Анте Павелић (1889-1959) је био хрватски клеро-фашистички политичар, оснивач и вођа екстремно-десничарског Усташког покрета.

Посље окупације Југославије у прољеће 1941. постављен је на чело квинслишке власти Независне Државе Хрватске, гдје је владао користећи титулу поглавникa.

Анте Павелић је био по професији био адвокат и политичар из редова Хрватске Странке Права у доба Краљевине Југославије познат по својим шовинистичким увјерењима о самосталној Хрватској и србомржњи. У Међуратном добу Павелић је био један од организатора убиства Краља Александра I Карађорђевића у Марсеју 1934. године, али је измакао хапшење.

Геноцидан режим који је током Другог свјетског рата на Балкану предводио Павелић је био одговаран за масовне прогоне и егзакуције Срба, Јереја и Рома који су живјели на територији НДХ, што је укључивало: монструозна убиства милионе Срба, десетине хиљада Јевреја и Рома, ријетко прогоне Хрвата антифашиста.

Расне политике НДХ су значајно допринијеле брзом губитку контроле над окупираној територији, гдје је становништво масовно одлазило у шуму правећи герилске јединице и чак натјерало њемачке власти да покушају да обуздају Павелића и његову геноцидну кампању.

У прољеће 1945. је успио побјећи до Италије, а одатле у Аргентину, гдје се деценијама скривао. У томе му је помогао Крунослав Драгановић, повјерљива особа Ватикана у тајној операцији "Пацовски канали". Имао је амбиције да се врати у домовину, сруши Југославију и обнови НДХ. За своја злодјела никада није суђен, па ни од правосуђа ФНРЈ, чак ни у одсуству.

ЖИВОТОПИС

Рођен је 14. јула 1889. године у херцеговачком селу Брадина на Иван планини, недалеко Коњица, тада дијелу аустроугарског кондоминијума Босне и Херцеговине. Његови родитељи: отац Миле (жељезнички радник) и мајка Марија, доселили из личког села Криви Пут у централном дијелу велебитске висоравни да раде на изградњи пруге "Сарајево-Јадран".

Павелић је као и већина Хрвата има србске коријене, јер је познато да је Ватикан у прекодринским земљама слао своје емисаре и покатоличавао тј. превјеравао сиромашне србске породице још од XVII вијека. Ово је касније довело до поремећаја националне равнотеже на западном Балкану, јер је број Хрвата енормно увећан у каснијим епохама.

Основну школу Анте је похађао у разним мјестима по Босни и Херцеговини, зависно гдје је радио његов отац. Гимназију похађа у Травнику, Сењу, Карловцу и Загребу... гдје је 1910. године и матурирао.

За вријеме гимназије приступа Хрватској странци права (ХСП). Након матуре уписује се на Правни факултет у Загребу.

Анте Павелић са породицом

Правне науке је дипломирао 1914. године пред почетак Првог свјетског рата, а 1915. године добио doctor iuris почасну титулу.

У раздобљу од 1915. до 1918. године радио је као овлашћени записничар у адвокатском нотаријату А. Хорвата, предсједника ХСП-а. Након завршене стручне праксе (1918.) ради као самостални адвокат.

У том периоду склапа брак с Маром Ловренчевић са којом добија троје деце: сина Велимира и кћерке Мирјану и Вишњу.

Политички успон

Екстремиста је био од своје ране младости и постао је члан организације познатије под именом „Франковци“.

У 1919. години врши функцију привременог секретара Чисте странке права. Како је то објаснио британски историчар А. П. Ј. Тејлор: Када су се у Хрватској партији права појавили људи који су одбијали улазити у сукоб са Србима, што је било 'алфа и омега' политичке активности ове партије, партијска већина је формирала Чисту странку права „очишћену од било каквих трагова реализма“ - по Тејлору.

Двије године касније, Анте Павелић је био ухапшен заједно са неколико других чланова ове партије, а затим је пуштен на слободу, покушао је бранити на суду ухапшене чланове партије што му није успјело.

Павелићева свадљива природа је постајала све више и више видљивија у годинама непосредно послије Првог свјетског рата када се је укључио у сукобе између Централистичке партије и Радићеве Хрватске сељачке странке. Био је једини посланик његове политичке организације у Народној скупштини Краљевине СХС, али је ријетко био присутан на седницама... а када би био 'био је тих и неактиван сједећи на својој столици и само би се повремено укључивао у дуга харангирања - протесте против оних мјера које није одобравао'.

