Покољ у Старом Броду се десио током прољећа 1942. године, углавном на обалама ријеке Дрине у југоисточној Босни у мјестима Стари Брод и Милошевићи.
Павелићеве усташе су у овом покољу убиле око 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила, који су бјежали испред зликоваца из Црне Легије, коју је предовдио крвник Јуре Францетић. Каснијим процјенама овај број страдалих је утврђен и преко 7.000 жртава.
Дио људи се намјерно или ненамјерно утопио у ријеци Дрини бјежећи од муслиманских и хрватских крволока. Најмасовније убијање људи је извршено 22. марта 1942. године, на велики православни празник Младенце, али су убијања трајала све до средине маја мјесеца1942. године.
Писац Момир Крсмановић је у својим дјелима описао између осталог и усташки пир у Старом Броду, јер је и сам био свједок тог бестијалног лудила.
У мјесту Стари Брод је током 2008. године подигнуто обиљежје у знак сјећања на овај ужасан злочин. Освештано је од стране свештеника СПЦ, а у плочама од камена су уклесана имена убијених недужних цивила. Спомен-музеј је отворен 7. септембра 2019. године уз највише званичнике Србске Републике БиХ.
Овај злочин у Старом Броду у прољеће 1942. године спада у десет најужаснијих на територији клеро-фашистичке НДХ.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.
Окупаторска подела Краљевине Југославије
Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.
Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".
Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.
Ситуација у Вишеграду
Вишеград је мало мјесто, варошица у источној Босни и Херцеговини.
Смјештен је у котлини дуж лијеве и десне обале ријеке Дрине и лежи на надморској висини од 300 метара. Налази се на раскрсници путева према Ужицу (75 км), Београду (222 км), Сарајеву (110 км), Дубровнику (235 км)... што га је одувјек чинило интересантним у геостратешком смислу.
У Вишеграду се налази чувени мост, који је саградио исламизовани Србин Мехмед-паша Соколовић 1577. године у вријеме док је био велики везир у Стамболу. Подизање тог моста и каснију хронику Вишеграда описао је нобеловац Иво Андрић у свом дјелу "На Дрини ћуприја".
Овај крај је претежно средње-планински, а клима је умјерено-континентална.
У оквиру општине Вишеград налази се и село Стари Брод, а веома близу Старог Брода су Рогатица и Жепа.
Срби у источној Босни су до почетка 1942. године одољевали усташким нападима. Одбрану су организовали и предводили предратни официри југославенске краљевске војске. Наредника Радомира Нешковића народ је изабрао да буде командант србске одбране, јер су муслимани већ били у униформама клеро-фашистичке НДХ и чистили Подриње од Срба.
Србска територијална одбрана је сачувала добар дио народа у почетку рата, па је касније постала формација четничке гериле, односно дио Југославенске Војске у Отаџбини. Партизана није било на овом подручју тада.
ЖРТВЕ
Срби цивили који су страдали у овим монструозним злочинима били углавном са подручја мјеста: Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова, Пала и Сарајева.
Тачан број жртава није никада утврђен, али се процењује да је убијено најмање 6.000 Срба, односно невиних и ненаоружаних цивила. Ово чак потврђују и њемачки подаци.
Стравичан покољ у селу Милошевићи, крај Вишеграда
Милорад Ћебић је у овом злочину изгубио 72 блиска рођака.
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
Извршилац ових злочина је била злогласна усташка јединица Црна Легија под командом крвника Јуре Францетића, у којој је било и локалних муслимана.
Учествовале су и снаге Муслиманске милиције, оружане формације босанских муслимана које су се обавезале на вјерност Анти Павелићу, поглавнику Независне Државе Хрватске.
ЗЛОЧИН
Током прољећа 1942. усташе, око 10.000 муслиманских и хрватски фашиста су предузеле офанзиву у источној Босни којом је требало учврстити власт Независне Државе Хрватске на источној граници према Дрини, а истовремено и очистити тај дио од србског становништва.
Србске избјеглице код Вишеграда
Офанзива је почела у марту 1942. и кретала се према Дрини, потискујући испред себе десетине хиљада србских избјеглица.
У Вишеграду су прелаз ка Ужицу блокирали војници фашистичке Италије, који су тражили новац да прогнаници да могу са стоком и стварима да се пребаце према Србији, која је била под њемачком окупацијом.
Дио народа кренуо према Старом Броду и Милошевићима по тешком терену и изложен нападима усташких јединица и Муслиманске милиције. У таквим околностима су људе нагомилане на обали нападали усташе, убијали их, мучили, силовали жене и бацали у воду.
Најмасовније убијање је извршено 22. марта 1942. на велики православни празник Младенце, али су убијања трајала све до средине маја 1942. године. По изјавама свједока дио народа су од убијања спасили Њемци и србски војници, под комадном Милана Недића.
