Лудвиг Павловић (1951-1991) је био хрватски официр, робијаш, емигрант, диверзант, припадник екстремистичке организације ткз. Хрватско Револуционарно Братство са којима је учествовао у терористичким акцијама почетком седамдесетих година 20. стољећа.
Потиче из западне Херцеговине, а његов отац и блиски рођаци су ратовали као припадници оружаних снага клеро-фашистичке НДХ током Другог свјетског рата односно били део геноцидне политике истребљења Срба, Рома и Јевреја.. Занимљиво је што он има србске коријене, односно његови преци су покатоличени.
С обзиром на прошлост његових родитеља, као и васпитање није видио свој живот у Југославији гдје су владали комунисти, па се средином шездесетих година отиснуо у Западну Њемачку. Тамо је било већ пуно његових земљака, а он је живио са двије старије сестре у граду Карлсруеу.
У прољеће 1972. године руководство ХРБ-а је испланирало упад у Југославију са мањом наоружаном групом, како би побунили Хрвате и подигли устанак широких размјера, а циљ је био да се се сруши југославенска држава и обнови Независна Држава Хрватска. Ова акција је носила шифровано име "Феникс" и сам Лудвиг се пријавио да учествује у њој, иако је имао нешто више од двадесет љета. Пошто се та активност неуспјешно завршила, Павловић је пред Војним судом у Сарајеву осуђен на 20 година робије.
Затворску казнује издржавао у Зеници и Сремској Митровици, а онда крајем 1990. године бива пребачен у СР Хрватску на интервенцију руководсвтва странке Хрватска Демократска Заједница, ради дослужења казне. Међутим, чим је дошао међу своје он је постао херој нације и прикључио се хрватским паравојним формацијама.
Наредне године одлази у завичај гдје је учествовао у кријумчарењу оружја јер су се Хрвати у западним дијеловима БиХ наоружавали. Код Посушја је имао обрачун са припадницима ЈНА и тако је погинуо 18. септембра 1991. године, бар је то званична верзија његове смрти у коју породица не вјерује.
У самом Посушју је подигнут споменик њему и његовим саборцима из Бугојанске групе.
ЖИВОТОПИС
Лудвиг Павловић је рођен 10. априла 1951. године у Витини код Љубушког на крајњем западу Херцеговине. Родио се на десетогодишњицу оснивања клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, на шта је био врло поносан.
Поријекло
Његови родитељи су сем њега имали још петоро дјеце, а Лудвиг је био најстарији мушки потомак.
Отац Славко му је био активан учесник Другог свјетског рата као припадник оружаних снага НДХ и имао је чин капетана. И остали његови блиски рођаци су попуњавали Хрватско Домобранство и Усташку војницу.
Учествовали су у бројним покољима над Србима цивилима у тим крајевима што се претворило у геноцид који је режиран од Ватикана, а директиве за то су добијане од Римске курије. Заправо НДХ је била чедо папске државе.
Емиграција
У договору са родитељима млади Лудвиг са 16 лета старости напушта домовину 1965. године, јер није видио свој живот у СФРЈ, а такође није ни желио да служи редовни војни рок у Југославенској Народној Армији.
Добија визу од амабасде Западне Њемачке и одлази у јужну покрајину Баден-Витенберг. Тамо је већ било пуно његових земљака, већином Хрвата и муслимана који су побјегли 1945. године у прољеће тј. припадника формација НДХ који су се окупљали у својим завичајним и домољубним клубовима.
Лудвиг се настанио у граду Карлсруеу, гдје су већ биле његове двије сестре.
Њемачка документа Лудвига Павловића
Након годину дана боравка тамо, Лудвиг се повезује у екстремистичку организацију ткз. Хрватско Револуционарно Братство. Било је то удружење пронацистичког типа, које је основано са циљем да се сруши СФРЈ, а да се обнови НДХ.
Они су иначе имали од Хамбурга до Клагенфурта неколицину скривених кампова у којима су се вршиле обуке за тероризам и диверзије. Ту су долазили младићи 20-30 година, неријетко из Хрватске и Босне и Херцеговине.
ОПЕРАЦИЈА РАДУША
Крајем 1971. године у Југославији је почело гушење покрета Хрватско прољеће, који су делегати Централног Комитета КПЈ оцијенили као проусташки и деструктиван. Мноштво чланова МАСПОК-а је процесуирано и удаљено из Савеза Комуниста јер су отворено подржавали Савку Дапчевић-Куча, Мику Трипала, Марка Веселицу...итд.
Руководство ХРБ-а је у прољеће 1972. године процијенило да је дошао прави моменат за рушење комунистичког режима у Југославији, па је испланирана акција кодног имена "Феникс". Требало је илегалним путем доћи до западних и средишњих дијелова БиХ гдје су Хрвати имали релативну већину и иницирати побуну широких размјера што би се претворило у устанак.
Акција је започета 20. јуна 1972. када је на тло СР Словеније у зони Дравограда ушла група од 19 припадника ткз. Бугојанске групе, а Лудвиг је био међу њима најмлађи са непуних 21 година живота. Отели су један камион компаније "Раденска" и возачу су наредили да вози до Доњег Вакуфа. Пошто су се искрацли, наставили су пјешке ка Бугојну... а возач Франц Хиберник је пријавио властима шта је видио.
Терористи су кренули ка селу Лужани, пошто је један од припадника ХРБ-а био одатле и посље два дана су имали већ један мањи окршај са југославенским снагама безбедности. Одмах су алармирани виши кругови и хитно је мобилисано око 200 људи под одружјем на чијем челу се налазио Фрањо Хрљевић из Тузле. Мало касније стиже још 1.000 припадника Територијалне Одбране из околине Сарајева са циљем да се уништи та диверзантска група.