Хрватско цвијеће - исламизовани Срби

Раних 1920-тих Павелић је почео успостављати контакте са хрватском емиграцијом у Бечу и Будимпешти који су се тамо скривали након Првог свјетског рата и пораза, а касније и са терористичком организацијом ВМРО из Јужне Србије. Постао је 1927. године савјетник одбране терориста током Скопскога процеса. Исте године изабран је за загребачког покрајинског заступника, а у јуну те године представљао је загребачку општину на европском конгресу градова у Паризу.

На повратку у Риму је изасланику италијанске владе Даванзатију у име ХСП-а предао програм у којој се Италији нуди сарадња у рушењу Краљевине СХС. У складу с тим очекује италијанску помоћ у успостављању и заштити хрватске државе, те износи спремност на територијално, политичко, економско и војно прилагођавање италијанским циљевима.

На парламентарним изборима 1927. године заједно са Антом Трумбићем изабран је за заступника на листи Хрватског блока.

У својим говорима у београдској скупштини јавно је иступио против србске политике и изјашњавао се за хрватску самосталност и независност. Унутар странке посебно се посветио раду са омладином те покренуо листове „Старчевић“ и „Кватерник“. Посље атентата на прваке Хрватске сељачке странке 1928. године приступа Сељачко-демократској коалицији.

Тада покреће лист „Хрватски домобран“ са програмом остварења самосталне хрватске државе, а 1. октобра 1929. године оснива истоимену паравојну организацију.

ПРВА ЕМИГРАЦИЈА

Анте Павелић је био на функцији секетара Странке права све до 1929. и почетка Шестојануарске диктатуре. Отприлике у то вријеме, Павелић је почео да организује Хрвате као усташке герилце.

Званичан датум оснивања Усташког покрета је био 10. јануар 1929. мало послије проглашења Шестојануарске диктатуре плашећи се хапшења, под изговором да му је потребна медицинска помоћ, Павелић је отишао у Аустрију у ноћи између 19. и 20. јануара 1929. Тамо је контактирао друге хрватске (политичке) емигранте, углавном бивше аустроугарске официре, који су се окупили око Стјепана Саркотића и одбили да се врате у Краљевину Југославију. Након краћег боравка у Аустрији, заједно са Густавом Перчецом Павелић је отишао у Будимпешту.

Марта 1929. хрватске усташе су почеле своју терористичку кампању у Краљевини СХС убиством Тонија Шлегела у Загребу. Шлегел је био пројугословенски оријентисан уредник новина Новости, који је такође био особа од поверења краља Александра I Карађорђевића.

Након што су успоставили контакте са ВМРО у априлу 1929. Павелић и Перчец су отишли у Софију, гдје су 29. априла 1929. године са вођом емиграције Ванчом Михаиловим, из Јужне Србије потписали Декларацију о узајамној помоћи тзв. Македонаца и Хрвата у рушењу Краљевине СХС и стварању самосталних држава Хрватске и ткз. Македоније.

Истовремено у Београду га је Државни суд за заштиту државе у одсуству 17. августа 1929. године осудио на смрт, заједно са Перчецом. Због пресуде Народног суда Краљевине СХС Анте Павелић је 25. септембра 1929. ухапшен у Бечу и протеран у Њемачку. Павелић је затим напустио Њемачку под лажним пасошем и отишао у Италију гдје је његова породица већ од раније живјела.

Пошто је био у контакту са италијанским властима још од 1927. лако је успоставио контакт са фашистима. У јесен 1929. повезао се са италијанским новинарем и Мусолинијевим братом Арналдом Мусолиниијем који је подржавао независност Хрватске без икаквих територијалних симпатија.

Италијански дани

У Италији, поткрај 1930. оснива тајну терористичку реорганизацију „Усташе - хрватска револуционарна организација“ (УХРО) с циљем разбијања Краљевине Југославије и успоставе независне Хрватске. Тада узима титулу поглавника, а Усташки покрет организује на војним и терористичким начелима. У другој половини 1931. године у Италији оснива први камп за диверзантску обуку у месту Бовењо у покрајини Бреша и иницира оснивање других таквих логора у Италији и Мађарској.

У Главном штабу 1. јула 1933. године објављује начела Усташког покрета у 17 тачака, а као циљ покрета истиче успоставу самосталне и независне хрватске државе на читавом њеном историјском (које је измишљено као историјско) и етничком (у ком су више од половине били Срби) подручју, што се има право провести свим средствима, па и силом оружја. У складу са декларисаним начелима иницира и организује пропагандне акције, атентате и диверзије.

