Убиство породице Олујић је монструозни злочин који су у ноћи између 17. и 18. фебруара 1992. године у славонском селу Церна на путу између градића Винковци и Жупања починили припадници хрватске војске: Томислав Мади, Марио Јурић, Зоран Поштић, Давор Лазић и Мијо Старчевић.
Они су без судског налога упали у кућу Србина Радомира Олујића са циљем да убију њега и његову породицу, затим опљачкају, а кућу минирају експлозивом, јер су знали да је породица Олујић имућна.
Убиство породице Олујић по свом карактеру је слично убиству породице Зец у Загребу (7. децембра 1991.), само што није добило толику медијску пажњу.
Суђење пред правосудним органима Републике Хрватске је трајало три године 2006-2009. Пресуда јесте донесена, али не неадекватна, с обзиром да се ради о намјерном убиству ненаоружаних цивила.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
БИОГРАФИЈА
Породица Олујић је живела у Церни, улица Браће Радић бр. 51. То је насеље односно село које административно спада под општину Жупања, а налази се у источнославонском троуглу: Винковци (16 км), Жупања (15 км) и Ђаково (35 км).
Имали су двије куће, једну стару где су живели Радомирови родитељи: Стојанка (1932.) и Мирко Олујић (1929.) и друга нова гдје је живео Радомир Олујућ (1954.) са својом породицом: супругом Аницом (1955.) и двоје маљолетне дјеце Милена (1976.) и Марко (1979.)...
Радомир Олујић је дуго година радио као трговац, односно радно мјесто му је било шеф самопослуге у Церни, док је његова супруга била економиста тј. службеница у Жупањској банци.
Милена Олујић је била други разред гимназије, а Марко Олујић ученик 6. разреда основне школе. Дјеца су била крштена у католичкој цркви, пошто је њихова мајка Аница (католкиња) била побожна.
Имали су и путнички аутомобил "Голф 2".
Били су имућна породица која је за вријеме ратних дешавања често примала избјегла лица, наручито оне из мхешаних бракова. Због тога је Радомир често имао анонимне пријетње преко телефона, гдје су му редовно псовали и 'мајку српску'.
Два пута му је у двориште бачена експлозивна направа и неколико је физички нападнут тј. претучен од непознатог нападача.
Лупање на прозор и капију куће током оружаних сукоба у Славонији била је редовна појава, као и јавне пријетње ликвидацијом од комшија.
УБИСТВО
У ноћи између 17. и 18. фебруара 1992. године у нову кућу породице Олујић упадају наоружани припадници хрватске војске са циљем да их убију и опљачкају, а кућу минирају експлозивом.
Томислав Мади као командант једне чете 131. жупањске бригаде Војске Републике Хрватске, која је била смјештена у селу Комлетинци, издаје наредбу Јурићу, Поштићу, Лазићу и Старчевићу увече 17. фебруара 1992. да иду на тачно одређену локацију "да побију неке ћетнике“. Дао им је све потребно од наоружања и експлозива и пригушиваче, што су они узели и кренули ка Церни. Ту су се упаркирали у улици Браће Радића.
Покуцали су на врата и лажно се представили да су полицијски службеници и да имају налог за претрес. Пуштени су у кућу и почели да је претресају. Када је Аница Олујић посумњала да нешто није уреду после неколико минута рекла им је да ће позвати полицију, а Мијо Старчевић је исчупао телефонску жицу из зида.
У спаваћој соби Радомира Олујића пронашли су 1.500 DEM (њемачких марака) у ситним новчаницама, већа количина златног накита, неки папири, ловачка пушка, као и црна беретка за коју су сумњали да има кокарду.
Док су Поштић и Лазић били у соби и претресали је. У другој соби су били Старчевић и Јурић, одакле су се зачули стравична вриска јер су Старчевић и Јурић убили породицу Олујић из ватреног оружја са преко 40 хитаца.
Када су Поштић и Лазић ушли у ту собу призор је био стравичан. Требали су њих двојица поставити противтенковске мине, са којима би минирали кућу Радомира Олујића, али Давор Лазић је прецјенио своје знање у томе, или је био у шоку, па те мине нису експлодирале.
Злочинци су покупили ствари које су нашли и аутомобилом отишли у Комлетинце, гдје су Томиславу Мадију предали све што су нашли. Лазић и Поштић су били ту неколико дана...