Оно мало србских избјеглица који су преживјели овај покољ, речено им је од Јуре Францетића, да се врате слободно кућама. Наиван народ је пошао, вјерујући да је мукама крај, али на путу су их поново пресретале хрватски и муслимански фашисти, пљачкали, силовали и убијали.
ИЗЈАВЕ СВЈЕДОКА
Милош Башовић, рођен 1930, из Бранковића, Борике код Рогатице:
- "…Из Вишеграда народ крене низ Дрину, према Старом Броду. Уз мене су била још три брата и сестра. На саонама смо вукли мало неких ствари. Узак пут, стадосмо сви код Пухалове њиве. Тако се зове. За нама нека војска трчи, али ми не знамо да су усташе. Народ поче бјежати, а они углас: ‘Не бојте се народе, ово је србска и црногорска војска…’.
Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа.
Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Утекнем му некако и шћућурим се међу поубијане. Криомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Свега и свачега је било, Многе дјевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе масовно су скакале у Дрину. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе…”
Милован Бакмаз, рођен 1931, из Соколовића код Сокоца:
- "…Кренула колона народа од Олова, Кладња, Мокрог, Пала, Праче, из села око Сарајева, Рогатице… То је био ужас, пуно је Сјемећко поље србских избјеглица, да бациш шибицу пала би на иксана или на стоку коју смо повели са собом. Идемо према Вишеграду у колони, пјешице, изнемогли, дјеца и стари на воловским колима и коњима. Дођемо на ћуприју на Дрини кад Италијани не дају преко Дрине. Ми онда у Милошевиће и заноћимо по кућама.
Сјећам се, добра имања, ограде им плетене са прућем. Одједном народ поче да вришти и кука. Покојна мајка сподбије мене, остави краву и заједно са народом бјежимо једним сокаком доље према Старом Броду. И поред једног жбуна се шћућуримо, а около пуца, људи падају, скачу у Дрину. Прави хаос, људи моји, стоји вриска жена и дјеце.
Опколили су нас, добро се сјећам све наоружани муслимани са фесовима на главама. Ми се извлачи одатле, и опет бјежи. Бјежи. Успут ми погибе стриц Јоја, и неке комшије… Кад дођосмо до Дрине само један понтонски чамац, и то шупаљ, а около има неколико ‘иљада душа. Видимо преко Дрине према нама двије групе, посебно Њемци, а посебно Недићевци.
Кад се смрачи, чујемо усташе како зову: „Јованеее…“. Мој отац нас убаци на некакав чамац и пређосмо Дрину. Ту угледамо Недићевце и Њемце како разговарају, а онда са једним чамцем крену патрола преко Дрине, међу народ, а друга уз Дрину и вичу: Цурик усташ, цурик усташ…“.
Народ прште којекуда, неко пређе Дрину, неко бјежи уз оне стране. Да није било Недићеваца и Њемаца све би оно усташе побиле, не би могла Дрина све примити, сигурно би је зачепили...”
Ристо Боровчанин, рођен 1932. у мјесту Жуљ, 2010. у Педиши код Сокоца:
- "... Сјећам се, 3. маја 1942. године стричеви нам кажу да и ми морамо напустити село. Неки побјегоше на Романију у Дубоке долине, а ми опет за оним колонама према Дрини. Стриц Јован каза, идемо да се пребацимо у Србију. По мраку стигнемо у Милошевиће.
Ујутро дојаха један четнички курир на коњу и онако јури кроз народ па виче: ‘Бјежте људи, ево усташа, поклаће и вас као јуче оне у Вишеграду…’ Народ се разлети, покушава да скупи стоку па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа горе у страни и остаде, а што ухватише оно доље према Дрини почеше убијати.
Пригоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу дјецу увис и дочекују на бајонете. Био је то један страшан ужас и пакао. Народ запомаже и јауче. Људи сами скачу у Дрину, младе цуре посебно. Ми се око мајки груписасмо, покушавајући се некако спасити.
Одједном сам пао потрбушке међу гомилу побијених и унакажених. Главни покољ је био негдје између 16 и 17 часова по подне. А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда. То је био невјероватан и страшан призор...”.
Љубица Планинчић, рођена 1920, из Сељана, 2010. у Гучеву код Рогатице:
- "... Народ је почео бјежати пред силном усташком војском. Бјежали, бјежали, а мене мала ђеца била, једно од пола године, а друго од годину и по. И двије заове заједно са мном, и оне носиле ђецу. Тако стигосмо на Дрину, у Стари Брод. Народ, који је јачи оде… По цијели дан скелом пребацују преко Дрине, а Дрина велика, из брда у брдо. Чамци препуни људи, а опет по десетеро наваљује, скаче, хоће да преврну чамце…
Е, кад је било пред мрак, зауставише се чамци, и народ заноћи крај Дрине. Пада киша, а ја се скрила са дјецом иза неке колибе. Збили се и ћутимо, а крај Дрине само зачујеш запомагање и јауке. Што је народа отишло у Милошевиће, нико се није вратио. Није остало ни пиле, све су побили. А остало је мало на Старом Броду, зато што су нас мало Њемци заштитили.