Припреме за терористичке акције су се наставиле на Липарима уз несебичну Мусолинијеву помоћ који је уз помоћ Усташа настојао да сруше Југославију и запосједну далматинску обалу. Већ се 1932. године једна група усташа се из Задра који је тада био у саставу Италије пребацила у Велебит и извршила напад на жандармеријску станицу у селу Брушане. Усташе су се надале да ће њихова акција изазвати масовни устанак, али осим мало штете на вратима и зиду жандармеријске станице ништа се значајније није десило и терористи су се вратили у Задар.

У потрагу за њима у Лику су стигли одреди краљеве војске и четници Косте Пећанца, па је главни организатор акције Андрија Артуковић морао да побјегне. Претрес и истрага су резултирали разбијањем усташке мреже и хапшењем неких хрватских диверзаната од којих је најпознатији био усташки идеолог и будући министар НДХ - Миле Будак (након оснивања Бановине Хрватске 1939. су сви пуштени на слободу).

Миле Будак (лијево) и Анте Павелић (десно)

Међутим, усташама се већ убрзо пружила прилика за нову акцију. Приликом посјете Француској 9. октобра 1934. године је убијен краљ Александар у Марсељком атентату који је извршио припадник ВМРО Владо Черноземски, али су иза свега стајале хрватске усташе и као главни планери акције: Анте Павелић и Славко Кватерник.

Стога Павелић је поново осуђен на смрт у одсутности. Након Марсејског атентата, под притиском Француске, италијанске га власти 17. октобра 1934. године хапсе и затварају у Торину гдје остаје у затвору све до 1936. године.

До краја октобра 1936. године довршава опсежни елаборат за њемачко Министарство иностраних послова под насловом „Хрватско питање“. Након приближавања Југославије и Италије те споразума Ћано - Стојадиновић 1. априла 1937. године издаје одредбу којом разрешава хрватске усташе радне службе и распушта све логоре на подручју Италије. У складу с тим хрватски дисиденти су расељени и изоловани по цијелој Италији, а он је интерниран у Сјени до 1939. године.

Припрема за рат и геноцид

Након пада Владе Милана Стојадиновића, те италијанске окупације Албаније и припрема за напад на Југославију, позива га италијански министар иностраних послова гроф Ћано (23. јануара 1940.) и договара с њим план акције који укључује подизање устанка у Хрватској, италијанску војну интервенцију, те успоставу независне Хрватске под италијанском заштитом и њен улазак у монетарну и царинску, затим и у персоналну унију са Краљевином Италијом.

Након београдских Мартовских демонстрација 1941. године први га пут прима Мусолини (29. марта), а када је Славко Кватерник у његово име прогласио Независну Државу Хрватску (НДХ) 10. априла 1941, поново га прима Мусолини дан касније, тј. 11. априла и одобрава му улазак у Хрватску. На челу групе усташа вратио се у домовину и преузео власт.

ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ

Анте Павелић је 15. априла 1941. стигао у Загреб и као поглавник Независне Државе Хрватске именовао прву хрватску Владу.

У власти је узео положај предсједника Владе и министра иностраних послова. Потом је основао Домобранство (војску) и организовао управну и дипломатску службу. По узору на Адолфа Хитлера, Усташки покрет постао је једини носилац политичке воље у земљи и мења му име у „Усташе - хрватски ослободилачки покрет“ (УХОП).

Уједно је основао Главни усташки штаб (ГУШ) као организационо-политичку, а Усташку Војницу и Усташку Надзорну Службу (УНС) као војно-полицијске полуге режима.

Сусрет учитеља и ученика: Хитлер и Павелић 1942.

Након преговора са Ћаном 25. априла у Љубљани и са Мусолинијем 7. маја у Тржичу, Павелић 18. маја 1941. године потписује Римске уговоре. Тим уговорима велики дио далматинске обале и острва препуштен Италији, а уједно прихваћен италијански политички, економски и војни надзор на јужном делу НДХ, те је хрватска круна понуђена италијанском војводи од Сполета Аимонеу.

Почетком јуна 1941. први пут посећује Хитлера, а 15. јуна 1941. године у Венецији потписује приступање НДХ Тројном пакту.

Односе унутар НДХ Павелић ријешава страховладом и терором. Тако већ 17. јуна 1941. доноси законску одредбу за одбрану народа и државе, која вриједи ретроактивно и предвиђа само једну казну - смртну, за дјела повреде части и животних интереса хрватскога народа. Такође и ћирилично писмо је забрањено.

У Хрватској је успоставио тоталитарни систем по узору на нацистички режим у Њемачкој, усвајао је расне законе, успоставио концентационе логоре са циљем тоталног истребљења Срба, Рома, Јевреја и антифашиста. Забранио је све странке и друштва, те успоставио диктатуру и култ личности.

