Злочини код Радоњићког језера је назив за монструозне злочине које су извршили припадници албанске терористичке организације Окупаторска Војска Косова крајем деведесетих година 20. стољећа на завршетку ратова бившег југославенског просотра.
Злочинце је предводио Рамуш Харадинај обласни командант штаба ОВК (ткз. Дреничка група), прекаљени криминалац умешан у многа кривична дела, а највише шверц наркотика.
Убиства су извршена над најмање 40 Срба цивила у периоду од априла до септембра 1998. године који су киднаповани из насеља на западу Метохије.
Након солобађања Глођана, долазе форезничари из Београда који су обавили увиђај 9. септембра 1998. године у Радоњићком језеру, нашли су остатке од десетине србских лешева, које нису могли да препознају, али ни да верују да људско биће може да изврши овакав стравичан масакр.
За ове злочине нико није никада одговарао. Хашки Трибунал је 2012. године ослободио Рамуша Харадинаја, по свим тачкама оптужнице, укључујући и овај на Радоњићком језеру, а полиција и Туижилаштво УМНИК-а на Косову и Метохији, након 2000. године нису покретали никакве кривичне поступке против осумњичених за убиство Срба цивила.
Ситуација на Косову и Метохији
Срби на подручију Косова и Метохије представљају домицилно становништво и аутохтони народ, који се ту налази више векова. Још у доба Немањића читав простор Космета спадао је у србску државу. Престолница тадашње средњовековне државе био је град Призрен, а Душан Силни се крунисао за цара Срба, Грка и Арбанаса на Васкрс 1346. године у Скопљу.
Најездом Турака Османлија средином 14. века Душаново царство под влашћу цара Уроша Нејаког почиње да се урушава, а деценијама после Косовске битке 1389. године, средњовековна Србија губи простор Косова и Метохије. Пет векова су Турци спроводили терор и страховладу највиших размера и потурчавали Србе, Арбанасе и друге хришћанске народе.
Крунисање Душана Силног за цара у Скопљу
Турци Осмалније су на Косову и Метохији владали све до 1912. године, када у Првом балканском рату Срби ослобађају Космет, који је постао део Краљевине Србије. Наредне 1913. године Велике Силе стварају Кнежевину Албанију и тада се арбанашка племена спуштају са Проклетија у Косово Поље, тврдећи да је Космет албанска земља.
Пошто су били бројчано и војно слабији, морали су одустати од своје замисли. У Првом светском рату Србска војска се преко Космета и Албаније повлачила до Крфа и Грчке... да би 1918. године Космет постаје део Краљевине СХС односно Југославије јер је Краљевина Србија ушла у државно правну везу са Словенциама и Хрватима.
У Другом светском рату Косово и Метохију окупирају албански балисти, којима помаже војска фашистичке Италије. Тако је Космет постао део Велике Албаније, где су почињени стравични злочини над србским народом, његовом имовином и културно-историјским наслеђем. Албански балисти су хтели да униште све трагове вишевековног постојања Срба и Православља на овим просторима.
Комунисти су на Космету слабо деловали све до лета 1943. године Углавном су отпор непријатељу пружале четничке јединице Косте Миловановића Пећанца, који је погинуо 25. маја 1944. Касније у лето 1944. када су југославенски партизани за јединицама Црвене армије кренули у ослобађање Србије, Космет је био углавном ослобођен од арнаутских банди. Али су јединице КНОЈ-а и УДБ-е све до 1952. године ратовале са бандама албанских балиста.
Спаљена Пећка Патријаршија 1981.
Почетком 1960-их година албански народ на Космету почиње отворено да се буни против државе Југославије, тражећи да Космет постане седма република СФРЈ. Па је Косово и Метохија од аутономне области априла 1963. постало покрајина. Да би 1968. из назива Косово и Метохија, избачено "Метохија" што значи црквена земља.
Уставом СФРЈ из 1974. је додатно појачана дезинтергација СР Србије, а почео је у читавој Југославији да буја сепаратизам, који је почетком 1990-их прерастао отворене сукобе и довео до разбијања СФРЈ. Велики протести и демонстрације Албанаца на Космету су биле почетком 1980-их, када су њихови захтеви ишли до издвајања Космета из Брозове Југославије. Ове захтеве је подржало највише руководство Републике Албаније.
