Мира Дунатов (1959.) је бивша припадница хрватских паравојних снага у Вуковару (ткз. Због Народне Гарде - ЗНГ), која је раних деведесетих година учествовала у разбијању Југославије и ратовима на тлу исте.

Дунатовка је умјешана у бројне ликвидације Срба цивила у Борову Насељу и четвртима Града Вуковар, током љета и јесени 1991. као припадница VI батаљона у саставу Треће (винковачке) гардијске бригаде "Куне". То се дешава у моменту када су хрватске снаге окупирале Вуковар и започеле прогон и убиства србских цивила, а касније и блокирали касарну ЈНА "Петрова Гора".

За те злочине Мира Дунатов је била оптужена пред Тужилаштвом Војног суда у Београду почетком 1992. године, заједно са осталим вуковарским "бојовницима". Чак и осуђена на 15 годишњу казну затвора.

У југославенским затворимаје провела 9 мјесеци, али је размењена у Неметину 14.08.1992.

Према информацијама са интернета, она данас живи у Хрватској и слободно се креће без икаквих санкција.

БИОГРАФИЈА

Мира Дунатов, од оца Стјепана и мајке Кате (р. Видовић), рођена је 13. децебра 1959. године у западносремском селу Нијемци, општина Винковци. Средином августа месеца 1991. године приступила је Збору Народне Гарде - хрватским паравојним снагама, у Борову Насељу. Ту започиње њена злочиначка одисеја ликвидације српских цивила...

Познато је да се удала и носи презиме Врдољак. Има троје дјеце. Заправо, родила је кћер 1981. и сина 1984. године. Након рата је родила још једно дијете.

ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА

Почетком 1990. године у Југославији је дошло до промјене друштвено-политичког система, пошто је уведен вишепартијски систем након четири и по деценије комунистичке диктатуре. У СР Хрватској власт осваја Фрањо Туђман и партија Хрватска Демократска Заједница. Они су јасно истакли да желе независност Хрватске од СФРЈ и етнички и вјерски чисту државу, што значи без Срба који су били аутохтони и конститутиван народ.

УЗП: Лијевица, Црква и Десница

Клима у друштву је радикално промјењена тако што су медији почели са јавним оживљавањем авети клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Сем тога и све републичке установе су "прочишћене" од Срба: полиција, тужилаштво, комуналне службе...итд. Мноштво Хрвата је приступиоло ХДЗ и почела је шпијунажа комшија србске националности, као и пријетње које су довеле до тихог егзодуса Срба из урбаних насеља јер су се бојали за своју сигурност.

Влада СР Хрватске је преко Аустрије, Мађарске и Јадранског мора од октобра 1990. почела илегално увоз пјешадијског наоружања које је подјељено члановима ХДЗ, ХОС и другим екстремистичким организацијама. Ово је све приказано на ТВ у "Афери Шпегељ" 27. јануара 1991. године, као и морбидни планови обрачуна са ЈНА и Србима.

Мира Дунатов је током љета 1991. већ била присутна у Вуковару односно проводила вријеме са хрватским паравојницима. У њој се јавила жеља да приступи ткз. Збору Народне Гарде и они су је примили. Тако је постала припадник 4. батаљона из Треће гардијске бригаде "Куне", чије је сједише било у Винковцима.

Није пролазила никакве посебне обуке, осим обичне једнодневне у којој су јој саборци показали руковање АК-47 (калашњиковом). Уствари у почетку ратних дешавања Мира је била радила у санитету. Међутим, посље неколико недеља у болничким просторијама она се прихвата оружја и креће на прве линије, гдје је сем превијања рањеника и пуцала током борби.

Крајем октобра 1991. и Мира бива лакше рањена, па је одлучила након седам дана да се врати. Одлази у Борово Насеље и тамо је била до ослобођења града. За то вријеме Мира је била по боровским улицама скупа са групом Зденка Штефанчића и вршила ликвидације Срба цивила. Било у њиховим кућама или су их извлачили из логора 'Борово Комерца'.

Убиства и ратни злочини

• Бошко Грбић, српски цивил из Борова Насеља, противзаконито ухапшен од припадника ЗНГ у склоништу зграде БЗ, 18. септембра 1991. и одведен у канцеларију Зденка Штефанчића. Ту је Грбић мучен и потом одведен у двориште дечијег вртића, где је ликвидиран из ватреног оружја од новинарке хрватске телевизије, Вишње Каменски.
   
