Адил Бешић (1964-1992) је бивши официр ЈНА који је дезертирао 1992. године и прикључио се муслиманским паравојним формацијама у сјеверо-западним дијеловима Босне и Херцеговине.
Осамдесетих година је школован као питомац савезне војске Југославенске Народне Армије, прво у Загребу, касније Сарајеву и Београду. Након што је произведен у чин поручника служба га распоређује у град Толмин, који је припадао Љубљанском корпусу ЈНА. Ту је остао неколико година и напредовао у војној хијерархији. Када је завршен двонедељни рат у Словенији средином 1991. године, јединица којој је припадао Бешић премјештена је у Бихаћ.
У Бихаћу се задржао неколико мјесеци... па је у прољеће 1992. године пошто је отпочео крвави грађански рат у Босни и Херцеговини и напади на касарне ЈНА, он је дезертирао и придружио се муслиманским паравојним снагама. Добио је команду над једним одредом у саставу Територијалне одбране града Бихаћа. Имао је неколицину успјеха као нижи официр, али је погинуо код села Грабеж крајем 1992. године на борбеном задатку, као командант II батаљона 502. брдске бригаде.
Није се оженио и није имао деце.
Бивша касарна ЈНА у Бихаћу која је носила посље Другог свјетског рата име "27. јули" је преименована у "Адил Бешић", односно понијела је његово име. Ту је 1994-1996 био стациониран и концентрациони логор под командом Петог корпуса ткз. Армије БиХ.
Након босанско-херцеговачког рата Адил Бешић је одликован Златним Љиљаном и Орден народног хероја БиХ.
ЖИВОТОПИС
Адил Бешић је рођен 5. априла 1964. године у Бањалуци. Име је добио по мајци Адили која је умрла осми дан по његовом рођењу. Она је сем Адила родила и Нихада (1963.)
Његов отац Адем се касније поново оженио са Бахријом и имали су још дјеце, синове: Илијаз (1965.) и Изет (1973.)
Поријекло и дјетињство
Бешћи су од старина дошли из Козарца, гдје је столовала босанска властела под србским краљем Твртком Котроманићем. Мада су касније и угарски краљеви имали своје посједе ту.
Његови преци су се потурчили, односно прихватили исламизацију када су у ове крајеве дошли Османлије. Ово је била честа пракса сиромашних србских породица и понеких богатих који су тако хтјели да сачувају иметак.
Адилов дјед Салих Бешић је рођен у Козарцу, а по занимању је био хоџа (муслимански свештеник). Отац његове маћехе Мемедалија Фазлић је био партизански борац током Другог свјетског рата.
Још као дјечачић Адил се са породицом пресељава у Приједор, па је тако он завршио основну школу тамо.
Адилов отац је био теренски радник, па је често радио у Загребу као водоинсталатер, док је Бехрија била домаћица.
Као младић је био врло комуникативан и бавио се спортом: кошарка, карате, скијање. И језици су му ишли добро, говорио је енглески и њемачки.
Каријера
Адил је био одличан ђак, па је 1978. у Загребу примљен на војној гимназији, коју је са успјехом завршио. Иако је због школовања био ван родитељског дома, он је долазио често у Приједор који је сматрао својим завичајем.
Војну академију, смјер копнена војска је уписао у Сарајеву, гдје је одслушао прве двије године, а остатак је завршио у Београду гдје је дипломирао и помовисан у чин поручника ЈНА.
Генералштаб ЈНА га шаље у градић Толмин у СР Словенију. Тачније на тадашњу тромеђу: Југославије, Италије и Аустрије. Тамо је постао припадник 365. брдске бригаде у склопу Љубљанског корпуса.
На почетку се истакао као одличан официр са добрим перспективама. Прошао је обуке у диверзантско-извиђачким јединицама... међутим, касније је наставио да ради као оперативац сигурносно-информативних послова.
Разбијање Југославије
Југославенска федерација је током 1990. године имала велику економску кризу, која је довела и до политичких турбуленција. У СР Словенији и СР Хрватској су побједиле сепаратистичке снаге на вишепартијским изборима које су најавиле одвајање од СФРЈ, ако треба и насилним путем, те су почели да стварају паравојне јединице и илегално увозе наоружање.
Крајем јуна 1991. године у Љубљани и Загребу је неуставно проглашена независност република, а власти у Београду шаљу савезну Полицију и јединице ЈНА из Пете војне области добијају наређење да то зауставе. Отпочео је двонедељни рат који је резултовао повлачењем ЈНА из СР Словеније. Адил Бешић је са својом јединицом био послат у рејон Нове Горице испод националног парка Скалнице уз италијанску границу.
Након што је потписан Брионски споразум 7. јула 1991. усљедило је премјештање јединица ЈНА у друге дијелове земље. Па је и Адил са својим колегама био пребачен у Бихаћ 29. август те године.
ДЕЗЕРТЕРСТВО И АГРЕСИЈА
Као и многи (под)официри словеначке и хрватске националности што су погазили заклетву и побјегли из ЈНА у љето и јесен 1991. године, то исто су урадили и њихове колеге муслиманске нације наредно прољеће. Па је тако и Адил на наговор својих земљака и сународника прешао у Територијалну одбрану града Бихаћа у марту те године. Било је то пред сами почетак оружаних сукоба у БиХ. Адил је са припадницима МПС (муслиманске паравојне снаге) учествовао у нападима на касарне ЈНА тј. на своје дојучерашње колеге.
Од претпостављених Адил је добио задатак да устроји људство и команду над одредом "Гата-Врста". Иако је он морао да спроведе обуку у својој јединици да се поштују одредбе Женевске конвенције, то није у потпуности урађено, јер су МПС одмах на почетку ратних дешавања почели да хапсе цивиле србске националности те да их спроводе у концентрационе логоре који су већ у мају 1992. формирани у градским зонама Бихаћа: стадион ФК Јединство, окружни затвор "Луке"...итд.
Већ средином јуна 1992. Адилова јединица је учествовала у нападима на село Бугар која је резултовала окупацијом и изласком на границу са тадашњом РСК.
Читаво то љето Адил је био на челу своје јединице, тачније постављен је као заповједник другог батаљона 502. брдске бригаде Петог коруса ткз. Армије БиХ. Ова бригада је посље рата добила титулу "витешка".
У јесен 1992. Адил са својим II батаљоном успјева да освоји Лоховска брда посље неколико дана жестоких борби са Армијом босанско-херцеговачких Срба (ВРС).
ПОГИБИЈА И ЗАОСТАВШТИНА
Дана 28. новембра 1992. године Адил креће у акцију минирања у околини села Грабеж. Ту је погинуо на борбеном задатку.
Постхумно је добио медаљу Златни Љиљан, што се сматра највишим војним одликовањем у ткз. Армији БиХ. Такође добио је и Орден народног хероја Босне и Херцеговине.
У Бихаћу, бивша касарна ЈНА "27. јули" је понијела његово име "Адил Бешић". На том мјесту је средином 1994. године формиран и концентрациони логор у који су утамничени прво цивили Срби, са бихаћког рејона, а онда и војници 1. Крајишког корпуса ВРС.
Касније, у августу 1995. године, када су војно-полицијске снаге Реп. Хрватске и НАТО пакт почели злочиначку акцију "Олуја" над РС Крајином и када је стотине хиљада Срба цивила се нашло у колонама ка Републици Србији, одреди Петог корпуса ткз. Армије БиХ су пресјецали те колоне и киднаповали људе које су доводили у логор "Адил Бешић".