Злочин у Скеланима је назив за ужасан ратни злочин који су извршили припадници 28. дивизије муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине под командом Насера Орића 16. јануара 1993. године над недужним цивилима, мјештанима села Скелани, недалеко Сребренице у рејону Бирча, односно Средњег Подриња.
Тог дана за неколико сати убијено је најмање 70 Срба, махом жена, дјеце и стараца, а још дупло толико рањено. Најмлађа жртва овог масакра били су браћа Димитријевић: Александар од 5 година старости и старији Радисав од 11 година. Најстарија жртве покоља биле су Анђелко Павловић и Илинка Благојевић од 80 година живота.
Овај покољ се десио свега неколико дана послије оног у селу Кравица, општина Братунац, када су исти кољачи из Орићеве казнене експедиције њих 2.500 бојовника навалили на Скелане са истим мотивом истребљења.
Послије рата, Комисија за прикупљање доказа о ратним злочинима Републике Србске је доставила Тужилаштву Босне и Херцеговине све потребне доказе о злочину над цивилима у Скеланима, али ти предмети и даље стоје у фиокама. Хашки Трибунал такође није био заинтересован за овај случај.
Иронија судбине је то што је Међународни кривични суд за бившу Југославију ослободио Насера Орића чак и по командној одговорности за злочине над Србима у босанском Подрињу 1990-их.
БОРС редовно одржава сваке године парастосе 16. јануара и тиме гаји културу сјећања.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Сребреници
Сребреница је градић, варош на самом истоку Босне и Херцеговине, уз границу са Републиком Србијом, поред ријеке Дрине у подножију планине Јавор и висоравни Бирач. Сребреница је старо насље, а први трагови људске цивилизације овјде се помиње још из доба Римског царства. Градић је добио име по налазишту сребра у руднику недалеко самог града, које је откривено средином 14. вијека. Србски деспот Стефан Лазаревић је 1411. године добио Сребреницу на управљање од угарског краља Жигмудна.
Биланс Алијине политике и Орићеве работе
Турци у ове крајеве долазе у 16. веку и доносе ислам као религију, градећи џамије. Спроводили су терор према хришћанском живљу и њихову дјецу потурчавали. Тако је остало све до јула 1878. године, када је цијела Босна и Херцеговина анексирана од Аустро-Угарске монархије, одлуком Великих сила на Берлинском конгресу. Србска краљевска војска ослобађа Сребреницу 18. септембра 1918. године и тако она постаје дио Краљевине СХС, сврстана у Дринску бановину.
У Другом свјетском рату, Сребреница потпада под НДХ, када хрватске и муслиманске усташе у овом крају убијају више хиљада Срба (само у Кравици 600).
Након 1945. Сребреница постаје део СР Босне и Херцеговине. Све до марта 1992. године, баш никаквих међунационалних сукоба и проблема није било. Чак се може рећи да су комшијски односи пола вијека били више него добри. Свако је гледао свој посао: пољопривреду, шуме, чувала се стока, гајиле разне културе, а било је и оне друге културе са двије стране и уважавања.
Први пут су се у априлу 1992. осјетили "вјетрови" који нису стизали са Дрине, већ из Сарајева, са жељом да Срби нестану одавде. Појавили су се тамни облаци и видило се да невријеме стиже у источну Босну. То захлађење, умјесто ветрова, доносили су људи. Нервоза доноси страх за сопствени живот, породицу, имање. По сребреничким селима је као муња прострујала вијест да су у Поточарима средином априла 1992. убијена три Србина. Муслимани “проширили дјелатност” својих стража, чак и око србских кућа.
Обнављају се старе приче из времена НДХ и откопавају затрпане успомене. Сви памте само нож, метак, жицу… Буде се најцрње мисли из кошмара државе која се распада и њена трулеж се осећа на сваком кораку. Свако се затвара у свој национални тор, свињац или кокошињац… Ноћу авети зла шетају селима, патролирају полуаутоматска жива бића са пушкама и реденицима.
Према попису становништва у БиХ 1991. године укупан број становника Сребреница је 5.746, од тога је Срба било 34%, муслимана 64%, а 2% осталих...
ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА
Муслиманске казнене експедиције су већ од маја мјесеца 1992. године под командом Насера Орића у ширем подручју Сребренице спроводиле етничко чишћење над србским цивилним становништвом гдје је на десетине села уништено, а хиљаде Срба нашло се у збјеговима.