• Предраг Ћирић, српски цивил из Борова Насеља, отац двоје малолетне деце, који је противзаконито ухапшен у својој породичној кући под лажном оптужбом да припадницима ЈНА одаје положаје ЗНГ, преко радио станице.
  1. новембра 1991. Мира Дунатов је заједно са Штефанчић Зденком, Мирком Филковићем, Грујићем и др. одвели поменутог Ћирића у канцеларију Филковића где су га испитивали, а потом у подрум пицерије "Абазија" на Трпињској цести у Борову Насељу. Док је Ћирић трпео сурову психофизичку тортуру, Мира Дунатов је певала песму "Вечерас је наша фешта"...
   
• Тома Јаковљевић, српски цивил из Борова Насеља, инвалид без стопала, противзаконито ухапшен од припадника ЗНГ и одведен у канцеларију Зденка Штефанчића. Морао је да потпише изјаву о како "поседује оружје", иако је имао уредну дозволу за то још пре рата. Јаковљевић је био затворен неколико дана, а потом  одеведен у двориште дечијег вртића, где су ликвидирани из ватреног оружја, од Мире Дунатов.
   
• Милорад Зорић и Милан Везмар, српски цивили из Борова Насеља, противзаконито ухапшени од припадника ЗНГ међу којима је била и Мира Дунатов, 5. новембра 1991. око 02:00 часа, у склоништу зграде БЗ, а потом одведени подрум зграде солитера С10/2... Тамо су под командом Зденка Штефанчића их добро претукли. После свега су Зорић и Везмар одведени у двориште дечијег вртића, где су ликвидирани из ватреног оружја.
   
• Љубомир Болић, српски цивил из Борова Насеља, противзаконито ухапшен од припадника ЗНГ у склоништу зграде С12/1 где је живео, а затим су Болића одвели у свој штаб, у зграду С10/2, где су га мучили и претили убиством. Потом су га одвели напоље где је ликвидиран из ватреног оружја. Болић је највероватније ликвидиран јер је био сведок бројних убистава вуковарских Срба.
   
• Урош Недучић, Константин Лукић и Јово Марков, српски цивили из Борова Насеља, који су били смештени у склоништу фабрике "Борово" у делу Нова обућара. Иза поноћи 18. новембра 1991. Недучић, Лукић и Марков су били ухапшени противзаконито и одведени у просторије ЗНГ у солитеру С10/2. Наређено им је да легну на под, а затим су били претучени. Пред зору су одведени у двориште дечијег вртића, где су ликвидирани из ватреног оружја.

Ово нису сви ратни злочини у које је умешана Мира Дунатов, већ само они који су доступни јавности. Права архива о Мири Дунатов постоји у некадашњем Војном тужилаштву ЈНА, а данас Специјални суд за ратне злочине у Београду.

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Увече 18. новембра 1991. дошло је до предаје већег дијела ЗНГ у Вуковару, чиме је град ослобођен у наредним данима од стране Југославенске Народне Армије. Мањи дио је успио да се током ноћи извуче и побјегне у Винковце. Мноштво хрватских паравојника је похапшено од војне полиције ЈНА и спроведено у КПД Сремска Митровица.

Мира Дунатов је била у 'Борово Комерцу' пресвучена у цивилно одјело. Тако је са групом Хрвата цивила отишла у Нови Сад, гдје је скривала своје учешће у злочинима. Међутим, једна жена је официрима ЈНА показала Миру и рекла да је она била дио ЗНГ.

Против Мире је подигнута оптужница због илегалног дизања побуне и рушења устваног поретка, злочина против човјечности и др. На суђењу у Београду пред Војним судом је неколицина свједока из вуковарско-боровског обруча потврдила њено учешће у убиствима Срба цивила.

Судско вијеће Војног суда је Миру Дунатов у мају 1992. правоснажно осудило на 15 година затвора, иако је тражена доживотна робија за њу јер је свјесно убијала ненаоружане људе.

Размјена у Неметину

Свеукпно је провела 9.5 мјесеци у затворима на тлу СР Југославије. Размјењена је у Неметину код Осијека 14. августа 1992. скупа са осталим бојовницима који су имали правоснажне пресуде за учињена злодјела. Ову акцију је повео Милан Панић, премијер СР Југославије, по принципу "Сви за све", с тим што је хрватска страна испоручила србске цивиле из Западне Славоније, а за узврат су добили окореле злочинце који су у Хрватској стављени на пиједастал мученика и постали су национални идоли.

Мира Дунатов се по повратку пријављује поново у Војску РХ и наставља даље.

НАКОН РАТА

Она је у Војсци Републике Хрватске остала све до 1995. када је пензионисана.

Посље рата она је често посјећивала домољубне скупове и била дио ветеранске популације који су пред државним органима тражили "своја права".

Није познато да ли је написала неку књигу, као своју исповјест.