Анте Павелић се обрушио на цијели србски народ на простору НДХ, од Дрине и Дунава до Сутле и од Драве до Јадрана, без разлике. То се односи у истој мјери на Јевреје и Роме, од којих режиму није пријетила никаква опасност, за разлику од нпр. хрватских комуниста.

Неки од првих већих покоља Срба су се догодили управо у подручјима као Подравина и Горски Котар и то над Србима који су гласали прије рата за Сељачко-демократску коалицију, дакле не као реторзија према Великосрбима, него као средство терора и над најпомирљивијим Србима.

Анте Павелић са Бенитом Мусолинијем (Дуче)

Да се не ради само о ексцесима тзв. "Дивљих усташа" (тј. појединаца који су пришли усташком покрету ради освете и профита), видљиво је и из законодавства НДХ, као и детаљно испланираних акција истребљења, како у селима, тако у концентрационим логорима попут јасеновачког и јадовничког.

Модерни апологети (браниоци) Павелића који га покушавају колико – толико рехабилитовати прећуткују управо те кључне ствари: тоталитарну нарав система, његов положај, као и чињеницу да је већина хрватско-усташких обрачуна била усмјерена не на србске четнике и сличне противнике било каквога Хрватства, него на обични србско народ које није исказивао у почетку ништа више од равнодушности или непријатељства.

Дана 14. децембра 1941. Министарски савјет НДХ којим је предсједавао Анте Павелић објављује рат Великој Британији и САД.  Такође три легије (око 10.000 бојовника) оружаних снага НДХ, међу којима је било и муслимана су послате на Источни фронт да се боре у склопу Хитлерове коалиције против Совјетског Савеза.

Њемци о Павелићу

Херман Нојбахер, њемачки чиновник: „Рецепт за православне, који је примио хрватско-усташки вођа и поглавник, премијер Независне Државе Хрватске Анте Павелић, подсјећа на најкрвавије религиозне ратове: Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Посљедња тачка програма била је и спроведена у дјело.

Када хрватско-усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба - укључујући бебе, дјецу, жене и старце то је онда, по мени, претјеривање и самохвалисање. На основу извјештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000 жртава.

Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извјештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: 'И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искорјенити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика.

- Да, када би човјек тачно знао где је граница уништавања једног народа!“, закључује Нојбахер извјештај.

Павелић прима делегацију Католичке црвке са Степинцем

У повјерљивој студији Ханса Хелма шефа ГЕСТАПО-а за НДХ који је 14. јануара 1943. године предао њемачком посланику Кашеу и њемачком генералу Хорштенау под насловом: "Основе партизанске опасности" Хелм се залаже за уклањање предуслова који су људе натерали у "загрљај комуне" и додаје:

- "Србство даје највише партизана јер су Срби најсвирепије погођени усташким режимом... тај режим је у Хрватској отпочео са масовним погромима уништавања и истребљивања Срба, којима су се, јавним изјавама прикључили и највиши врхови хрватске Владе, прихвативши их као главни државни циљ.

Што се под притиском устанка, током времена с' меродавне хрватско-усташке стране говорило друкчије и што се спомињало чак и измирење, те није више могло поправити штету коју је, на примјер, учинио др. Миле Будак, садашњи посланик у Берлину...".

Опуномоћени генерал  Едмунд Глез Хорштенау написао је у своме извештају, између осталог и ово:
- "Усташки покрет је почињеним грешкама, злочинима и појавама корупције тако компромитован, да би државни извршни органи (домобранство и редарство) морали бити од њега одвојени, чак уз напуштање сваке спољне повезаности...".

У тој паници пред својим господарима Анте Павелић је од 11. новембра 1942. године прихватио да све своје полицијске акције претходно најави њемачком генералу.

Након пуча маршала Бадоља и пада Мусолинија 1943. Анте Павелић напушта место предсједника Владе НДХ и 2. маја 1943. на то место именује Николу Мандића, а након капитулације Италије 10. маја 1943. године објављује изјаву о поништењу Римских уговора. У октобру исте године прекида преговоре о стварању коалиционе Владе, које су са његовом сагласношћу Никола Мандић и Младена Лорковић водили са челницима ХСС-а.

Судбину НДХ везао је уз судбину нацистичке Њемачке, те је крајем октобра 1944. зауставио акцију Младена Лорковића и А. Вокића за одвајањем НДХ од Њемачке, пошто су они отпочели тајне преговоре са западним Савезницима: Американцима и Британцима.

