Мехо Бајрић (1949.) је муслимански социолог, политчар, обавјештајац, посланик који је био активни учесник у разбијању Југославије и ратова на тлу исте почетком деведесетих година 20. стољећа.
У Службу Државне Безбједности (СДБ) је примљен 1985. године, а радно мјесто му је било у родној Тузли. На тој позицији је остао више од десет година, односно промјенио је три режима.
На почетку оружаних сукоба у Босни и Херцеговини Бајрић је имао значајну улогу у нападу муслиманских паравојних формација на колону возила Југославенске Народе Армије која се у складу са мировним договором извлачила из касарне "Хусинска буна" преко Брчанске Млате гдје се и одиграо тај мучки напад. Он за то недјело никада није кажњен, већ напротив, само су га награђивали.
Такође, Бајрић је био дио удруженог злочиначког подухвата пошто су тузланске власти чији је и он био дио специјалним системом застрашивања протјерао србске цивиле из њихових домова, а њихова имовина је конфискована, спаљивана или пак уништавана. Тако је у посљедној деценији 20. вијека број Срба са 25% пао испод три процента.
Поред тога, тузланске ратне вође су спроводили духовни геноцид над Србима, јер је уништено или тешко оштећено близу 100 цркава и храмова у Тузланској епархији СПЦ.
Република Србија је за њим расписала потјерницу преко Интерпола због основане сумње да је учествовао у планирању и организацији злочина познат као Туланска колона 15. маја 1992. али је касније његово име уклоњено са те листе.
ЖИВОТОПИС
Мехо Бајрић је рођен 13. јула 1949. године у Тузли. Био је то градић у сјеверо-источним дијеловима СР Босне и Херцеговине која је била саставни дио Брозове Југославије, који је имао индустријски погон соли.
У родном мјесту је завршио основну школу, а касније дипломирао у Школи ученика у привреди 1968. године. У Сарајево одлази како би уписао Факултет политичких наука. Тамо је дипломирао 1982. године на одсјеку за Социологију. На истој образовној институцији је одбранио свој магистарски рад "Босна и Херцеговина у савременом свијету" 1996. године.
Од 1997. до 2000. имао је мјесто посланика у Градском вијећу Тузле. Двије године касније бива заступник у Скупштини Тузланског кантона.
Данас је пензионер и живи слободно у Тузли.
УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ
Почетком јануара 1990. године у Југославији је уведен вишепартијски систем након 45 година комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања социјално-економских услова грађана. Међутим, сепаратистичке снаге су у западним дијеловима тадашње земље то искористили за остваривање својих амбиција разбијања југославенске федерације.
У Босни и Херцеговини су одржани парламентарни и локални избори 18. новембра гдје су побједиле странке са националним предзнаком. Главне полуге власти су преузели Странка Демократске Акције, Хрватска Демократска Заједница и СДС. Циљ муслиманских и хрватских сепаратиста је од почетка био одвајање БиХ од СФРЈ, с тим да им нису каснији планови се подударали. Хрвати су жељели припајање Хрватској и обнову НДХ, док су муслимани уређење државе по Исламској декларацији Алије Изетбеговића.
Тузла је била једини град у БиХ гдје коалиција СДА-ХДЗ-СДС нису формирали власт, већ су то учиниле муслиманске снаге лијеве оријентације односно неосоцијалисти, освојивши 68% мандата.
Ситуација у земљи током 1991. године се из дана у дан погоршавала, политичку кризу је потпиривала економска стагнација, па су све више на јавној сцени доминирали ликови сумњивих моралних вриједности. Створена је друтшвена клима у којој је било важно да се БиХ осамостали и крене својим путем.
Већ у прољеће 1992. године муслимански властодржци су имали велики број наоружаних одреда који су чинили паравојне формације "Патриотска Лига" и "Зелене Беретке", у свим мјестима гдје су муслимани имали релативну или апсолутну већину. Они су сијали страх и застрашивали грађане србске националности.
Како је Босна и Херцеговина добила 6. априла изнуђено признање ткз. Међународне заједнице, то су муслимански екстремисти доживили као своју побједу и видјели шансу да могу нападати ЈНА односно њене касарне и официре. У Сарајеву је већ 3. маја нападнута једном колона ЈНА која се извлачила према Лукавици...
Мехо Бајрић је тада у Тузли био први човјек безбјдности (постављен је за секретара СДБ још 1985.) и члан ткз. Кризног штаба у коме је направљен план агресије на ЈНА, сходно директиви из Сарајева. Постигнут је некакав договор између градских и полицијских руководилаца са командом XVII корупса, односно пуковником Милом Дубајићем који је уједно био заповједник касарне "Хусинска буна".
Бајрић је знао шта се спрема и био је одлично упознат са свим детаљима те акције. Око 3.000 наоружаних лица је сачекало колону ЈНА на раскрсници Брчанска Малта 15. маја у касним поподневним часовима и на одрђени знак су почели да пуцају у југославенске војнике и официре који нису имали намјеру да провоцирају сукобе, јер је постигнут договор о мирном извлачењу технике и људства.
Оно што је било крајње бизарно у овом злочину јесте дирентан пренос на локалној ТВ станици уз подругљиве коментаре и вулгарна вријеђања на рачун Срба.
Резултат те "побједе" био је 212 убијених и несталих војника, док је око 140 заробљено и одведено у логор, одакле се мало ко вратио жив. Преживјели су имали тешке психо-физичке посљедице.
Наредних година Бајрић је наставио да спроводи политику етничког чишћења, односно специјалним системама застрашивања: анонимни телефонски позиви, минирање кућа и локала, физички напади, крађе, силовања, палеж имовине, откази на послу, тихе ликвидације... довео до масовног одлива србског живља из тузланског краја, када је хиљаде Срба напустило своје домове и отишло у избјеглиштво.
НАКОН РАТА
Пошто је потписан Дејтонски мировни уговор 21. новембра 1995. године окончани су сви оружани сукоби у Босни и Херцеговини. Тако је БиХ подијељена на Федерацију и Србску Републику.
Република Србија је за Бајрићем подигла оптужницу у предмету Тузланска колона 2011. године и документе просљедила ИНТЕРПОЛ-у. Међутим, они су се оглушили о ове захтјеве и Бајрића није нико дирао. Најпосље је 2020. године тај захтјев за испоруку повучен из непознатих разлога.
Иначе, 15. мај је проглашен за Дан ослобођења односно Дан града Тузле.
Написао је књигу "Тузла и регија у одбрани БиХ 1992-1995" коју је објавио 2018. године.