Калин Најденов (1865-1925) је бугарски официр, генерал и политичар који је током Великог рата био део Тројне инвазије, односно напада на Краљевину Србију.
У Србско-Бугарском рату крајем XIX столећа Најденов је био заповедник артиљеријске батерије 1. пука и учествовао је у Боју на Сливници, док је на планини Три уха рањен. Након тога, његова каријера иде узлазном линијом. Био је врсан познавалац артиљеријских оружја, које је сам дизајнирао и патентирао широм Европе.
У војној школи у Софији Најденов је 1894. предавао знање питомцима, а истовремено је био комдандант брдске батерије при 4. артиљеријском пуку. Чин пуковника је добио 1906. године.
У Балканским ратовима он је био помоћник начелника свих артиљеријских јединица у Генералштабу Војске Бугарске... Добро се показао у борбама против снага Османске империје, док је против Срба ратовао у Ћустендилу 1913.
Септембра 1915. постаје министар војни у Влади коју је саставио Васил Радославов. Тада је имао чин генерал-мајора. Било је то уочи агресије на Србију скупа са Аустроугарском и Немачком.
За три ратне године, Бугарска је у моравско-вардарском делу Србије починила читаву ниску злодела који су били плански извршени, од стране оружаних снага и њихових државних чиновника који су послати у окупиране делове. Све то се претворило у геноцид, што је документовао др. Рудолф А. Рајс.
На крају Великог рата Министарски савет Радославова је изгубио подршку и Најденов је смењен. После рата је отпуштен из војске. Посветио се писању књига и уређивању војних часописа.
Током 1923-1924 је био прво осуђен на 15 година затвора због Друге националне катастрофе Бугарске, а касније је помилован.
Приликом напада бугарских комуниста 1925. године на цркву Св. Недеље у Софији, Најденов је био један од бранилаца православне богомоље, али је он том приликом и погинуо.
ЖИВОТОПИС
Калин Најденов је рођен 18. фебруара 1865. у Широкој Лаци, место у јужним деловима Бугарске, удаљено 80 км од Пловдива, подно планинског венца Родопи. У то време Бугарска је била део Османског царства, а пуну самосталност је добила тек 1908.
Његови родитељи су били, отац Георгије, а мајка Стојке. Отац му је био врло имућан и друштвено активан. Учествовао је групи патриота који су спремали широку побуну и национални устанак против Турске империје крајем XIX столећа.
Школовање и каријера
Средњу школу завршава у Пловдиву, а онда 1885. завршио је и Нижу војну школу Краљевског височанства. Исте године произведен је у чин потпоручника. Служба га је прво распоредила у VI батерију 1. артиљеријског пука.
Учествовао је те године у Србско-Бугарском рату и боју на Сливници. Касније је рањен на планини Три уха. Наредне 1886. године постаје ађутант 1. артиљеријског пука.
На Војну академију у Софији долази 1888. године где је послат на усавршавање у италијански град Торино. Након три године успева да дипломира и стекне завње артиљеријског инжењера. Тада је добио чин капетана.
Одлази у Немачку 1892. у фарбику Крупа, где се задржао неко време, да би после тога стигао и у Француску, па чак и Енглеску. Циљ је био да се упозна са модерним артиљеријским оружјем и опремом. Овде је он направио низ патената (нпр. код хаубица 15 мм) који је побудио велику пажњу у многим европским земљама.
Враћа се у домовину 1894. где постаје предавач на Војној школи, а истовремено је заповедник брдске батерије у 4. пуку. Чин мајора је добио 2. августа 1895. Те године је чак добио место начелника Артиљеријског арсенала у Софији... наредних година његова каријера је ишла вртоглавом брзином. Пуковник постаје 19. септембра 1906.
Балкански ратови
Долази 1912. године у Генералштаб, где је био помоћник начелника Артиљерије. Имао је учешће у борбама код Лелебугараза-Бунархисра.
Када је почео Други балкански рат, организовао је артиљеријске јединице код Ћустендила, где се сукобио са Србима.
ВЕЛИКИ РАТ И ГЕНОЦИД
Почетак Првог светског рата је дочекао са чином генерал-мајора. Организовао је мобилизацију бугарских регрута и спремао их за учешће у новом рату против Срба.
Аустроугарска је у лето и јесен 1914. имала три удара на Краљевину Србију, који су се неуспешно завршили 14. децембра. Ово је Бугарску навело да сачека са својим ступањем у оружани сукоб.
У септембру 1915. премијер Васил Радославов га поставља за министра одбране и војске у његову Владу. Већ наредног месеца Бугарска се укључује у рат на страни Централних сила.
Аустроугарској и Немачкој придружују Бугари. Тако је са севера, запада и истока кренуло скоро милион војника са циљем да уништи Србија. Врховна србска команда је одбила капитулацију и кренула ка Јонском мору тј. Грчкој преко албанских гудура у децембру те године.
