Мирослав Туђман (1946-2021) је хрватски социолог, професор (предавач), писац, политичар и оснивач односно утемељитељ обавештајно-сигурносних служби Републике Хрватске почетком деведесетих година 20. стољећа.

Мирослав је син Фрање Туђмана, првог предсједника самосталне и међународно признате хрватске државе у новијем добу. У посљедњој деценији XX вијека Мирослав и Фрањо су били на челу државе која је одоговорна за прогон најмање 650.000 Срба.

Хрватске безбједоносне службе су започеле специјални систем застрашивања свих неподобних грађана, углавном србске националности на територији авнојевске Хрватске још од љета 1990. године у урбаним срединама (Загреб, Сплит, Карловац, Госпић, Сисак, Осијек, Славонска Пожега, Шибеник, Задар, Огулин, Винковци, Ђаково, Вировитица, Бјеловар...) гдје се десио највећи егзодус у посљератној Европи.

Имовина Срба је углавом конфискована (отета) тј. прешла је у власништво хрватске државе или су је добијали људи блиски владајућој структури. Сем цивила, породица официра ЈНА на удару су се нашли и свештеници СПЦ, а често се дешавало да хрватски обавјештајци су умјешани у демолирање, скрнављење или пак рушење православних храмова од Дубровника до Вуковара.

Чак и када је Мирослав Туђман званично напусти мјесто директора СИС-а доктрина и механизми рада се нису мјењали.

Умро је у Загребу крајем јануара мјесеца 2021. године од посљедица корона-вируса. Сахрањен је на Мирогоју након два дана у Алеји заслужних грађана.

ЖИВОТОПИС

Мирослав Туђман је рођен 25. маја 1946. године у Београду (СР Србија). Било је то свега годину дана пошто је окончан Други свјетски рат, највећи оружани сукоб до тада, са несагледивим посљедицама. Његови родитељи су тада били на служби у југославенској престоници.

Поријекло

Мирославов отац Фрањо је рођен у хрватском Загорју, мјесто Велико Трговишће, сјеверно од Загреба (30 км). Као младић отац му је приступио партизанском покрету јер је имао социјалистичка увјерења. Фрањиног оца Стјепана су убили агенти ОЗНЕ (тајна полиција) априла 1946. године јер је критиковао нову комунистичку власт, иако је био члан ЗАВНОХ и АВНОЈ.

Вријеме револуције: Фрањо и Јожа Хорват

У Југославенској Народној Армији, Фрањо је догурао до чина генерал-мајора (више заслугом националног кључа, него стручних способности) и као такав био прекомандован у Београд. Почетком шездесетих година 20. вијека Фрањо напушта војну службу и одлучује пређе у Загреб са породицом, а да му професија буде наука. Током 1971-1972 Мирославов отац  подржава покрет Хрватско прољеће, који је оцијењен од Политбироа КПЈ као деструкриван и шовинистички, те као такав угушен и добар дио присталица је судски процесуиран, односно кажњен затвором.

На самом крају осамдесетих година Фрањо оснива политичку странку Хрватска Демократска Заједница, која је имала вишеструку помоћ не само хрватско-усташке емиграције из: Њемачке, Аустрије, САД, Канаде, Енглеске, Аустралије, Аргентине, Парагваја, Швајцарске...већ и земаља НАТО пакта.

Мирославова мајка Анкица (р. Жумбар) је за вријеме Другог свјетског рата била активна у билогорским партизанима у Чазми. Након рата, она је добила посао у Министарству иностраних послова (Брозове) Југославије.

Фрањо и Анкица су добили троје дјеце, односно сем Мирослава имају још и сина Стјепана и кћер Невенку.

Дјетињство и школовање

Мирослав је у Београду живио у центру града, улица Генерала Жданова, између старе Жељезничке станице и Трга Славија. Похађао је основну школу и био добар ђак. Од десете године живота је почео да пуно чита, јер га је све занимало. Од спортова волио је пливање.

На љетњим распустима често је са породицом одлазио у родни крај својих родитеља код родбине.

Успомена из породичног албума

У Загреб се пресељава 1961. године и ту уписује гимназију. Тада су га вршњаци зафркавали због београдског нагласка. У касним тинејџерским данима опередлио се за одбојку, а такође викендом је одлазио на планинарске туре.

