, мало посље и у Босни и Херцеговини дошло је до страховитог бујања шовинизма и екстремистичких организација. На јавну сцену су ступили ликови са морбидним плановима о цепању постојеће државе као и прогоницима србског становништва из западних дијелова тадашње земље.

У Босни и Херцеговини су у новембру 1990. су одржани избори гдје је побједила Странка Демократске Акције, милитантна партија коју су предводили: Алија Изетбеговић, Ејуп  Ганић, Харис Силајџић... њихов програм се заснивао ткз. Исламској декларацији, због које је и сам Изетбеговић робијао. У то вријеме, муслимански властодржци су у босанско-херцеговачким Хрватима гледали савезнике за борбу против Срба и Југославенске Народне Армије. Почело је средином 1991. године стварање паравојних јединица: "Зелене беретке" и "Патриотска Лига", а илегално наоружавање је ишло управо преко СДА.

Свуда у Босни и Херцеговини гдје су муслимани и Хрвати имали релативну или апсолутну већину почетком 1992. године су оснивани ткз. Кризни штабови, вјештачки органи управљања цивилном власти, јер су знали да ће то лакше омогућити прогрон Срба. Тако је и Османовић постао шеф ткз. Кризног Штаба за село Горњи Рахић... а истовремено припадник 108. бригаде ХВО (оружане формације хрватске парадржаве Херцег-Босне на тлу БиХ).

Иако је Женевским конвенцијама о рату забрањено оснивање концентрационих логора и незаконито затварање људи, Османовић је баш то радио и нехумано поступа према Србима, ратним заробеницима са ширег подручја око општине Брчко. Познато је да је он био управник логора у Горњем Рахићу, али да је такође имао надлежност над још неколико мањих логора: Мјесни дом, Складиште грађевинског материјала, Расадник, Основна школа у Улицама...итд. Кроз ове логоре је прошло стотине Срба и били су изложени стравичним психо-физичким тортурама, а међу затвореницима је било и малољетне дјеце.

Мучења у логорима којима је управљао Османовић су била сљедећа: туча ногама и рукама, кундаком оружја, пендрецима, дрвеним палицама и металним штагнлама, гашење цигарета по тијелу, бушење груди са шилом, извођење на лажна стријељања, забијање ексера под нокте и сл.

Такође је забиљежено и да су жене и дјевојчице силовање у логорима од муслиманских стражара. Османовић је то врло добро знао, али није то спријечавао већ је тако награђивао своје подређене.

Поред тога, затвореници су вођени на прву борбену линију гдје су морали да копају ровове... међу погинулима је и Лука Драгичевић. Логораши нису имали хумане услове, тј. спавали су на голом бетону или су сатима били изложени сунцу, а љекарска њега није ни постојала. Неким затвореницима су вађене очи.

Један дио затвореника Османовић је из Горњег Рахића и Маоче знао да пошаље у Тузлански затвор који је важио за веома бруталан и одакле се готово нико није вратио жив.

Током љета 1992. године хрватско-муслиманске снаге док су још биле јединствене су извршиле агресију на Буквик 14. септембра, а онда су усљедиле нове офанзиве на мјеста: Бијела, Буковица, Битановићи, Вујичић, Вучковци, Гајеви, Горњи Буквик, Липовац, Лукавица, Маоча, Поље, Рашљина, Скакава, Брке, Стјепановица, Улица, Церик, Хирога...итд.

За неколико мјесеци са тог подручја преко 6.000 Срба је насилно напустило своје домове, а њихова имовина је пљачкана и паљена. Око 1.500 кућа је уништено или срушено. Стотине Срба који су заробљени одвођени су у логоре: Биће, Зовик, Паланка, Бојићи...

НАКОН РАТА

Пред завршетак оружаних сукоба у БиХ 1995. године Османовића је Министарство унутрашњих послова пребацило у Тузлу гдје је неколико година радио на позицији начелника полицијске управе која је сузбијала привредне махинације, утаје пореза и ратно профитерство. За двије године рада документовао је преко 1.500 кривичних пријава на рејону Тузланском кантону, а бројни функционери су разријешени својих функција. Унапређен је 2000. године, када је постао директор Управе прихода за Дистрикт Брчко.

Путовао је у Вашингтон 1999. године гдје је присуствовао састанку Одбора за међународне односе везано за корупцију у БиХ. Ту је добио похвале од организатора и речено је да Босни и Херцеговини треба више таквих храбрих полицајаца.

Пензионисан је 2018. године, а посљедње радно мјесто му је било - директор трезора Брчанског дистрикта.

Познато је и то да је Османовић био члан Ротари клуба, односно да је учествовао у њиховим пројектима на територији БиХ.

ХАПШЕЊЕ И СУЂЕЊЕ

На граничном прелазу Сремска Рача, припадници Граничне полиције су ухапсили Османа Османовића приликом уласка у Републику Србију 23. новембра 2019. године. Ово је учињено јер је Тужилаштво за ратне злочине у Београду за њим расписало потјерницу због основање сумње да је починио злочине против човјечности.

Спроведен је у истражни затвор у Београду (Устаничка улица) и ангажовао је адвоката. Судски процес је трајао три године, а босанско-херцеговачка Амбасада у Београду је упутила захтјев за његову депортацију у матичну земљу. Пошто је то одбијено, суђење је настављено.

Првостепена пресуда је изречена 18. марта 2022. године у којој је Османовић проглашен кривим за кршење закона и обичаја ратовања и ратне злочине над цивилима. Казна је гласила: пет година затвора. На ову пресуду има право жалбе.

У другостепеној пресуди Апелационог суда у Београду, која је изречена 26. јануара 2023. Осман Османовић је проглашен кривим и правоснажно осуђен на 3.5 година затвора. У пресуди је наведено да је Османовић крив да је као инспектор Станице јавне безбједности нечовечно поступао према једном Србину у логору Расадник, у насељу Горњи Рахић.

На слободу је Османовић пуштен 21. априла 2023. године.