Албанске банде на Косову и Метохији су од 1974. do 1985. године направили више од 2.200 кривичних дела (убиства, пљачке, паљење имовине, рушење цркава и др.). Пошто је тада цивилна и полицијска власт била у рукама Албанаца, то су кривци ретко или симблично кажњавани. Најпознатији случајеви страдања Срба из тог периода су Данило Милинчић (1982.) и Ђорђе Мартиновић (1985.)... Ови злочини су само показали немоћ Републике Србије да се одупре албанском иредентизму и заштити своје грађане.
Сведок албанског порома над Србима:
Гојко Стојичевић као епископ Павле
Након завршетка ратних сукоба на простору Хрватске и Босне и Херцеговине 1995. године један део србских избеглица долази из Крајине на Космет, који бивају често нападани од албанских банди. Већ тада се створила албанска екстремна, терористичка група под називом Окупаторска Војска Косова (ОВК), коју су основали Адем Јашари, Рамуш Харадинај и Хашим Тачи. Њихову окосницу су чинили Албанци који су се добровољно борили у хрватској и муслиманској војсци западно од реке Дрине током ратова 1991-1995.
Албански терористи врло брзо добијају финансијску и логистичку подршку од Запада, па су у Републици Албанији организовани кампови за обуку терориста који су после убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, убистава и провоцирања сукоба са Полицијом Србије и Војском Југославије... што ће касније довести и до мешања НАТО пакта и агресије на Србију и Црну Гору...
Ситуација у Радоњићком језеру
Радоњићко језеро се налази на Косову и Метохији (Република Србија), у општини Дечани, адиминистративно спада у Ђаковачки округ, на западу Метохије, у подножју планинског венца Проклетије.
То је вештачко језеро изграђено на протици Белог Дрима, обухватајући око 6 км2.
Према попису становништва из 1991. године, село Глођане је имало око 600 становника.
ПОВОД ЗА ЗЛОЧИН
Рамуш Харадинај, комадант албанских терористичких банди из Окупаторске Војске Косова за регион Метохије (рејон Дренице), управо код Радоњићког језера имао је свој штаб.
Одатле су кретале бројне злочиначке акције против србског становништва и његове духовне и културне баштине на Косову и Метохији. Сам Рамуш Харадинај је у безбедоносним структурама Министарства унутрашњих послова Републике Србије имао опширан досије који је годинама прошириван због његове умешаности у кривична дела као што су: шверц оружја, диловање дроге, проституција, уцене, пљачке, палеж имовине. У те прљаве послове он је имао помоћ своје фамилије (рођака) и својих сународника.
Тако је дошло до акције србске Полиције и Војске Југославије, 8. - 10. септембра 1998. у којој су албански терористи потиснути, а неколицина их је заробљена или погинула у тим сукобима око села Глођане, Рзнић и Прилеп.
ЗЛОЧИНИ
Када су албански терористи у пролеће 1998. године добили значајну подршку Запада, кренула је геноцидна одисеја злогласне ткз. ОВК широм Косова и Метохије.
Сваки комадант албанских терористичких банди добио је свој рејон одакле је морао у што краћем року да истреби све што је србско и православно. Од 21. априла 1998. године Харадинајева група терориста упада су у србска села око Ђаковице, Призрена, Дечана и Пећи и незаконито хапси највише србске цивиле (било је и ромских), а после их доводи их до Радоњићког језера, где су мучени, убијани на најстрашније начине (углавном хладним оружјем) и бацани у Радоњићко језеро. Те злочиначке акције су трајале 4.5 месеца.
Након ослобађања истрагу је водио Радомир Гојковић судија из Пећи, који је специјално због овог случаја довео тим стручних лекара са Медицинског факултета у Београду, који је утврдио начине погибије србских цивила. Осим скeлeтa и чaурa од мeтaкa, нa лицу мeстa пронaђeни су и други трaгови коjи укaзуjу нa природу злочинa.