У посјету његовим родитељима кући су долазили разни публицисти: Иван Шибл, Мирослав Крлежа, Вања Радауш... иако није судјеловао у разговорима одраслих волио их је слушати.

Након матуре, уписао је 1965. године философију и социологију на Философском факултету Универзитета у Загребу. У студентским данима Мирослав је уређивао факултетске магазине, али је већ посље годину дана удаљен јер је проглашен националистом. Ипак, дипломирао је 1970. године и добија посао у Одсјеку за информацијске науке (ОИН). Наредне године добија право да уређује часопис "Питања".

Каријера и политика

Током седамдесетих година радио је у Рефералном центру загребачког Универзитета. Када је његов отац осуђен на двије године робије, Мирослав је размишљао о одласку у иностранство јер се бојао прогона УДБЕ. Магистрирао је 1975. а докторску дисертацију "Парадигма информацијске науке" одбранио десет година касније.

Постао је ванредни професор на Философском факултету 1989. године у Загребу.

Шеф катедре за документалистику на ОИН постаје 1988. године. Наредне године његов отац оснива тајно ХДЗ на Јаруну, док Мирослав са Антуном Вујићем покреће Хрватску Социјал-Демократску Странку (ХСДС) и био је члан Савјета странке.

Мјесто директора Центра за стратегијска истраживања у Загребу преузима 1992. године. Тих година је почео да држи предавања углавном у западној хемисфери: од Прага до Ванкувера.

Средином 2000. године постаје предавач у Ратној школи и Дипломатској академији. Такође је покренуо часопис "Национална безбједност и будућност", гдје је био главни уредник. И у Вараждину добива мјесто предавача на постдипломским студијама Факултета организације и информатике.

На локалним изборима у Загребу 2001. године био је носилац независне листе грађана и добио пет мандата у Градској скупштини. Исте године оснива партију Хрватски Истински Препород (ХИП). Наредне године са том странком улази у Парламент, али без значајног успјеха.

Мирослав се 2009. године кандидује за предсједника државе и осваја 4,09% гласова. Већ 2010. године био је суоснивач покрета Хрватски раст, а наредне године се поново враћа у ХДЗ коју је водила Јадранка Косор. Улази у Народни сабор као посланик и добија мјесто предсједника Одобора за унутарњу политику и националну сигурност.

Породица

Оженио се Вањом Морић, која је била потпарол Министарства спољних послова Републике Хрватске. Родила му је двије кћери: Нину и Ивану.

Добили су стан од државе у центру Загреба.

Списатељство

Објавио је скоро 20 књига, као и стотинак научних радова:

• "Истина о Босни и Херцеговини", 2005.
• "Вријеме кривоклетника", 2006.
• "Програмирање истине", 2012.
• "Туђманов архив", 2015.
• "Хашки криволов", 2019.
• и друге

ЗЛОЧИНАЧКА ДЈЕЛАТНОСТ

Средином 1991. године, када је већ увелико трајао процес разбијања Југославије, Мирослав прелази у очеву странку ХДЗ. Тада добија и посао у Министарству одбране СР Хрватске. Отац Фрањо му додјељује чин бригадира Војске Републике Хрватске. Мирославу повјерено оснивање обавјештајно-сигурносног система, односно постао је директор Хрватске Извјештајне Службе (ХИС) и члан Вијећа одбране и националне сигурности (ВОНС) још 1993. године.

Тих година је често одлазио у Босну и Херцеговину јер је желио да заживи фашистички пројекат "Херцег-Босна", односно хрватска парадржава на тлу БиХ. Привремено је напустио ХИС 1998-1999... па се вратио.

Помагање генерала ХВО

Сљедећи очеве стопе које су се темљиле на самосталности Хрватске од СФРЈ, као и етнички чистој хрватској држави Мирослав је формирао безбједноносне структуре тако да се за неколико година елиминише највећи дио србског живља са подручја авнојевске Хрватске.

Наиме, у скоро свим урбаним срединама СР Хрватске Срби су били заступљени у већем или мањем проценту, што је кварило снове нове хрватске власти коју је формирала ХДЗ. Сем тога, Срби су добрим дијелом се налазили на руководећим и одговорним функцијама.