Више од мјесец дана ткз. Бугојанска група је успјевала да измакне потјерама ТО ЈНА и задавала им приличне главобоље. Међутим, када су сами ХРБ-овци видјели да немају велику подршку код локалног становништва и да акција побуњивања не иде жељеним током дошло је до свађа и подијела. То је олакшало посао Територијалцима који су већину ликвидирали, а четворица су ухваћена жива, међу њима и Лудвиг Павловић.
СУЂЕЊЕ
Четворица припадника ткз. Бугојанске групе су ухапшени: Ђуро Хорват, Вејсил Кешкић, Мирко Власновић и Лудвиг Павловић, те су спроведени крајем јула 1972. у Сарајево, гдје су изведени пред Војни суд 11. новембра. Суђење је имало велику медијску пажњу и ван граница бивше Југославије, а трајало је десет дана.
Судија који је водио истрагу био је Иван Фумић из Загреба, који је као искусан судија дошао у Сарајево на испомоћ.
Припадници ХРБ-а су оптужени за:
- тероризам
- рушење уставног поретка
- ширење националне мржње
- изазивање опште опасности
Изречена казна је гласила свој четворици исто: смртна казна. Тада је доживотни предсједник Предсједништва Јосип Броз Тито ургирао код пороте да се Лудвигу Павловићу казна преиначи на 20 година робије, од чега осам да буде у самици. Тај приједлог је усвојен.
ЗАТВОРСКИ ДАНИ
Тројица "Бугојанаца" су стријељани исти дан у касарни ЈНА на Илиџи, док је Лудвиг упућен у Казнено-поправни дом Зеница, гдје је провео 8 година у самици. Након тога бива пребачен у Сремску Митровицу гдје је наставио служење затворске казне. Док је био у затворској самици Лудвиг није имао контакте са породицом и спољним светом, све до 1976. године.
Његов отац је долазио пред врата затвора и нападао службенике обезбеђења да га пусте код сина, пошто је било дезинформација да ли је он уопште жив. Како није имао пролаз то их је вређао. Припадници УДБе су га због тога више пута хапсили и тукли, а једне прилике од батина је преминуо 1980. године у згради УДБе у Мостару. Сем Лудвиговог оца удбаши (тајна полиција) су батинали и његовог брата Иванка, што га је навело да и он напусти домовину и оде у Западну Њемачку.
За вријеме свог тамновања у Митровици имао је оштар сукоб чак су се и потукли са Жељком Ражнатовићем Арканом тадашњим сарадником југославенеске УДБе, а потоњи оснивач паравојне формације "Тигрови" са којима је ратовао деведесетих година...
СЛОБОДА
Почетком 1990. године у Југославији је уведен вишестраначки систем и организовани су избори. У западним и централним републикама су побједиле сепаратистичке снаге, а у СР Хрватској власт су формирали Фрањо Туђман и партија Хрватска Демократска Заједница. Њихови циљеви су били врло јасни: одвајање Хрватске од СФРЈ и етнички чиста држава, при чему нису скривали симпатије према клеро-фашистичкој НДХ.
Туђманови сарадници су издејствовали да Хрвати који служе у СР Србији остатак својих затворских дана служе у СР Хрватској. Тако је 23. децембра 1990. године Лудвиг Павловић пребачен у Липовачки затвор код Поповаче. Ту је провео свега три мјесеца, па је већ у марту 1991. године пуштен на слободу.
Одлази кратко у Загреб гдје је имао сусрете и са самим Туђманом, који је сарађивао са ХРБ деценијама раније. Нашао је дјевојку Марину коју је хтио оженити, пошто је била трудна.
Његов брат Иванко је тада из Њемачке слао оружје у Загреб у пакетима Црвеног крста.
СМРТ
У јесен 1991. године Лудвиг долази у завичај гдје се бавио кријумчарањем оружја. Приликом једне шверц туре налетио је на засједу патроле војника ЈНА који су отворили ватру на њих и он је погинуо 18. септембра у Студеним Врлима код Посушја. Тако гласи званичан извјештај о његовој погибији, али породица сумња у то јер мисли да је он раније ушао у сукоб са оним домољубима који су шверцовано оружје хтјели наплатити, а Лудвиг је мислио да то треба дијелити бесплатно.
Међутим, у вези његове погибије се крије још једна мрачна тајна.
Лудвиг Павловић као припадник хрватско-усташке емиграције знао многе ствари о постојању деценијске операције "Гладио", односно умјештаност земаља чланица НАТО пакта у помагању терориста против комунистичких држава (Источног блока) током Хладног рата. Постојање овакве операције признао је италијански премијер Ђулијо Андреоти, али тек крајем 1990. године када је већ срушен Берлински зид, а Варшавски пакт је почео да се распада.
Зато је налог за његову ликвидацију стигао из Загреба од врхушке ХДЗ-а. Заправо, Павловић није једини "Гладиовац" који је уклоњен као непожељанс свједок.
ЗАОСТАВШТИНА
На мјесту погибије Лудвиг Павловић је добио спомен-плочу. Сви припадници ткз. Бугојанске групе међу Хрватима, како у домовини, тако и у дијаспори уживају статус мученика и хероја, па тако и Лудвиг.
У самом градићу Посушје "Бугојанцима" је подигнут велики мермерни споменик.
Споменик у Посушју
Неколико мањих јединица ткз. Хрватског Вијећа Одбране током деведесетих година 20. вијека је понијело његово име, а једна је чак одликована од потоњег предсједника Републике Хрватске Зорана Милановића (2020.)