Рeч je о дeловимa кaбловa исeчeних, по своj прилици, сa aпaрaтa зa мужу крaвa из оближњe стaje пољоприврeдног добрa, бодљикaвоj жици вeзaноj у омчу нa коjоj je пронaђeн дугaчaк прaмeн црнe косe и људско ткиво, жицa коjом je био вeзaн jeдaн од пронaђeних скeлeтa, кaо и то што нa костимa имa око 14 прострeлних рaнa, углaвном нa лобaњaмa и, у jeдном случajу, нa кaрлици.
Тим форезничких стручњака је у тих пар дана успео да идентификује 12 лешева, од којих су девет били мушкарци, а три жене, старости од 33 до 66 година, у стaњу поодмaклог рaспaдaњa.
Првог дaнa стрaтиштe су обишли и члaнови дипломaтскe посмaтрaчкe мисиje Русиje, СAД и EУ-a. Комплeтнa процeдурa обaвљaнa je jaвно, aли упркос томe, зa нeдeљу дaнa рaдa идeнтификaциjу je од стрaних мeдиja посeтилa и снимилa сaмо eкипa итaлиjaнскe тeлeвизиje РAИ 1.
Ни мeђунaродни посмaтрaчки тим ниje покaзaо вeћe интeрeсовaњe зa поступaк идeнтификaциje, коjи су нeшто мaло снимили тeк нa понуду судско-мeдицинскe eкипe; зaнимaло их je нajвишe дa ли су пронaђeни трaгови мучeњa.
Албанска штaмпa је оптужилa je влaсти у Бeогрaду дa "спeкулишу сa лeшeвимa бeз имeнa", дa сe у извeштajимa нe помињу никaкви свeдоци злочинa, a дa су нa снимцимa видљивa "сaмо двa или три лeшa".
У мeђуврeмeну je цифрa пронaђeних људских остaтaкa нa тeрeну пољоприврeдног добрa Глођaнe и aтaру сeлa Доњи Рaтиш порaслa нa 24.
Подaткe о убијеним србским цивилима je дaвaлa или потврђивaлa родбинa стрaдaлих; послeдњa фaзa идeнтификaциje било je прeпознaвaњe одeћe, обућe (углaвном плaстичнe пaпучe и гумeни опaнци) и ствaри пронaђeних нa или уз људскe остaткe (прстeњe, рajф зa косу, шнaлa, кључ, тaбaкeрa, минђушa...).
ПОСЛЕДИЦЕ
Након ове истраге, албанска Окупатрска Војска Косова званично бива проглашена за терористичку организацију пред међународним организацијама. Међутим, то је била само формалност и лицемерије Запада, који је и даље наставио тајно да помаже албанску исту ту ОВК, која је несметано вршила злочине над Србима широм Космета.
Наредно пролеће 1999. године кренуло је и бомбардовање односно агресија на Србију и Црну Гору, од стране НАТО пакта (САД, Канада, Немачка, Велика Британија, Француска, Шпанија, Португал, Холандија, Белгија и др.), без сагласности ОУН. Тако се НАТО пакт и званично умешао у унутрашње ствари једне суверене европске државе.
Агресија је завршена 10. јуна 1999. године потписивањем Кумановског мировног уговора, што је значило да јужну србску покрајину преузимају мисија УНМИК и снаге КФОР-а... Њихова улога је била да помогну албанској националној заједници да отерају преостале Србе и да Албанци прогласе своју ткз. Републику Косово, што се и остварило 17. фебруара 2008. године у Приштини.
Хашим Тачи дочекује Харадинаја из Хага
Хашки Трибунал је у оптужници против злочинца Рамуша Харадинаја, навео и овај случај "Радоњићко језеро", али га је ослободио свих оптужби 2012. године, што је изазвало велико огорчење србске јавности и свих слободољубивих људи у свету.
ЗАКЉУЧАК
Злочини око Радоњићког језера су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека на Косову и Метохији од стране албанских екстремиста и сепаратиста које су предводили: Адем Јашари, Рамуш Харадинај, Хашим Тачи и Ибрахим Ругова.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Ђаковице и Дечана, већ читаве јужне србске покрајине, као и дијелова Црне Горе и Вардарске Македоније, јер су Албанци заправо желели етнички и верски чисту државу по начелима ткз. Призренске лиге из 1878. године.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је веровати да ће у догледно време неко од албанских крвника са оружјем или у оделу одговарати за оваква монструозна злодела, као што је и овај радоњићки злочин.