Добијање признања: Плава медаља

Постоји вишевјековни антагонизам Хрвата према Србима који су још у доба Аустроугарске царевине уживали с вријемена на вријеме разне повластице. Истовремено, Римокатолички клер је дуги низ година вршио не само покатоличавање православних Срба, већ и индокринацију да су Срби "реметилачки фактор" који мора бити уклоњен са простора од Драве до Јадрана и од Дрине до Купе. Тако су сви они који нису били сљедбеници таквих идеја на разне начине уклоњени из свих јавних функција, почевши од медија, преко Полиције и Војске, па до Тужилаштва и локалне самоуправе.

Током 1991-1999 у скоро свим мјестима дошло је до покретања специјалног рата, односно систем застрашивања обичних грађана који нису имали везе са ЈНА, али су лажно оптуживани да имају. Примјера ради, на послу су многи добијали отказ или су премјештани на друга радна мјеста неодговарајућих квалификација и мањом платом. Дјеца у школи су бивала малтретирана, углавном физичким нападима три на један и сл. Пријаве родитеља у полицијским станицама нису доносиле ријешења, већ додатну несигурност.

Са радио станица, али и из приватних кућа јасно се чуло одјекивање усташких стихова који су Србима будили аветна сјећања на клеро-фашистичку Независну Државу Хрватску, када је 1941-1945 почињен стравичан геноцид библијских размјера над Србима, Јеврејима и Ромима. Показиване су такође на јавним мјестима слике усташких крволока из Другог свјетског рата: Јуре Францетић, Анте Павелић, Рафаел Бобан, Динко Шакић, Макс Лубурић и др. На зидовима зграда су исписивани увредљиви графити типа: "Бјеж'те псине преко Дрине", "За дом спремни!", "Србе у Јасеновац" и сл.

Мноштво Срба је добијало телефонске позиве гдје им је говорено да хитно напусте домове и оду у СР Србију.  Док су рецимо у анонимним писмима стајао цинични потпис "ХДЗ".

Породице официра ЈНА су у љето и јесен 1991. године такође малтретиране, а често се дешавало да буду и заробљене, па да као таоци буду одлучујићи фактор у предавању касарне ЈНА хрватским паравојницима. Сами гарнизони ЈНА имали су честа искључивања струје, воде, телефона, забрану доставе хране... а касније су бивали нападнути ватреним оружјем.

Овакав организовани државни терор са којим су били упознати не само највиши државни функционери већ и опозициони лидери је проузроковао да стотине хиљада Срба у страху за своју личну сигурност напусти своје домове у срединама као што су: Задар, Шибеник, Госпић, Сплит, Дубровник, Вуковар, Винковци, Жупања, Славонски Брод, Загреб, Бјеловар, Сисак, Карловац, Оточац, Вараждин, Вировитица, Подравска Слатина, Огулин...итд.

Демолирана црква у Тучевић Пољу

Такође, на подручју авнојевске Хрватска дошло је до прогона свештенства СПЦ као и демолирања, скрнављења, провале, пљачке, па и рушења православних богомоља... Ово је рађено на скоро свим епархијама, али ја највише злодјела било учињено у Загребачко-Љубљанској митрополији. О томе чак постоји и извјештај који је сачињен крајем 1992. године и послат у Београд Светом Синоду СПЦ.

Хрватски обавјештајци не само да су били одлично упознати са свим овим нечасним радњама и кривичним дјелима, него су и сами били умјешани било планирањем, логистиком или самим извршавањем. Такође, припадници ХИС су често уклањали доказе када је неко од припадника хрватске Војске, Полиције или екстремиста извршио убиство својих комшија, суграђана Срба.

ПОСЉЕДЊЕ ГОДИНЕ

Мирослав Туђман је своје пензионерске дане проводио у Загребу са породицом. Постао је и дјед.

Умро је 31. јануара 2021. године од посљедица заражености корона вирусом у 75. години живота. Два дана касније покопан је на загребачком Мирогоју уз све државне почасти уз присуство ветерана и домољуба.

Поводом његове смрти је тадашњи предсједник Зоран Милановић рекао да је оставио неизбрисив траг у хрватској прошлости.