Прије Скелана, Орићеви кољачи су своје крваве трагове оставили у Бљечави, Гниони, Опарцима, Руповом Брду, Ратковићима, Лозничка Ријека, Брежани, Загони, Магашићи, Хранча, Јежестица, Миланова Воденица, Подравње, Брачан, Факовићи, Бољевићи, Каменица, Бјеловац, Сикирић, Кравица, Шиљковићи...
Иначе специјалитет Насера Орића био је да напада србска села на велике православне празнике: Ђурђевдан, Ивањдан, Петровдан, Божић... Слике и снимке својих монструозних злочина је редовно слао у Сарајево муслиманском руководству, како би се похвалио. Они су га за то награђивали са чиновима.
ЗЛОЧИН
Око 05:30 сати 16. јануара 1993. године преко 2.500 припадника злогласне 28. муслиманске дивизије ткз. Армије Босне и Херцеговине опколико је село Скелани, недалеко Сребренице и одмах је започет покољ Срба цивила односно мјештана овог подрињског села заједно са засеоцима: Кушићи, Ћосићи, Калимановићи и Топлица.
Орићева солдатеска има разлога за хвале
Орићеви крвници су по уласку у Скелане кренули да пљачкају куће и да их потом пале, како мјештани не би могли да се врате у њих.
Занимљиво је и то што у овом нападу на Скелане су дошле и муслиманске жене из Сребренице које су учествовале у пљачки имовине скеланских Срба. Стотине кућа је тог дана тотално уништено. Скеланчани када су видјели шта се дешава кренули су да бјеже преко ријеке Дрине у Бајнину Башту (Република Србија).
Убијено је око 70 Срба, од чега је било 34 жене и петоро дјеце млађе од 13 година. Док је рањених и тешко повријеђених било 170 Срба. Муслимански бојовници нису имали милости према старцима, јер је убијено њих 15 хладним оружјем који су имали преко 70 година живота били убијени у својим кућама: Анђелко Павловић (80), Видосава Трифуновић (79), Илинка Благојевић (80), Радослава Ковачевић (79) и др.
Међу жртвама свакако најтежи случај је Цвјетко Ристић (рођен 1978.), тада малољетни дјечак коме су муслиманске снаге тог Јануарског покоља убили оца Новака (41), мајку Иванку (42), сестру Митру и брата Мићу... и то на најстрашнији начин.
Неки мјештни Скелана у овом масакру су одведени у сребреничке логоре, њих тридесет, док их је 19 убијено, а само 11 их се вратило са тешким психо-физичким посљедицама.
Приликом овог напада на Скелане 16. јануара, порушено је више од 500 кућа и помоћних објеката, уништене су двије православне цркве, а демолирана су и четири гробља...
СВЈЕДОЧЕЊА
Милка Ристић, једна од преживјелих Скеланског покоља, каже:
- "Моја свекрва Милена Ристић нађена је заклана ипред изгорјеле куће у Кушићима. Убијени су и рођак мог мужа Новак Ристић, његова супруга Иванка и ћерка Митра а тог дана нестао је њихов син Мићо... Од Ристића је иначе само Цвјетко преживио, који је тада имао само 14 године...“.
Миленија Митровић је тог дана одведена у сребреничи логор, а данас о томе каже слиједеће:
- "Одвели су мене и мојих шест чланова породице... Тамо смо једва преживјели пакао у казамату. Мог супруга Радивоја су заклали у дворишту, а нас одвели у Сребреницу. Тамо су нас тукли, избили су ми све зубе и мучили на разне начине. Било је страшно!“.
Младен Грујичић начелник општине Сребренице и сам жртва Орићевих зликоваца такође укаузује на неправду када је у питању злочин над србским становништвом Скелана и околних србских села:
- "Срамно је што још нико није одговарао за те злочине, али ми који смо остали живи, морамо помињати имена наших страдалих, трагати за истином и правдом, сјећати се свих оних који су створили Србску Републику и омогућили нам да данас живимо безбједно...“.
ИМЕНА ЖРТАВА
- Новак (Радисава) Ракић, 1953.
- Драгомир (Јово) Ракић, 1953.
- Миломир (Јово) Ракић, 1957.
- Радиша (Славко) Ракић, 1961.
- Драгомир (Марјан) Ракић, 1940.