Боже сачувај оног времена, патњи и злочина. Ко је оно ишчекао. Усташе нема шта нису радиле, Боже ти мили, саклони и сачувај онијех јада. Те злочине није запамтио нико, што је држава и ратова. И вјекова. Побише онолики народ, а Дрина носи све. Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигерице ваде…
Ех, кад се сјетим, најгоре су прошле младе цуре, жалости љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Боже сачувај! Ишла сам касније много пута до Дрине. Никад и нигдје никоме спомена… Боже сачувај…”.
СПАШАВАЊЕ
Милан Недић, генерал бивше југославенске војске, а тада премијер окупиране Србије је затражио од Њемаца да зауставе тај монструозни покољ, што су они и учинили.
Добар дио родитеља у крајњој биједи и неимаштини давао је своју дјецу Комесаријату за избјеглице у Србији, који су их спроводили у сабирни центар у Матарушку Бању.
Тако је на стотине сирочића спашено од глади и болести. Након Другог свјетског рата су ту дјецу из сабирног центра упућивали у хранитељске породице, углавном по Војводини.
Поред тога један машиновођа из Ужица, Војин Никитовић, ризикујући свој живот, украо је Њемцима композицију воза и у вагоне сакрио преко 500 избјеглица те прикачио те вагоне за локомотиву, која је имала и вагоне са оружјем са којом је јурнуо преко барикада и границе. Није се зауставио све до ужичког села Стапари.
Избјеглице је размјестио у село, а оружје је сакрио. Касније је то предао партизанима.
СКРИВАЊЕ ЗЛОЧИНА
Дуго деценија након Другог свјетског рата о овом ужасном злочину преживјеле жртве су морале да ћуте.
Свако ко је јавно говорио и тражио да се крвници казне, бивао је хапшен и прогањан од југославенске тајне полиције УДБЕ. Титов режим је градио Југославију на лажном братству и јединству, у који су само наивни Срби вјеровали.
ПУБЛИКОВАНА ДЈЕЛА
Прва књига о овом злочину је објављена тек 1983. године у Београду од Момира Крсмановића, али су се одмах јавили муслимански чланлови СУБНОР-а који су жестоко протестовали и тражили његово хапшење и забрану књиге.
Тада Крсмановић који је иначе свједок и очевидац тог злочина, гдје су и његови најмилији страдали бива стављен под присмортру Удбаша. Тек када је разбијена СФРЈ, његова дјела доживила су популарност. Читали су је и борци ВРС у рововима, али је и у дијаспори Крсмановић постао најчитанији.
Момир Крсмановић је почетком 1980-их година написао роман „Тече крвава Дрина“, у коме је детаљно описивао злочин у Старом Броду, који је и сам пуком срећом преживио.
Крсмановић је због тог романа био прогањан од стране комунистичких власти, гдје су га оптуживали за ширење националне мржње и нарушавања "братства и јединства".
У новембру 2008. је представљено дјело групе аутора „Заборављени злочин - Стари Брод“, коју је издало Србско соколско друштво „Соко“ из Добруна и издавачка кућа „Дабар“.
Такође, снимљен је и филм "Дрино, очи девојачке", аутора Радоја Тасића и Новака Кнежића, који говори о утапању преко 300 србских дјевојака које нису хтјеле да падну у руке усташама, па су се подавиле у Дрини..
СПОМЕН ОБИЉЕЖЈЕ
Тек 2007. године на месту највећег покоља, подигнуто је достојно спомен-капела, од донација Срба из Србије, Републике Србске и Аустралије. Годину дана касније, у Старом Броду подигнута је и спомен плоча са уклесаним именима жртава.
До споменика који је подигнут, тешко се долази, јер нема ни шумског пута, а камоли асфалтног. Међутим, свако ко иде чамцем преко ријеке Дрине, може да види подигнуто спомен обиљежје.
Православна парохија вишеградска је уз помоћ донатора успјела и код власти Републике Србске да обезбједи средства да се ту подигне један спомен-музеј који је отворен 7. септембра 2019. године.
Док је централно обиљежавање Старобродског злочина кроз комеморацију и пригодним програмом културе сјећања умјесто 22. марта бити пребачено за задњу суботу маја мјесеца. Односно ово мјесто је постало од велике важности за србски народ у Босни и Херцеговини, али и Балкана.