Одмах пошто су Бугари ушли на тло Србије, односно њен вардарско-моравски део кренуло је дивљачко иживљавање наоружаних одреда према незаштићеном цивилном становништву: пљачка, палеж, силовања, масовна убиства... заправо бугарски војници су уништавали све што је имало везе са Србством у било ком облику. Окупирани делови су називани Нова или Западна Булгарија. Сви они који су могли да пруже потенцијални отпор: свештеници, учитељи, адвокати, лекари, трговци... су били хапшени.
Бугарске окупационе власти су вршиле насилну бугаризацију србског становништва од Битоља до Зајечара. Терор се из дана у дан појачавао. У Сурдулици је направљена једно стратиште са пуно масовних гробница, где су убијани већином цивили из целог Јужноморавског региона. Свештеници СПЦ су замењени са бугарским поповима. Србски језик и новац је био забрањен.
Интернација Срба - пут за пакао
Током три ратне године, бугарски војници су у Србији плански спроводили интернацију, односно одводили су Србе у концентрационе логоре (Сливен, Пловдив, Џумаја, Панчарево, Варна, Стара Загора...итд) у Бугарску. Око 130.000 Срба је насилно одведено тамо у нехигијенске услове који су били ужасно лоши и морбидни. Скоро сваки дан логораши су умирали од батинања, хладноће, болести, глади... 30-70 дневно.
Такође, србски логораши су морали да раде тешке физичке послове, односно логорски управници су их изнајмљивали бугарским велепоседницима за рад на имањима. Исто тако су морали радити на изградњи железничких и друмских путева.
Када је крваво угушен Топлички устанак у марту 1917. бугарске јединице су извршиле из освете убиство преко 20.000 Срба, док је око 60.000 Срба у неколико недеља интернирано у Бугарску.
Операције Друге армије у Македонији, 1915.
О свим овим злоделима и прогону са елементима геноцида, министар Најденов је био врло добро упознат, али је делио исти став као краљ Фердинанд и бугарска елита, да Срби нестану са територије све до Охрида.
Иначе, у овој мисији истребљивања Најденов је послао две армије тј. преко 150.000 солдата. Касније је део војника пребацио у Добруџу, где су се борили против Румуна, Руса и србских добровољачких дивизија.
На Солунском фронту, Бугари су се три године држали више него добро. Једино су Кајмакчалан изгубили септембра 1916. од Срба, тачније Дринска дивизија је ослободила тај део.
Крајем маја 1917. Најденов бива награђен са чином генерал-пуковника, што је био највиши чин у тадашњој Војсци Бугарске.
Министарски савет Радославова је 21. јуна 1918. изгубио подршку, тако да је Најденов остао без посла у власти. Ипак, он бива постављен као начелник Ратног оделења, где се бавио пословима од посебне важности.
Остаци бугарског рова, на Ст. Дојрану
Када је XII пук "Цар Лазар" из Моравске дивизије, 15. септембра 1918. пробио Солунски фронт код Доброг Поља, код бугарско-немачких снага је завладала паника. Фронт је наставио да се слама, а за десетак дана Србска војска ослобађа Куманово и Скопље.
Краљ Фердинанд поптисује капитулацију 29. септембра 1918. и тиме Бугарска иступа из Првог светског рата. Генерал Најденов бива отпуштен из Војске.
МЕЂУРАТНО ДОБА
За своја ратна учешћа, Најденов је добио више домаћих и страних одликовања.
Трећи државни суд га је у марту 1923. године прогласио кривим за учешће новој националној катастрофи, јер су Бугари имали велике губитке, а нису добили ништа. Међутим, већ наредне године, он бива помилован.
Враћа се на Војну академију где предаје стручне предмете из области стратегије, артиљерије и сл. Посветио се писању и објавио неколико научних радова. Такође, имао је своје текстове у три војна часпописа, па чак и уџбеника.
СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА
Године 1925. на Велики четвртак, комунистички активисти у Софији су извршили терористичко-диверзантски чин, тако што су минирали кров (дигли у ваздух) од православне цркве Св. Недеља. У то време је одржавана сахрана генерала Константина Георгијева, који је такође убијен од бугарских левичара два дана раније. Сврха овог напада је била да се насилним путем тј. револуцијом промени политичка елита земље.
Међу 134 убијена тог 16. априла, био је и генерал Калин Најденов, док је 500 верника рањено. Одмах је уследила забрана Комунистичке партије познато као Васкршња или Априлска Репресија.
Тек када је почетком деведесетих година 20. столећа у Бугарској дошло до политички промена, односно извођења Обојене револуције у земљама некадашег Варшавског пакта, многи бугарски генерали, политичари и вође су асимиловани и стављени на пиједестал мученика. Тако и Најденов.
Меморијал у Широкој Лаки
У месту Смољан, генерал Најденов је добио једну улицу.
Године 2017. у Најденовом родном месту је отворен један споменик у бронзаном рељефу уз све државне и војне почасти, а такође је служен и парастос БПЦ. Тада је његово име помињано у суперлативу.