- Миле (Дико) Ивановић, 1952.
- Предраг (Мило) Ивановић, 1973.
- Желимир (Милутин) Ивановић, 1968.
- Жарко (Миленко) Павловић, 1938.
- Милорад (Чедо) Трифуновић, 1958.
- Богдан (Јово) Живановић, 1927.
- Добрина (Михаила) Живановић, 1923.
- Тадија (Милорад) Ракић 1930.
- Дамјан (Жико) Максимовић, 1934.
- Анђелко (Светозар) Павловић, 1914.
- Видосава Трифуновић, 1915.
- Небојша (Предраг) Илић, 1969.
- Марко (Саво) Милановић, 1954.
- Алекса (Дражо) Глигић, 1968.
- Шћепо (Симо) Јањић, 1947.
- Симо (Перо) Јањић, 1948.
- Владо (Саво) Мијатовић, 1966.
- Милан (Милош) Миловановић, 1967.
- Милун (Раденко) Марковић, 1970.
- Анђа (Симо) Јањић, 1927.
- Гордана (Остоја) Секулић, 1966.
- Александар (Томислав) Димитријевић, 1987.
- Радисав (Томислав) Димитријевић, 1984;
- Драган (Јован) Димитријевић, 1965;
- Радован (Драган) Симић, 1966;
- Драгоје (Бориша) Милошевић, 1960.
|
- Миленко (Петар) Миловановић, 1941.
- Радивоје (Стојан) Николић, 1952.
- Миленко (Војислав) Николић, 1940.
- Петко (Мићо) Тодоровић, 1940.
- Филип (Ђорђе) Живановић, 1931.
- Стојан Живановић, 1925.
- Милојко (Анђелко) Јаковљевић, 1957.
- Саво (Милован) Максимовић, 1932.
- Роса Неђић, 1933.
- Владислав (Лазар) Ристић, 1947.
- Радивоје Митровић, 1942.
- Милија (Митар) Јаковљевић, 1957.
- Мирко (Максим) Митровић, 1939.
- Миленко (Милан) Јаковљевић, 1946.
- Новак (Цветко) Ристић, 1951.
- Илија Милановић, 1922.
- Радо Ристић, 1920.
- Душанка Милановић, 1920.
- Миленија (Петко) Јанковић, 1963.
- Миленко (Станоја) Тодоровић, 1928.
- Никола (Јово) Живановић, 1921.
- Радинка Митровић, 1946.
- Миленка Ристић, 1930.
- Иванка (Милорада) Ристић, 1950.
- Митра (Новак) Ристић, 1974.
- Мићо (Новак) Ристић, 1977.
- Мирко (Радисав) Ракић, 1925.
- Радосава Ковачевић, 1915.
- Илинка Благојевић, 1914.
- Даринка Митровић, 1922.
|
ПОСЉЕДИЦЕ
Тек средином марта мјесеца 1993. године Србска војска у Босни и Херцеговини ослобађа ово подручје: Кравицу, Скелане и др. када је прогнано становништво могло да се врати на своја згаришта.
Биланс Орићевих покоља
Тада су и медицински стручњаци почели да прикупљају лешеве и врше обдукцију, те праве извјештаје са којима су обавјестили међународну јавност, која није била заинтересована за то.
Муслиманске снаге су наставиле све до јула 1995. године да организовано тероришу србско становништво у регији Средњег Подриња, пошто је ОУН прогласио Сребреницу за демилитаризовану зону, што је значило да Србска војска у овом дијелу БиХ не смије да има тешку артиљерију нити велики број војника, а то је заправо омогућавало муслиманским бојовницима да некажњено праве покоље над цивилима.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У Хашком трибуналу се годинама судило Насеру Орићу за злочине у Сребреничком крају и Подрињу по командној одговорности, али је он на крају ослобођен 3. јула 2008. године, тако да за ове злочине над Србима у Подрињу није одговарао нико... јер Тужилаштво Босне и Херцеговине намјерно годинама врши опструкцију над предметима у којима су оптужени муслимани а жртве Срби.
Дочек Орића посље ослобођења у Хагу
Десет година након заврштетка босанско-херцеговачког рата 2005. године у Скеланима је подинут споменик за жртве које су убијене 1992-1995. Народ овог краја редовно обиљежава Скелански масакр парастосом, полагањем вијенаца и пригодним програмом.