НАКОН ЗЛОЧИНА
Три дана касније Томислав Мади послао кући Лазића и Поштића, јер "задатак није обављен како треба", мислећи на то да кућа Олујића није минирана. Мијо Старчевић им је прије поласка запријетио да ћуте о свему што су видјели, иначе ће их убити.
Наредно јутро 18. фебруара 1992. колегиница и шеф Анице Олујић из банке Марта Жуљ је позвала телефоном кућу Олујића јер се Аница није појавила на послу.
Отишла је до њене куће да види да ли је све у реду. Покуцала је на врата Мирка Олујића, који је са њом отишао до Радомирове куће.
Заједно су видели ужасне призоре. Хрватска полиција из ПУ Жупање јесте дошла на место злочина, али није се покретала детаљна истрага.
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
За овај стравичан злочин оптужени су следећи припадници хрватске војске из 131. жупањске бригаде:
- Томислав И. Мади (1960) звани Чикаго. Пре рата је био физички радник у силосу на неком пољопривредном добру. Када је починио кривично дело изазивања саобраћане несреће са фаталним последицама бежи у САД. Настанио се на обалама Атлантика. Средином 1991. се враћа у домовину и прикључује ткз. Збору Народне Гарде (хрватским паравојним формацијама).
- Марио И. Јурић (1973) звани Макси,
- Зоран Б. Поштић (1973) звани Пегула,
- Давор М. Лазић (1973),
- Мијо Ј. Старчевић (1956)
СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДА
Хрватско тужилаштво и правосудни органи уопште, годинама нису покретали никакву оптужницу против починилаца. Тек 2006. године је покренута права истрага када је МУП Хрватске сакупио довољно доказа за покретање оптужнице против злочинаца.
Током 2007-2008 је трајало вишемесечно суђење петорици оптужених, где су вештаци су утврдили да су окривљени били у стању психичке стабилности и свјесни шта су урадили. Тако је донета првостепена пресуда, а за њом и другостепена.
Другостепена пресуда коју је потврдио Врховни суд Републике Хрватске 2009. године гласила је:
- Томислав И. Мади (1960.) добија 15 година затвора,
- Марио И. Јурић (1973.) добија 12 година затвора,
- Мијо Ј. Старчевић (1956.) добија 10 година затвора.
- Зоран Б. Поштић (1973.) добија 7 година затвора,
- Давор М. Лазић (1973.) добија 7 година затвора.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Крајем 1992. године Мирко Олујић, отац Радомира је преминуо од туге за сином и његовом породицом.
Да би 1998. године у децембру једно вече Стојанки Олујић на вратима се појавио НН мушкарац са чарапом преко главе са циљем застрашивања. Стојанка је ово схватила као пријетњу за њену личну сигурност.
Стојанка Олујић преминула је 20. јануара 2013. године и сахрањена је на мјесном гробљу у Церни дан касније.
Носила је неславно име "Мајка Православна" као алузија на тужну поему Владимира Назора из јануара 1943. године.
Убиство породице Олујић никада није добило адекватну медијску као убиство породице Зец у Загребу или убиство породице Рокнић у Карловцу. У Церни се о томе јавно не смије причати јер се свако боји за своју личну сигурност.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О убиству породице Олујић 1992. године до данас није написана ниједна књига, нити је снимљен неки документарни филм.
Постоји само пар кратких видео записа од локалних телевзија и неколико новинских чланака на интернету.
ЗАКЉУЧАК
Злочин над породицом Олујић је само једна карика од удруженог ЗЛОЧИНАЧКОГ ПОДУХВАТА који се током деведесетих година обрушио на Србе у авнојевској Хрватској од стране Туђмановог режима.
Циљ водећих ликова странке Хрватске Демократске Заједнице то и јесте био циљ да етнички очисте новостворену државу, односно да број Срба буде занемарив испод три процента, а истовремено да њихову имовину опљачкају.
Казне за починиоце овог монструозног злочина су свакако неадекватне јер према кривичном закону убиство ненаоружаних цивила поготово малољетне дјеце у свим европским државама се драстично кажњава, најмање 30 година затвора, јер се ради о намјерном убиству цивила које је планирано раније.
Такође ово је риједак случај да је уопште и процесуиран, с обзиром да хрватско тужилаштво има огроман број предмета који никада нису процесуирани и врши се велики притисак из политичких кругова да се никако и не покрећу, јер би се онда открио ланац командовања, односно променио би се мозаик ткз. Домовинског рата.