ПОСЉЕРАТНИ ПЕРИОД

Анте Павелић је Загреб напустио 6. маја 1945. године, а два дана касније ујутру у Рогашкој Слатини командантом хрватске војске и повлачења именовао је Вјекослава Макса Лубурића те је напустио Главни штаб и војску... Његова пратња је са собом понијела тоне опљачканог злата и мноштво драгоцјености што су опљачкали од Јевреја и Срба током рата.

Двије недјеље се потуцао по сјеверу Италије, да би дошао у британску окупациону зону, одакле су га енглески официри спровелу у римокатолички самостан "Свети Џеронимо" источно од Ватикана, у сред града Рима. Ту је боравио неко вријеме и дошло је до сукоба САД и Британаца око надлежности над Павелићем. Амерички официри су тражили његово изручење пошто се налази на списку ратних злочинаца. Реаговао је Ватикан и тако је Павелић спашен.

Крајем јуна 1947. у Италију долази Евита Перон са супругом Хуаном (аргентински предсједник), која је у то вријеме имала статус свјетски познате зијвезде. Она је омогућила да хрватски фратар Крунослав Драгановић лажира хиљаде пасоша за разне наци-фашистичке зликовце који су учестовали у холокаусту и геноциду добије улазну визу и тако некажњено побјегну из Европе. Сем тога, Евита је у швајцарским банкама отворила неколико рачуна у гдје је депоновано злато и новац Ватиканске банке, а које је током ДСР опљачкано од жртава.

Анти Павелићу су издата лажна документа на име: Пабло Араниос, у пасошу му је писало да је инжењер из Мађарске.

У томе му је помогао Крунослав Драгановић, хрватски фратар и представник НДХ при Ватикану. Задатак Драгановића је да издаје лажирана документа усташким и наци-фашистичким злочинцима и да их пребацује у Јужну Америку. Процењује се да их је било преко 15.000 у тој операцији. Овај злочиначки процес је америчка обавјештајна служба ЦИА открила тек 1948. године и именовала га као Пацовски канали (енг. Ratlines). Ова акција се одвијала у највећој тајности, јер је Ватикан желио да сакрије своје трагове умјешаности у геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима.

Безбрижни дани у Аргентини: Анте са породицом

Годинама касније 1956. Павелић је основао Хрватски ослободилачки покрет (ХОП) и имао своје ћелије и у Сјеверној Америци, Аустралији и Западној Европи, заправо суда гдје су хрватски фашистички бјегунци стигли.

Након атентата на њега, којег је извршио Благоје Јововић 10. априла 1957. године у мјесту Ломас дел Паломар крај Буенос Ајреса, где је живео под лажним именом, напушта Аргентину и одлази у Шпанију у којој тада влада диктатор Франко, који га прима али да буде "невидљив", односно да не иступа јавно.

У Шпанији, тачније Мадриду и умире 28. децембра 1959. године као слободан човјек, без икаквих пресуда. Занимљиво је и то што га југославенске комунистичке власти никада нису осудиле, чак ни у одсуству. Постојао је захтјев власти ФНРЈ упућен Аргентини за изручењем, али до тога никада није дошло.

ЗАОСТАВШТИНА

За живота је објавио више политичких и литерарних радова, те две књиге: политички роман "Лијепа плавојка" (1935.) и политичку расправу "Страхоте заблуда" (1938.).

Његова кћерка Вишња објавила је 1968. године књигу његових сећања "Доживљаји".

У историји је остао забиљежен као изразито негативна појава, али и даље Павелић има респект великог броја поклоника и подршку широких народних маса не само у Хрватској, већ и једном дијелу Босне и Херцеговине, као и хрватској дијаспори, такође и од Римокатоличке цркве.

На самом крају 1980-их година у СР Хрватској, пошто је власт освојила Хрватска Демократска Заједница и њен лидер Фрањо Туђман... почеле су се појављивати јавно његове слике, као и других усташких крволока из доба НДХ. Католичка црква у Хрватској одржава редовно мисе за Павелића сваке године на дан његове смрти.

Давор Шукер као играч Реал Мадрида 1997.

Многи хрватски спортисти који долазе да играју своје утакмице у Шпанију редовно посјећују гробље у Мадриду гдје је сахрањен и сам Анте Павелић са циљем сликања и одавање захвалности хрватском поглавнику. Они у томе не виде проблем, јер су тако одгојени. Заправо, хрватско друштво никада након Другог свјетског рата није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације како је то урађено у Италији и Њемачкој.